PRLJAVI BLOG

AUTORSKA POEZIJA I PROZA - Radeumetnik - Copyright 2008. ©

14.09.2008.

SA PLAVUŠOM DO BEZDANA


Plavuša,
može da postane
smedjuša,
ali ne menja ime.
O plavušama ništa lično,
isti smo.
Plavuše kao da su
samnom sve škole završile.
Plavuše uglavnom
imaju dovoljno godina.
Plavušato je i
i nepristojno pitati
je za godine.
A u Palanci odavde vidim
samo tavane i čardake...
Sednem u ladju i Dunavom...
Bila je skoro tamo,
i Ona u Palanci.
Obradovala se
vrlo kad me ugledala.
Palanka ko Palanka.
Nema ništa posebno, tja,
život se vuče ko taljige.
Kamo sreće da je i para
to mi rekla i nasmejala se,
nekada smo nešto radili,
mi mladi ovde u Palanci.
Sa plavušom pošao Dunavom
na mojoj ladji do Bezdana,
pa produžili u Palanku
skoro do Novoga Sada
zagrljeni...
14.09.2008.

POSLEDNJI ŽETON

PIJEMO NOCAS


Ako vec pijemo nocas

a ne poznajemo se

opicemo se brzo

pa cemo da podjemo

u noc kao znanci a ni

ime ti neznam i samo smo

stranci sto cekaju voz

na peronu. Veruj mi,

Pamticu ovu noc, kao

u ruletu crna kuglica

je pala na crveno, kada

je otisla i svu noc

me sreca nije htela

da poslednji zeton ostavim

za poslednje pice u kvartu

i kartu u jednom pravcu.

A ti me neznas prijatelju

veceras gubim i sutra cu

opet, nocas pijem, nocas

se od njenih ociju krijem

i njoj nocas u ovoj pesmi

reci dugujem i ne postojim

pristajem na bol,

i moja senka ne ume da

zaboravi njeno ime.



KADA VOLIM

 

Kada volim, sreco, divne oci,

osmeh me obori na kolena,

ljubav mi podari krila.

Ljubim te, ljubim strasno,

strepim da je to nas tren,

kada ce sve nestati jos sutra;

da ce se sve pretvoriti u bol,

nasa sreca i svaki dodir,

poljupci koji peku na usnama.

Ako suza kane i zablista nevina

i cista i sve u pustos pretvori,

oci ce da te traze, cinice mi se

da cujem tvoj glas i tvoj smeh,

ali znam, to vise nisi ti.

Samo da te vidim, dok cutis,

cekam te, dok places u tisini

ranjena, kao ptica iz kaveza.

Izadji, na prozor, slusaj,

cujes, moje srce kuca za tebe.

Pogledaj u daljinu, obrisi suze,

i nasmesi se, ako me jos zelis,

videces bicu za tebe, zacas tu.

 

OČI

 

O, zasto,

zasto te oko prati?

Pobudjena osećajem,

tajnom,

okreni se i

poglede svrati.

Okreni se nesigurna,

nerado put mene,

okrzni me krajem oka,

belasanjem zene.

Nek sva čuvstva,

pokrene i dirne,

da uzdrte lako,

i potamne tako,

tvoje oči mirne.

 

STRAH

 

Nedra

kamenitih visova.

Pesnički strah,

starog ratnika umor.

Misli zlatotkane.

Pogled visoko

sa paklenog kamena

da mi nebo dodje bliže.

 

CRVENA PEGA

 

zvekirom se oglasi

na vratima tišine

jedna crvena pega u duši.

Zateče me,

gde me očaravaš,

i mislima novim ne vide se bore.

Osećam tvoj dah

kao sunčev zrak sto miluje

pčelu dok u meni kuša slatko voće.

Preneo sam te u san,

preko praga mojih očiju

i svitac ti upali fenjer u kosi.

Ne odlazi,

smirice se crne tačke,

i bubamara sanja u tvojim očima.


SAMA

 

Nije ti san dusu uzeo,

nije te pesma sakrila

nocas si dragana gubila

ljubav te nocas opila.

-

Nocas si do bola igrala,

na usnama si krv imala,

oci ti gorele, pesma

te zanela. gorku istinu

si nocas otkrila.

-

Sama si, sama nekog volela,

i sta si, sama dobila

rec, dve i hladan smeh da

ti lomi, ogledalo snova,

gde lezi, ledene duse.

 

KLUPA

 

Kada je prvi

suncev odraz

magli

istopio beli obraz.

-

Rasvetala jesen

liscu

rumen protkala

i za razbojem

zaspala.

-

U parku

na klupi

ljubav je

upisala slova

vrlo stara i

nova.

 

šKOLJKA

 

Ti si moja otvorena,zatvorena skoljka,

a ja mesecina, tebi sedefa nosim

bar zrnce, da spustim u tvoju kosu.

Lepa si, spavaj, ne spavaj senke na zidu

nek se igraju, Sve je tvoje, i ja

i san. San sto se prikrada i prede kao macak.

 

UVEK DODJE

 

...dodje da samo tvoje suze osusi,

taj nevidljivi,nemi svedok,

i ode

...na mesta gde noz udara o noz

gde posmrtno zvono i ne zvoni.

U nedoba se probude i placu...

Kosava nosi lisce opalo, spava

poslednji gost, zaboravljen sesir.

...posrnule senke, mrznu, hladni prsti

traze poslednju cigaretu.

Cuje se miris hleba tek pecenog.

 

DUNAV

 

Videlo, sa Dunava iz cuna sto se liscem pokri.

Sesir glavu pomeri a ruka lako o vodu kratkim zamahom

strunu okinu.

Kicanka crvenih niti iz dubine kolosu brkove pomera

magla zatvori vrata Dunava i kisa orosi cun i vedje.

Zatreperi struna, glas ga pozva da igra pocne,

dok se ruka ne umori.

Sve do Table jezivi tango smrti, ples talasa.

Nogu na obalu spustu, korakom izmeri put do praga

i spusti u kraj kratko veslo.

 

SETNJA

 

Zastao sam zagledan u reku.

Udahnuo miris trave, ribe i vode.

Na šlepu je zalajao

i nestašno, protrčao beli pas.

Plava žena u žutom džemperu

je prostirala veš.

Okrenula se

i pozvala dete zaneto igrom galeba.

 

STRAH

 

Juče, mi se pojavile,

crvene modrice u duši.

Od juče su ostali svi,

ožiljci mojih reci.

Juče, si razmišljala

o meni i mojoj smrti.

Juče si me ti, a danas

me je smrt, razočarala.

Danas, ne prestaje kiša,

i Ljuti potok je žut.

Danas je gore, nego juče,

a sutra je, novi dan.

Sutra ću, da poverujem,

da će sve biti drugačije.

Sutra je bolje. Samo da strah,

nije jedini, moj gost.

 

MIR

 

Poželeo sam ti sačuvati

raskoš prvih zraka sunca

dok pevas u senci borova

i pletes venčić od trave.

Kao vila sa Šar planine

nasmejana u beloj haljini

sa žutim iskrama po kosi

igras se mekim iglicama.

Čete mrava krstare korom,

u vazduhu miriše smola,

pri vrhu stene, u gnezdo

orao Bradan spusti plen.

Nosim ti prve borovnice

a šarena kreja kliktanjem

proprati tvoj zvonki smeh

i sav pretrnuh od nežnosti.

 

SAMA

 

Nije ti san dusu uzeo,

nije te pesma sakrila

nocas si dragana gubila

ljubav te nocas opila.

-

Nocas si do bola igrala,

na usnama si krv imala,

oci ti gorele, pesma

te zanela, gorku istinu

si nocas otkrila.

-

Sama si, sama nekog volela,

i sta si, sama dobila

rec, dve i hladan smeh da

ti lomi, ogledalo snova,

gde lezi, ledene duse.

 

KLUPA

 

Kada je prvi

suncev odraz

magli

istopio beli obraz.

-

Rasvetala jesen

liscu

rumen protkala

i za razbojem

zaspala.

-

U parku

na klupi

ljubav je

upisala slova

vrlo stara i

nova.

 

BOJA LJUBAVI

 

Sve mi je crveno.

crveno nije crno.

Crveno greje,

crveno se smeje.

Sve mi je crveno

i dan,

i noc.

Crveno mi dete,

crven sam ti ja,

crvenu imas noc,

crvenu imam moc,

i crveno jutro.

Dan - po - dan,

ljubim te, ...u crvenom snu.

------------------------------------

 

O ANDJELE

 

Drhtale su ti grudi ovog jutra,

ujede te plamen pcela,

i djipala si pomamna zdrebice hirovita,

Ljeskala ti kosa iskricavo, na prozoru.

A ti se protezala poput macke jos

gladna vatre u krvi.

Gukala si golubice, zagrlio te dan i

dodirnuo da te upije ko zedna zemlja

andjele ovog jutra.

Gledao sam ti bedra i kolena dok si

mirisala jutro i frktala od jeze.

Bludnice moja.

Dosla si zeljna, kapali su ti poljupci

Govorila si da sam matori jarac,

da neznam da volim nju, andjela i

lagala si srecna.

Nezno sam te grlio i uzimao

poljupce kao dan jednom snu.

Prekidao sam ti reci, u zanosu ovog jutra,

Brundali su kamioni, pricao sam ti

nisi verovala, da si jedina,

Zvonili su tranvaji dok si pevala i

naga, u mojim ocima se ogledala djavolice,

Trgnula si glavom, zdrebice moja,

vijorila ti kosa, grlila me dugo i

slala poljupce sa prstiju.

Prebacila remen torbe trzajem i

i odplovila ladjo moja vitka,

Pratio sam te pogledom,

gledala si u prozore i smesila se o ANDJELE

--------------------------------------------------

ZIVE BOJE

 

Obojis se u plavom

nebu

crvenom zacrvenis

ljubav svu crvenu

ozelenis

zelenis se,

cvetas.

belom - obelis.

crna ti crni

smrt te zaziva

zutom uzutis

dunju na ormanu

narandzastom

sve narandze u vrtu

na obali.

 

STA OVO CINI

 

sta ovo cini

da ova noc

ima carobnu moc

da se pesme vinu

u visinu

sta ovo cini

meni kad odavno

sam morao poc.

da zaspim u

njenoj blizini.

ovo je doba

kad u meni zri

ovo je tren

kada otkose kupim

ovo je samo, jedna,

mirna noc.

 

KUDA IDE

 

Ide da pije s Kamenog, toplu

s dubinom,

pije hladna u drustvu bukava.

Sto zuri? Na Golom brdu da jezdi

kopitom sve tajne da raskopa.

Sto leti? okom da sleti na

ivicu polja gde

ostavljena, trava, sagoreva

na skladu moje duse.

Sto,zedna, obuvas stope,

a ja zagledan u srp

ispod stola se zabrojim,

sva su ti bila, kucala u meni.

Prodji me i udji u lug,

da se sakrijes,

da me zavaras,

da slusam tvoje korake

Zasto? Ona ceka noc!

-----------------------------------

 

GLEDAJ ME...

 

Igram u

u tvojim brdima,

da li me je Uzo

obuzeo.

Plakao sam. Plakao i

pevao, smejao se,

i svaku casu ispio.

-

Zasto. Zasto me,ljubav

pustila,samog,

i rusim sve.

Pevam. Prijatelju.

o.. volim je,

voli me..

Moja nisi,

...ljubav nije tajna.

 

SAMO DODJI

 

Places u snu, godina,

Sanjas u snu, nadanja,

ne vidis u snu, jecanja,

bol i uzdah trajanja.

Verujes da te izneveri

rastajes da se sastanes

oci places da isplaces

i pogled da ti nevide.

Jasminom kad zamirises

Azaleja ti procveta

Smreka ti dlanove siri

Mimoza se usnula budi

Ivancico danas sanjaj

Neven te osvoji.

Akacijo hajde, dodji!

14.09.2008.

JUNAK PRICE

JUNAK PRICE


Gle junaka, mojoj prici

kada trci meni lici.

Cudno dete u pohode

danju raslo ko iz vode.

ranila ga stara vera,

uzeta mu nova mera,


Tudje, sladje,  neko rece

nije kradja, kako lazu

kao dete tresnje brao

lubenice,  kotrljao,

i sa kruske dvaput pao

Kaisem me otac tuko

krstio se, al ne vredi

na stetu me djavo vuko

trn ubode jer sam bos

zakuvao svaki sos

i ceskao drsko nos.


Neki djavo kao zalac

rascvetao meni palac

moja glava uvijena

svaka cvora, usivena

neznam kako, cime vise

po kolenu tako pise

-

Svako bolno uganuce,

do Djurine stare kuce.

kada boli, da ne kuka

kaze babi, stavi luka

list kupusa i bokvice

i rakije na ranice.

-

Sad se moje dete, cudi

da se svaki miris cuje,

dunje zute na ormanu

i jabuka u ostavi.

nasmeje se, meni ludi,

i smeh decji sto osvaja,

ovoj prici, neka sudi.


U zivotu sve mi prece

Sta to cini i napravi

u mladosti u ljubavi.

neke price zaboravim

Ko je koga,  vukao

sacekao, i tukao,

sa svadbe mladu digao

u sljiviku je stigao.

-

U toj glavi popisano.

Ispod casti meni krasti

cekam i ja ko moj deda

da slusam dnevne vesti

ucutkujem, cut, cut, muci

beno, cuti zeno, nisam cuo.


Sta to rece, i pomenem

mesec, slavu,ceskam glavu.

ko da sricem u knjigama

zborim isto, ni na vama

ni na meni, rekoh zeni.


Ne verujem ni pricama,

svako doda, svako kiti,

i ta zloba, ljubomora

losa setva, tudja kletva

da komsiji kasni zetva.


Sve receno sve kazano

ni prikaze ni utvare

nisam znao nisam zvao

pa me More, posecuju

ko maskare, mrse, broje.


Dok je veka ima leka

ne terajte gosta spraga

nevoljniku podaj hleba.

ko je kud ke,oje preci

ne nadaj se losoj sreci

ni lopovu i nesreci


Reci zute,

mene brinu, jao meni.

ove pitalice, rugalice,

od umora i rec sopce,

kao kljuse klecam,

i cetvorim, u fijaker

besne vrance prezem.


Na oglavu dve kicanke,

crnu grivu zacrveni,

praporcici zvone meni

tako dremam i kajase

pustim pa me vranci

kuci pjanog vrate.

-

Nosili me, kao lolu,

zavicaju, tebi blize

jos me ceznja stize

sto imaju kocijasi.

i veseli palijasi

Kolko sutra nema mene.


Ni oranja, nasih moba

komisanja i kopanja,

ni razboja i klecanja

bojadzija, koradzija

ni cilima i preslice,

zvuka bucke, medenice.


Ni lepinje iz furune

i pogace ispod saca

ni gurbeta, kovaca

zveckanja cakanaca

i u travi babice.

pcela ni kosnice


Nema vise kovacnica,

ni mehova, ni iskrica

na klepanje kose,

Iliji kovacu ne nose

rdja mi srp za gredom

nema ni pijace sredom.


Niko opanke ne obuva

ni siljkase ne cuva

kape srpske ne nose

ofarbane su i kose.


Nema ni skeledzije,

vrbe ni zardjalog lanca.

crnog vina ni meraka,

vetar pesmu svatova

da ponese iz camca.


Nema djuvegije, i mlade.

devojke da se ubrade

da obucem zelenu dolamu

pantale na bric, anteriju,

u pojas da dukat stavim

u nedra svilenu maramu.

----------

 

Junaka iz bajke

mom u zavicaju

kao nekada u krilu Nane

dete sanja.

 

NEMOJ CASU LOMITI

 

Za tvoju paznju kako te molim.

nisi sigurna u reci, ne mislis,

za mene cutanje nije cekanje

ni svojoj pameti ne verujem na rec

nenapisana pesmo, gubim te ko vid

ne cuvaj me, vec svaku zapali

kao zena verna odbiti me neces

lakse cu podneti poraz nego bol

opet sam svejedno imao besanu noc

i moje cutanje su neprevedene reci

u spomen nekih raspetih snova

ne zoves me ili odlazes susret

da mi ne kazes

vise ne pricas zenom

vec sa pesmom

ako ti sve ne bude mucno

pa ti secanje nema tu moc, tako

nevesela u moj zivot svrati

ako to ne umes ni za tvoj bol

pomoci nema, ruku mi dati neces

nemoj vise casu lomiti,

ti ides nekuda,

prozor je otvoren

i hladno mi je.

 

U IMENU TVOM

 

Nastanila se u mom imenu

Rada, budi mi u snu, Ranka,

u ovom kolu igras se jeseni

ozivela Bozice, zivote moj

telom izrasla u narucju neba,

okicena dijademom pupoljaka.

-

Ti si tiho saputalo vremena

ti si Mija, dubodolina i cistina,

ti si Jasna moc i nestvarna noc,

ti lepoto, o, zivote, Bela, pcelo,

otkrivena Blagice, rajska zeljo.

-

Ljiljana, iskro, vatro strasti

gorimo u carskim odajama.

Kolovratu Zeljana, istino ziva

ranis, i pevas, dete mi rodi.

-

U imenu Zora, slavuju pesma,

teces ko reka, u pricu nemira,

tu si ti, Sanja postala luka,

plodna si zemljo, gledaj se,

Divna, sijas ko zlatna grivna.

-

Cuje se Rajna, i moja tajna,

o rucice, Ljuba upali, kresnice,

Zlato, leptirice, opleti, pletenice,

pozovem te imenom, Andjela,

odazoves se imenom Danice.

 

NE VERUJEM

-

Ne verujem vise godini i broju

i po cemu rodjendan se voli,

danas minut i sat molim,

nebo mi se uvek smeska kad ne

merim sunce po njegovom hodu.

-

Imas srecu, i kraljevsko doba

nece vise tuga da okiva roba,

teg da budem na malome tasu

orhideja plovi u plavome valu

tebi sreco, u srecnome casu.

-

Kroz mene i grmi pa se stisa

na prozor je zakucala kisa

preko puta voda meri prag

ja se nadam, ostacu ti drag.

-

Kad si nekad plesala na balu

i mene si tada primila ko salu

s medaljonom u crvenoj boji

u ljubavi sto nas cudom spoji...

-

Nikad nije bilo ni srecniji zene

u zanosu ljubav u cuvstvu poeme

kazace ti da smo opsednuta kula

koju nam ne ruse probudjena cula.

-

U ljubavi je pesma nad pesmama

nije se sakrila ni na cesmama

u slici slikara, pesniku u rimama,

u ciganskim cergama i violinama.

 

 

DELI NAS NESTO...

-

Deli nas nesto ko

nebo i more, gde je

iskra nestale iz oka,

reci ko u rovu, na puskomet

posmatramo se na bojistu

i barjake smo pogubili u

svojim proslim bitkama.

-

Deli nas parce zemlje

i san da se zajedno budimo

al zivi se pomerili nismo,

nismo u molitvi ni u bogu

deli nas isti zid cutanja.

nas ni reci vise ne dele.

-

Ni usne nas nisu ugrejale

ni ruke nam se ne doticu

pa se jos ne oprastamo,

gledamo se, ko neki stranci,

vec vidjeni u zacaranom gradu

ili nenadano u drugom zivotu.

-

Zaboravljeni u mladosti,

u ljubavi, vec epizodisti,

mi losi statisti cekamo

da se upali nase svetlo i

stavimo kostime i sminku.

-

Sta je to ostalo od nas

ostalo kao od losih snova

ko deli nas, gde nestade

i govor tela, car zivota,

gde to postoji i ceka nas,

tvoje i moje zivo vreme.

-

Ne nepoznajem te vise

ne poznajem ti ni ukuse

ni mirise od pokusaja

da izmisljam novi svet

i platim cenu za veru

da nadjem odgovore na

putu straha u trijumf.

-

Ne umem da se obezlicim

ne pripadam ni sebi ni

tebi, u bolu zadovoljstva,

sa zivotom sve isplacujem,

Ako, ostaje nam srce,

u pesmi se voli vise,

na zemlji i koraci nade.

-

Nije ni ovo moja kuca

u kojoj se ne vidis

i ja ne postojim vise,

ni ja nisam vise tvoj

ni zivot nije vise moj,

i voz nasih pokusaja.

-

Cekaj da se preselim

gde sunce zalazi kasno

kad ustane pocinje sve

i istina, nove dane

cekacu kao kaznu kada

me moja samoca zarobi.

-

U molitvi bog pomiluje.

U secanju uspavanog grada

ostacu kao duh koji luta

dok ne zamrem u prividu

da se svet obnavlja, jednom

neka i dan pocne bez mene.

 

ODA IMENU

 

Stana u mom je imenu Rada

u snu Ranka, pcela je tada

u kolu igra, brza ko cigra

A, Dragica, kao vekna hleba

telom izrasla u narucju neba.

-

Ti si Tiha, saputalo istina

i Mija, dubodolina, i cistina,

ti si Jasna moc i nestvarna noc,

i Lepa, O, zivote, Bela, pcelo,

otkrivena Neda, i Rajne vrelo.

-

Ljiljana, iskra u vatri i vodi

kao u kolovratu Zeljana,

tako ziva Ana u strasti,

i Kaja u slasti,sapuce Rajna

raste magija imena i tajna,

Nada tako naga i bajna

peva, dete mi rodi.

-

Ime Lena, u moru Esma,

tece ko reka, u dusi cesma,

tu si ti Sanja, mirna luka,

i zemlji svetlost oko struka,

moja Divna, ko zlatna grivna.

-

Kad cujem rajske ptice,

sanjam te Kresnice,

dve zlatne pletenice,

leptire i bele rukavice,

Eva zovem te imenom, Andjela,

odazoves se imenom Danice.

 

SRECO I MOLITVO

 

Zna strah u duši,

i vid uzeti

ako vidim

zavicaj na slici

zaboravljam reci

pa u djerdane nizem

ako se odvoje od mene

neverne

ko more od bregova,

sunce od meseca,

stado od pašnjaka

dodju mi iz srca

i male frule cobanske.

Zavicaju

volim sve tvoje

volim tvoje

puteve i vode,

mirise rodnog kraja,

vez pesme

marame šarene,

cilime oklecane,

prozore i saksije,

i drvene kapije.

Ajde pesmo,

ti znaš najbolje

ko je naucio da tuguje

da se sam raduje

i puste dane prebroji

kad dušu otvori,

i san se vrati.

Osim pesme

necu ništa,

dusa kad drhti

stari bol

traje ko noc.

Volim i pesmom

vara me tama,

vara mi osecanja,

cuvam moje duge

i slušam krik

zapaljenih snova

pa se setim

kako sam te voleo

sreco i molitvo.

 

NOVI VEK

 

Na peronu, koferi, svet sam u voz poneo,

sa galamom i vatrometom na kraju veka

cudo, i sedmu godinu milenijum doneo

Kao bolesnik trazim mojoj bolesti leka

u noci koja me prestravila, zoru zacarala

kroz suze si rekla da me nisi nikada varala

zao mi je, nisam te nikad dovoljno volela

ne verujem ni sebi, svaka rec me zabolela.

Izmedju nas, ono sto spaja, dace mi zivota

ko dasak vetra, dva andjela, i tvoja lepota.

Neces mi ni ove noci, ko nekada sreco doci

sve dok oci ne sklopim ni bol me nece proci.

U slici ti oci i ruke ozivim, lice rumen oboji

tebe duso vidim, telo i pokret kao da su tvoji.

Nestvarna je slika, ti opseno, iluizjo, zastani

svetlost u slici se izgubi, ja te molim ostani.

Kako su dugi dani, i noci, bol me uvek prati

srecan kada sanjam tebe, jutro te meni vrati.


MENJAS SE

 

Neka te srce, i želja vrela,

slika na zidu, previse smela,

pogledi trrnu, to nisi htela,

da ti oci kradem iza vela

-

Menjaš mi svet, dane i noći,

i zanos ljubavi koji ce doći,

Čekam te, ne verujem više

tamnome nebu i šapatu kiše.

-

Ljubav u slici, u duši seta,

donela je čari, ovoga sveta

osmeh i njena mala sala.

i bajka u slici je nastala.

-

Ukras vremena, žar zivota

i živi snovi ko večna lepota

o meni nek sude i vekovi stari

da su svetli časi i nebu čuvari.


LUTAK

Kada sudi vreme, presudjuje brzo,

previse brzo, sporo, previse sporo,

previse adrenalina opije sudiju

ili zanese neocekivani udar vetra.

-

Srusice kule, dan je pao u noc

Noc se izguzvala kao tkanina.

Kao da je pad izmerio provalijom,

sedeo je lutak u svom pozoristu.

-

Kako mu srce kuca, nastaje bol,

u predstavi nestanak svetla,

uz muziku haosa, otice zivot.

Vratar prati liniju, pad suze.

-

Iz tame, pucanje nerava

zastane u cudu, njegov dah.

Telo lutka se zgrci i opusti.

Vratar isprati useljenu dusu.

-

Zakljucace vrata i ostaviti ga,

umorni i slepi spavaju cuvari,

dok sanjas bludnice, spavaj sudijo,

da ne sudis prestrogo o njemu.

 

BEZ MENE

U odelu, u losem maniru

vise natekli kao testo

u svom rovu, na puskomet

odmeravaju se na bojistu

i barjake su pogubili u

svojim proslim bitkama.

-

Dave se kao losi plivaci

u zelji, u zivom blatu,

zivi se pomirili pesnici

nisu u molitvi ni u bogu

u njima je isti beli zid

njih ni reci vise ne zale.

 

Ni usne njih, ne sanjaju

ni pesme njih ne sticu

ne oprastaju, okrecu se

ko mamci, ne radjaju se

vise, ne cekaju negde,da

tonu, kao camci u pesku.

-

Kraj. Kupci u mladosti,

u ljubavi, epizodni ulagaci.

ni lose statiste ne cekaju

kako se ugase svetla i oni

skidaju kostime i sminku.

 

Sta je ostalo za spas

iskrzano od losih snova

kao zivot izmedju nas,

igraju se stare drame,

ako nestane kuknjave

poraste i cena jave.

-

Ne raspoznaju se vise

upoznaju i svoje ukuse

ne cuju mirise slepi od

pokusaja da vidaju stare

rane i isplate zaveru

da se nadju u razgovoru

i necovecno u dobitku.

-

Pesnik, on se obezlici

dok ne padne na sebe,

sebicno, i zadovoljno

sa zivotom sve isplacuje,

ako baci srce lavovima,

rastrgnu ga usred balade.

-

Ako to nije tvoja sarada

prica u kojoj sve vidis

ni ja ne umem da glumim

ni ja nisam lik za boj

zivot nije trajan dobitak,

i jeftina parada ulice.

-

Cekaj ne selis dusu,

sunce izlazi kasno

ustajes a nemas cigaretu

14.09.2008.

STRELJANI U ŠOKCU

Za vreme drugog rata u našem kraju se nadje neki grdan narod izbegao iz Šokačkih krajeva ispred  ustaškog noža i drvenog malja. Sve kuće se popuniše i primiše dobrovoljno taj narod dok prodja ta oluja pa da se opet povrne nazad iz zbegova kao da se ništa desilo nije. Pošao je otac u Adu da nakosi trave za stoku i poveo mene da tu travu pokupim pa kad natovarimo na kola sve to dovezemo i stovarimo da se prvo malo prosuši pa da se stoci dava. U polju negde iza poslednjih kuća sretosmo ženu sa zavežljajem, sa tri sina i ćerkom. Dečaci su bili jedan drugome do uva, sa malom razlikom u godinu ili dve. Ćerka je bila drugačije obučena nego ženskinje iz našeg sela.  I maramu je vezivala kao i njena majka sasvim drugacije od žena u selu. Zaustavila nas je i pitala ima li u selu negde da se sklone, da ne lutaju od sela do sela po ovom vetru i kišici koja još nije počela ali su se videli oblaci od Drine koji su uvek pd tamo donosili kisu. Žena je rekla ocu. Ljudi, pomagajte, ako boga znate, da mi ne propadnu ova deca koju sam od zla sačuvala i pešice dovde dovela. U našoj maloj kući je bilo nas puno a dve sobe u kojima smo svi spavali. Otac je saslusao ženu i rekao joj da će brzo da se vratimo samo da nakosimo trave pa će mo ih povesti da se smeste kod nas. Dok je otac kosio, ja sam kupio i tovario. Na uvratinama ukraj poorane njive su stajali su i čekali dok se mi ne vratimo. Kada smo se vratili popeli su se na natovarena kola sa travom, podigli smo decu i popela se i žena i sela pored mene. Došli su u našu kucu, i proveli pet dugih godina dok se sve nije završilo pa se opet vratili odakle su i došli. Došli su iz sela nadomak Osjeka koje se zvalo Brešće gde su još za vreme  Austrije Srbi i srpski živalj ziveo. Došli za vreme turske vladavine i seobe iz onih krajeva gde je bila stara Srbija. Sećam se dobro njih, dečaci su se zvali: najstariji Ljuban, srednji Rade, i najmladji Stanko. Setra im se zvala Milka i bila je šepava u jednu nogu. Srednji decak Rade je bio gluvonem ali je razumeo sve sta mu se priča jer je posmatrao onog  koji mu priča u usta. Njihova majka je bila jedna vredna i dobra žena. Zvala se Veselija. Tako su oni kod nas ziveli, delili ono malo hrane sa nama koje i za nas nije bilo dovoljno, ali se nekako preživelo i ratne godine su prolazile uzimajući danak smrti i u našem kraju. Iz našeg sela su ljudi stradali od strane nemaca, skupljeni muškarci su streljani i opet su i to ljudi zaboravili iako se strah bio uvukao u svaku kuću. One druge godine su nemci uzeli da skupljaju onaj broj koji su bili propisali za svakog ubijenog vojnika. Partizani su bili negde preko Drine i povremeno prelazili na našu stranu i ubijali po nekog nemca a posle je narod plaćao to svojom glavom dok su se partizani ponovo sklanjali i vraćali preko Drine u Bosnu gde su se u gustim i neprohodnim sumama nalazili jedini svoj siguran prostor koji su često znali da nazivaju slobodna teritorija. Bila je toliko slobodna dok se nemačka sila ne zaputi sa svojom vojskom i mehanizacijom, da bi se partizani pokupili i povlacili put Kozare ili su se gubili u krševitim planinama Crne Gore gde Nemci sa svom tom mehanizacijom nisu prelazili.

Kao što sam rekao muškarce koje su sakupili su poveli i streljali na onom istom mestu gde su i pre to činili. Medju sakupljenim muškarcima se tako našao i gluvonemi momčić Rade koga su u sokaku pokupili dok se igrao sa mladjom decom i priključili koloni i odveli na streljanje. Kao da nemci nisu gledali na godine kao što se to posle i pokazalo u Kragujevcu gde su onoliku decu izveli iz škole i odveli da ih streljaju.

Nisu možda ni primetili niti ih je zanimalo što je momčić Rade bio gluvonem jer je on za njihovu tačnost i nemačku pedanteriju u beleženju brojki smrti bio samo broj koji je trebao da popuni onu kvotu koja je bila propisana. Sve muškarce su poredjali i izvršili streljanje hladno bez neke vike i pokazivanja nekog interesa prema poredjanim muškarcima. Gotovo mehanički su za kratko vreme  koliko da se smota cigareta oni svi muškarci ležali po zemlji, izrešetani i krvave odeće. Sam prizor je bio kao na svakom stratištu, izazivao bi jezu, ljudi pali kako ko. Jedni preko drugih kako je koga koji metak zatekao. Gotovo bez glasa, ćutke samo se čulo naredjene da se započne paljba i potmuli pad tela na ovu našu ravničarsku zemlju koja se zalila krvlju tih nevinih ljudi. Kao što su izvršili svoj krvavi zadatak, jednako u poretku kako su i došli su otišli iz sela. Iz kuća su oni malo hrabriji ili koji su imali nekoga u toj streljanoj grupi došli da pokupe tela i dostojno ih ožale i sahrane. U to vreme leleci, kukanje za pokojnikom se izgubilo kao da je i smrt postala bliža i izvesnija. Samo se čekalo kada će doći na red nečija glava, a život koji se dešava do pogibije je kao veresija koja se plaća kad tad. Od samog streljanja do momenta kada su prvi ljudi došli na stratište prošlo je više od sata i niko nije ni mogao da primeti da se ispod tela koja su ležala izvukao krvave odeće ali ne pogodjen gluvonemi Rade. U strahu je izbezumljen lutao poljem dok ga nisu krvavog ugledali i odveli u selo te se vratio opet kod nas i nastavio da živi kao da se ništa nije dogodilo. Kao da je taj dan i Bog pogledao na njegovu stranu i prvo uzeo one koji su mogli da čuju i govore a njega takvog ostavio da još poživi i vrati se svojoj kući u kraj odakle je došao. Tako se i najstariji brat Ljuban oženio iz našeg sela i odveo svoju nevestu u njihovo selo Brešće.. Nikada nisam saznao šta je posle bilo sa njima, jeli još neko živ od njih i kako su preživeli ovaj poslednji rat koji je nedavno zakačio opet njihov kraj. Niko nije došao od njih u naš kraj. Kolone izbeglih su danima prolazile glavnom cestom. Možda je u toj koloni opet bio sad već ostareli i gluvonemi imenjak Rade. Možda je opet pošao negde, gde će naći svoj privremeni dom, da se opet vrati kući ili su ostali kao mnogi da da žive tu. Neki su imali želju da se vrate samo da umru u svojoj kući, ali život je život, te ih ostavi da leže pokopani tu gde su i došli. Jedan kraj u našem selu gde su živeli ti ljudi koji su se sklonili od ustaša je i dalje kao i pre nosio ime Šokac jer su možda neki drugi ljudi još za vreme prvog rata se tu sklonili i posle otišli tamo odakle su došli. I oni su bili Srbi a Šokci su ostali negde daleko preko Save i Dunava gde su i pre bili. Ni do danas se nije izgubio i naziv zbegovište Za Šokac  niko više i nezna zašto se tako zove. Da ja ovo tebi ne ispriča a ti kolko vidim sve ne zapisa ko zna dal bi ostalo traga o ovome što se dogodilo u našem kraju što ga zovu Šokac i sećanje na gluvonemog Rada koji je kao nekim čudom izbegao smrt.
14.09.2008.

SREĆO

Ako te lazem, pas bio. Postoji narod koji svoje mrtve sahranjuje pored svoje kuce i bunara. Na grob ne stavljaju ni krst niti bilo kakav spomenik. Jedino sto postuju je zivot i ljubav. Imaju puno dece koju obozavaju a nama samo izgleda da oni nedovoljno brinu o deci. Kad umiru sve sto ostaje za njima vise nije vazno. Kucu kao da ne vole jer ih vezuje za mesto, ako preti da ih ugusi oni je prodaju, sruse i idu dalje. Kako bih voleo da sam im slican ali nisam. Sazidao sam kucu. Majstore sam poceo da psujem od podruma do tavana, gde god pogledam fusheraj. Dok mi se nije smucilo, te uzeh mistriju i gletericu da budem majstor i ispravljam njihove brljotine. Nekako se izborih al prodje mi par godina u tome i moja kao kuca progleda, skinuh i tapete ko jos ima tapete u kuci, iz one poslednje sobe jedva skidoh i zarekoh se da to vise u zivotu na moj zid necu staviti. Okrecih u uzinat komsijama bas u zuto. I bese meni lepo, za neverovati da zuta soba moze biti tako lepa kad se okreci ili se to samo meni zuto previse svidja. U kuci dodje na red da se menjaju stvari, vesh masine, frizideri, sporeti, bojleri, televizori. Kad to dodje na red onda sam se kao i svako nasao u nevolji, jer dok u ovoj nemastini se pokupuje sve to ima da se naplacamo kredita i odricemo se od svega. A dodjose neke besplodne godine, dok se neki ljudi obogatise, pokupovase neka besna kola i mene stize Jevrejska kletva, dabogda imao pa nemao. Nastade neko komesanje, neka zbrka. Snaci se, postati nesto drugo. promeniti sebe, promeniti svet. Poceti odmah. Ali to tesko ide. Ucimo jedni od drugih. Neko ne doceka da vidi sta je radio. Neko se doseti pa raskrsti sa sobom i odbaci sve ono u sta je verovao da pocne zivot od pocetka. Neko se doseli, neko se odseli, a neko nezna kud bi. U muci postati majstor za sve, i ja, umesto da radim jedan posao ja radim pet i opet se nista ne vidi. Para nema, pa nema. Udarila neka nemastina, nastalo je prezivljavanje. Koliko da se kupe neke krpe da se covek obuce i pokrije se  nasa golotinja. Da se kupi praska i sapuna da se operemo ko ljudi, da se bar ne osecamo  jedni drugima kad je stvarnost pocela da se oseca. Prodje i onaj kobajagi rat sto je bolje da ga se ne secamo, i odose neki nasi prijatelji i komsije u neke strane nam zemlje i niko jos da se vrati. Dal su srecniji i bogatiji niko se nije vratio da kaze a mozda i nece. A ja sam tu gde sam i bio, kao da sam u ovu zemlju pustio veliko korenje i sve zivim u nekoj nadi, da ce nas stici neka obecana sreca. Koju dugo cekamo, pa da se i meni jednom ko nebo razvedri da me ogreje sunce. Nije da se tebi zalim, a i sta imam od toga jerbo je tako nama nekako sudjeno, da ovaj zivot po malo odmice a da samo posmatramo kako se smenjuju godine na kalendaru. Jedino sto me stvarno veseli su moja deca, koja su zdrava i prava. Rastu, lepa ko da su na majku, jer ja nisam neki bas lepotan a i to je valjda gen. Da ne cuje zlo i lepa i pametna. I zena mi onako bas lepa, kao da je godine zaobilaze ili se to meni cini jer mi je draga kao i pre. A ponekad smo smo ko stranci, pa se udaljimo i polako prestanemo pricati, pa se zaobilazimo, dok se ne posvadjamo da dodjemo sebi, da se pomirimo. Onda se ponovo priblizimo kao da se nista nije desilo. A covek ti je prokletinja, sve mu je vaznije, juri za nekim snovima, pravi neke planove a zena svaka hoce da ti bude centar sveta, pa se naljuti jer joj ne posvetjujes dovoljno paznje, te padnu i razmene se ruzne reci. Dodje vreme kad se u coveku javi i ljubomora, kad se pojave i neke sumnje, covek pomisli da bi trebao da svoju zenu kontrolise, da joj pregleda poruke, da nije pocela da svrlja. A sve je to blesavo jer ko je zenu sprecio ako hoce da te prevari, ako hoce da te slaze. Recept za srecan brak niko nema. Brak je kao kuhinja ili spremanje jela, to je jedino jelo koje moras sa zenom da skuvas kako treba. Ako zagori pocne da se oseca, ni otvorena vrata ne pomazu.. I ljubav kao da je biljka trazi svetla, da se redovno zaliva, okopava i plevi, cupa korov. Ponekad i biljka oseca, akamoli zena, hoce da joj se prica, tepa, voli...
Nekome ne ide od ruke i nece ga cvece, nece ga ni ljubav kao da se kamenjem na nebo gadjao, sve se zavrsi kako ne treba i ostane u coveku neki jad i gorcina. Ako imas srece da te oce cvece, da sve sto u zemlju zasejes se primi, pa lepo raste, procveta i zamirise.
Tako je i ljubav slicna cvetu, koji moze da nikad ne procveta i uvene ko svaka biljka jer joj nismo posvetili dovoljno paznje. Koliko je dobri ljudi upropastilo svoj dobar brak svojom nepaznjom, svojm sebicnoscu. Ponekad je potrebna samo topla rec, osmeh i dodir

Jedino sto covek ima i sto vredi je porodica. Kuca, ni bogastvo, ne cine da covek bude srecniji. Samo se covek vara, i misli da ce pare sve probleme da rese i donesu tu ocekivanu srecu koja nam stalno izmice. A sami smo krivi kad zaboravimo da zivimo, da uzivamo u malim stvarima. A zivot ne cine samo velike stvari, godine i mesece i sate cine neki minuti i sekunde koje ili su srecne ili nisu. I ja sam izgleda ostario kad ovako mudrujem, kao da cu sad da otkrijem Ameriku. Svi sve znamo a na istim greskama padamo, ali valjda je i to ljudski da se gresi. Sve sto je ljudski kao da nam nije strano, na sve se naviknemo i svasta prihvatimo kao normalno. A nije. Samo mi tako mislimo da nam bude lakse. U zivotu nije dobro biti sitnicar ali avaj nas zivot sastoji od sitnica. Kao da je zivot neki mozaik koji od kamencica pravimo ali ponekad lose izaberemo velicinu pa se nista ne uklapa. Osecaj mere, i strpljenje kao da mnogi gube na pocetku i ne trude se da istraju, da ucine svoj zivot malo boljim i lepsim...

14.09.2008.

BELO JARE

Živeo je na kraju sela malo izdvojen sa kućom od ostalih kuca i ostalih ljudi, skoro u sumi vise potoka i Sastavaka deda Nikola kapetan. Nekada davno je mozda bio prvo narednik pa u ratu dobio čin kapetana za svoje herojske podvige. Mozda je postao i prvi nosilac Karadjordjeve zvezde sa macevima u nasem selu koji se vratio ziv kuci a da nije bio invalid u ruku, nogu ili corav na jedno oko. Medalju za posebno iskazanu hrabrost mozda je dobio od kralja pred celim pukom. Od zadobijenih rana od kursuma i bajoneta osecao bolove u ledjima na svaku promenu vremena. Pricao mi je samo da je kao mlad služio u cuvenoj kraljevoj gardi sto je onda bila posebna čast, a posle kada se vratio iz rata ceo svoj vek kao bunardzija proveo pod zemljom. Bio je za mnoge u selu ziva legenda, jer ga niko nije mogao oboriti u rvanju, skociti u dalj. Svako ko je sa njim podelio megdan je dugo pamtio udarce koji imaju ritam gvozdenog cekica koji protivnika u kratkom roku prosto samelje. Svako ko mu se zamerio i okusao u borbi sa njim je iz crkvene porte iznesen u besvesnom stanju. Svako ko se pouzdao u svoje misice, telesnu tezinu morao je da se suoci sa njim i plati skupu cenu jer nije izvagao njega kao protivnika, kakvog opasnog borca ima pred sobom. Zato su ga zaobilazili i sa njim se nisu kacili. Godine su prolazile, a on je ziveo zivot usamljenika, suvise povucenog i zatvorenog u svojem cudesnom svetu dalkeo od svih u kuci od kamena i verandom na kojoj davno uradio tri lepa i vitka luka od kamena. Sve sto je bilo od drveta na kuci je otesao sekirom koju u nasem kraju zovu bradva, kratka sekira siroka i malo zakrivljena tu gde se nalazi drska, iskovana da ima tezinu i zamah, posebno okaljena da prilikom tesanja zvoni reskim zvukom kao kad se udara metal o metal.  Na kuci je napravio hrastova vrata i na njima svojim dletom urezao sare koje lice na one cvetove koje je u odredjenom danu u godini brao i susio za spravljanje melema.  Vilinsko cvece srcolikog lista, uskog i zvonastog cveta,  zarko crvene boje, sa prasnicima koje su stalno oprasivale pcele. U polju je poznavao i brao jestivo bilje. Neke pecurke sa stabala je skidao i ostavljao za lecenje nekih opakih bolesti. Dobrocudan kao covek, odlicnog zapazanja, zivog uma, pamtio je mnoge pesme o junacima i legende  za koje se nije znalo dali ih je on cuo ili ih je sam izmislio. Pricao mi je o ratu. Rat je jedno ljudsko zlo.  Mnoge dobre ljude rat je odvojio od porodica, koje su se zlopatile ako im je neko poginuo ili im se vratio kao bogalj. Mozda je on zamrzio  uniformu posto je video previse ranih smrti, zamrzio je oruzje i nije zeleo da ima posla sa ljudima kao pre. Kad je video lice i nalicje ljudsko, video lice zla i zato bi najradije izbegao ljudsko drustvo. Kao da je bolji kontakt imao sa decom, zivotinjama i prirodom nego sa ljudima u koje je kao da je izgubio svaku veru. Voleo je vodu. Odlazio je na reku. Na izvore. Pronalazio je vodu tamo gde je nema, a voda ga je bas htela a on je nju zavoleo kao sto se obozavaju i vole zene. Doživeo je svoju duboku starost nekako previse zamisljen i usamljen, a donekle i zaboravljen od svih pa čak i od rodjene dece koja su se rano rasula po svetu. Poživeo je dovoljno da ga ja upamtim a bio sam na granici kad dete pamti ili zaboravlja ljude i prve dogadjaje. Moj deda je bio meni moja prva knjiga. Iz nje sam stalno crpeo prve price, lepe price iz njegove mladosti. Deda Nikola kapetan je bio meni kao drugi deda, moj vilenjak, neko ko  je izasao iz decjih bajki. Došao je nekim cudom kod mene da me obraduje i usreći uvek sa nekom novom bajkom. Jednoga dana se tako on pojavio u dvoristu. Kao u nekoj igri, mozda je osecao citavim telom  vodu duboko ispod zemlje kako struji, nepogresivo i bez sumnje obelezio je tri mesta gde je odredio da ima vode. Mesto gde ce se kopati novi bunar izabrao je ono gde će vodena žica biti bogata, da se ne desi da u godine koje nisu vodom rodne taj bunar presuši. Pre kopanja po svom starom bunardzijskom obicaju izgovorio je neku molitvu i cudne reci uz samo njemu poznat ritual, zaklao je petla pa je zasekao veliki krug gde poceti kopanje našeg budućeg bunara. Prvih nekolko ašova i kroz prve slojeve je brzo prosao. Medjutim on je dobro znao da ce prave muke tek posle doci, kada se prodju i oni slojevi sitnog kamena i sljunka i dodje do ljutog kamena, do gole stene, koja se nije dala razbijati ni cekicem, do minama, koje je svojom sigurnom rukom starog ratnika, postavljao u stenu podno zapocetog bunara. Kada ga spuste u bunar on pocne da peva, cuje se njegov cist i zvonak glas iz dubine bunara. Ponekad sam prekidao igru da slusam neku pesmu koja je dopirala na povrsinu. On ne izlazi dok ga ne povuku na sajli na kojoj je vezan komad debljeg drveta koji je uzjahao i tako se spustao drzeci se za sajlu. Kada naredi vuci, onda se izvuce sajla pa se veze velika metalna kanta, neko manje bure u koje se ubacuje materijal koji on iskopava i ubacuje dole u bunaru. Danima je trajalo to mukotrpno kopanje i vadjenje razbijenog kamena i zemlje. Sva zemlja i sitan kamen je bio raznosen po dvoristu i tako je dvoriste lepo posuto  sitnim kamenom i nivelisano plodnom zemljom. A nije ni bilo ravno, na nekim delovima je pre bilo u blagom padu. Prolazio je metar po metar i svaki sloj mu se pokazao, pricao mi je o glini koja je masna i kroz nju ne prolazi voda.  Zove se Uma. Pricao je o rdjavom vazduhu koji se stvara u bunaru i koji zna da ugusi neoprezne kopace. Cudno, njega osetim nekim svojim culom iako nema ni boje ni mirisa. Ali uvek proveravam bunar kada je vecma veoma dubok sa spustenim i vezanim piletom. Sedim i ispusim pa proverim kad ga podignem ponovo gore jeli pile veselo. Posmatrao sam uvek je lagano savijao cigaretu, uzivao je u tome i polako ispusio. Gledao zamisljen negde u daljinu gde ja nikad nisam mogao svojim ocima da dosegnem. Njegovo zidanje ciglom je potrajalo do polovine bunara. Zidao je sve u krug ciglama koje je povezivao tako da ni malter nije bio potreban jer su cigle dobro nalegale i uvek je stavljao ispod njih na odredjenoj dubini, betonski prsten koji je sve te cigle drzao.. Negde na petnaest metara kolko gledam, Da Nikola je tvrdio, javice se prva voda. Tako je i bilo jer je dobro poznavao kretanje i podzemeni nivo svih reka i vode povezane sa izvorima u kraju. Javila se ta prva voda. Rekao je da ta voda nije nekog kvaliteta. Površinska. Tu vodu je on ocekivao i nije je uzeo za neku ozbiljnu zicu. Rekao je odmah. Ljudi to je voda sto ne daje bunaru siguran dotok. To je voda koja moze da potpuno usahne,da se zagadi ili da se smanjuje i povecava zavisno od kisa. Nastavio je kopanje. Od tog trenutka negde od polovine bunara pocela je njegova velika i prava borba sa stenama. Dinamit je trosio kao da ga ima u izobilju, a druge nije ni bilo jer drugacije se nebi ni sislo do vode. Jedan metar kamena se kopao danima i izbacivao kantama koje su bile tako teske da su vadiocima pucale ruke iako su sa svake strane zajednickim snagama vadili dva coveka polako na povrsinu pazeci da nesto ne padne i ne povredi slucajno bunardziju dole. Dole je vec nastajao bunar daleko siri nego sto je gore bio ozidani deo. Dole nije vise ni zidao vec samo ako postoji potreba cementirao neke razdvojene stene da se ne odrone ako bude nekog zemljotresa. Pa je opet isao dole, i dole. A vode. Nema, pa nema. Sve je vec pocela da hvata panika da ce taj bunar biti bezvodan. Ali stari bunardzija Nikola je bio pun vere i samo je odmahivao rukom i govorio svima, samo nam preostaje da kopamo a ne da pricamo oce li je biti ili nece. A voda je tu da znate dole, kao sto su ove moje vene na rukama. Kada se pogodi u ove velike zile i voda ce poteci sama,  pojacati i nadoci, kad dobije veliki odusak. I kopao je danima, neumornosve dublje, kao da nije osecao umor. Njegove  cvrste i ocelicene sake su sa onim cekicem tukle po steni a zvuk je odbijao u jednakim intervalima i bio ritmican kao neka podzemna muzika. Moj deda je stalno kao po obicaju kukao na sve vecu dubinu, na utrosenu municiju i dinamit, na sve one protekle mesece rada koji su ga skroz odvojili od poljskih radova, meseci koje su se vec se oduzili u nedogled kao da taj bunar nikad nece biti zavrsen. Novac koji je bio u kuci se davno istrosio. Baba je vec dedi pocela da zvoca da batali to kopanje bunara jer  taj cudak Nikola sto sanja vile i nocu leti u oblake da vodi neke svoje bitke kanda kod nas nece tu svoju zicu naci i voda nece salom u tom bunaru poteci. Otac je svakodnevno sa konjima vukao izvadjeni kamen i istovarao ga i video se umor od vise mesecnog vadjenja te pune kante kamena zajedno sa dedom. Kao da su svi poceli da gube veru da ce se taj bunar zavrsiti srecno, jer je Da Nikola davno presao uobicajenu dubinu od trideset metara i vec je presao i trideset pet metara i opet voda kao da bezi, kao da se sklanja i izaziva ga, kao da je cuje, tu ispod njega, cuje kako šumi i sapuce al opet, da mu se pokaze nece. Dedina braca su pocela da ubedjuju dedu da zatrpa taj bunar jer sta ce mu ta bezvodna rupetina i da prekine sa tim coravim poslom. Deda je bio vrlo besan i terao im inat, skripio zubima i pio onu svoju naj ljucu rakiju i po vas celi dan bio svadljiv i osoran da su se svi sklanjali od njega da ih ne pogleda onako popreko zakrvavljenih ociju. Otac se plasio da deda ne ispusti podnapit sa svoje strane vreteno kad vade kantu pa da se ona povrne i ubije coveka dole. Kao da je taj zapoceti bunar u nase dvoriste doneo neku veliku nesrecu i neraspolozenje. Majka je bila ocajna, jer otac vec drugu godinu cestito ne seje, pa nema ni sta da se ovrsi, i sve zalihe zita ce se se potrositi i vec smo poceli da na trpezi imamo jedino jelo a to je prazna krompir corba. Hleba je odavno nestalo i baba je sa vodenice u torbi donosila kukuruzno brasno i pekla nam proju. Ja sam sa mlekom jeo kacamak i cicvaru ukuvanu sa malo masti. Baba se poradovala kada je pocelo da stize povrce jer tada je bilo bar zelja i luka, koji je pocela da przi sa jajima i dvoristem se precesto sirio miris przenog luka. Citavu zimu koja je bila gotovo bez snega Da Nikola je proveo u bunaru. Na povrsini su se smrazavali prsti dedi i ocu dok su vadili kantu sa kamenom na povrsinu. Deda je poceo vec previse da nakrece onu svoju flasu. Poceo je da pijan spava po citav dan i onda se na vretenu nasla moja majka. Gledao sam svaki grc i napor na njenom licu dok je sa ocem vadila gotovo pune kantu kamena i kako je spustla na kolica da je odvuku i prospu u kraj dvorista. Baba je bila jako ljuta na dedu i cule su se zestoke prepirke izmedju njih da je uvek bio naopak i sta mu je trebalo da ima svoj bunar kad je njegov brat  iskopao u dvoristu bunar. Al deda nije hteo ni da cuje, oni su davno podeljeni, da on nema svoj bunar vec da mu braca prebacuju da eto on tako copav ceo vek ide u njihovo dvoriste.

Kada je svima u kuci saopstio da ce se kopati bunar i da tu nema pogovora, baba je stala, i zanemela. Znala je da ce zbog toga kuca da udje u velike nevolje, da ce mozda da bude i gladi. Kukala je. Decici dal ce biti mleka kad dodje vreme da se isprodaje stoka a mozda i konji kada nestane para za bunar. Cula je od oca price kako je toj kuci kad posao oko bunara podje po zlu. Tako je i bilo na kraju je otac odveo Putka svog drugog konja i dve krave a ostala nam je samo ona mlada, pa je i nju prodao poslednju na pijaci. Mi smo svi stajali na dugo kapiji i plakali kao da je umro neko najrodjeniji. Kad je otac oterao stoku i konja da ih proda. Ja nisam razumeo zasto otac prodaje konja i ridao sam za ridjanom. Ostao nam je samo jaci i krupniji Brnja, vranac, pametan ko neki covek. Ponekad je znao i oca da ujede al je bio snazan i pouzdan te je mnogo tereta sa njim otac povukao, sva drva iz nase sume gde rastu oni hrastovi i cerovi samci koje sam ja uvek voleo da obgrlim rucicama jer su bili tako debeli i visoki ko neki nasi dzinovi. Uvek je kola i kola stajskog djubriva na njive terao i tamo rasipao da nam psenica nabolje rodi i da se uvek onako crni kad poraste velika. Sada je stajsko djubrivo stajalo i otac ga je stalno razbacivao jer vec nije mogao da  ga izbacuje kroz prozorce kuda ga je izbacivao. Nije stigao da ga otera na njivu. Bio je neraspolozen sto na vreme nije nista poorao ni podrljao. Ni setva mu nije prosla kako treba pa se bojao kako ce nici posejana psenica i kukuruz. Otac je bio uvek ponosan na svoju posejanu psenicu i kukuruz. Komsije su mu uvek zavidele na usevima i gledali kad on krece da seje da i oni idu jer ako on tada seje da je to najbolje izabrano vreme. Sa jednim konjem je bilo teze vuci taj kamen, manje se tovarilo, posao je isao sporije, ono sto su dva konja povukla odjednom vranac je vukao uz dvaput. Nekako je smrsao jer kukuruza nije bilo, od umora i znoja mu se javljala pena na telu koju je otac skidao trljajuci ga i pricao mu prislanjajuci svoju glavu na njegovu pametnu glavu kao da prica sa najboljim prijateljem. Vranac je ostario u nasoj stali, stario kao covek i docekao svoju smrt. Ukopali smo ga u basti negde na kraju naseg dvorista. Ja sam kad ga je zemlja pokrila stajao i plakao sa ocem jer smo se secli da je on podneo najveci teret kada je njegov drug Putko ridjan bio prodat zbog nase zle sudbine koja nas je u takvo iskusenje stavila da se molimo da se pojavi ta voda i prekrati nase ljudske muke. Svi su nas vecma sazaljevali i vec su pocele price da je moj deda zanesenjak kao i Da Nikola da se kopa dzab dzaba onoliki kamen i zemlja i muci svoj narod u kuci toliko vremena.

Svaki dan je davao sve vecu tezinu kamenu i kanta se dizala sa sve vece dubine i bila sve teza. Ja sam dolazio do ivice i rucicama se drzao za ogradjeni deo i samo nesto malo video dole dubini gde je odzvanjao zvuk cekica kojim je majstor Nikola odvaljivao kamenje. Dozivao sam ga svojim tankim glasom, Da Nikola, Da Nikola, Sta ladis. A iz dubine se uvek zacuo nekako cudesan i cisto razgovetan njegov glas. Oooo, ko je to meni dosao, da nije to moje belo jare. Evo Da Nikola kad iskopa bunar ovaj ima da posle pricas da se u njemu najbolje lade lubenice. Jel ti volis lubenice kazi dedi. Volim. Volim. One velike civene. Uvek su me nekako brzo terali da ne smetam coveku ili da slucajno se previse ne nagnem pa da upadnem u bunar. Al on je za mene bio ko nekakav magnet gde iz dubine se cuje taj dobri deda koji mi se uvek odazove i kao u nekoj igri mi se dozivamo i sada kad ga vise nema kao da on nije davno sklopio svoje zuljevite i krupne sake a ja nisam kao on osedeo i vec mogu svoje unuke da drzim na krilu..kada stanem na zid tog bunara kao da jos cujem njegov glas iz dubine... Ta nasa igra je trajala svakodnevno, i samo ako je padala kisa on tada nije radio, pa nije ni dolazio. Ako je bilo lepo vreme ja sam ga cekao i uvek sa radoscu ga docekivao kad se onako beo od kamene prasine kao neki pekar koji pece neke kamene hlebove u dubini bunara pa posle izadje gore na povrsinu i nasmeje se onim svojim osmehom meni onako umilno, i pomazi me po beloj kosici i kaze e belo moje jare neka si mi ti malo porastao. Kad zavrsim ovaj bunar bices kao i ja za godinu stariji. Na meni se to nece toliko videti kolko na tebi. I tu je pocelo nase neobicno prijateljstvo koje trajalo do njegove smrti. Prilikom kopanja bilo je i opasnih trenutaka, kada se zemlja odronjavala, kada se iz zidova pojavi iznenada voda odnekud pa zacas potopi kopaca, strasnih momenata kao kada kada se odroni kamen i padne na Da Nikolu i on izadje krvavog cela jer kamen dobije veliko ubrzanje i moze da ubije ako bunardziju udari u teme.  On je uvek nosio svoju cudnu siljatu kapu koja je bila necim ojacana, nekako kruta, valjda kao neki slem da odbije svaki kamen koji pada odozgo. Njegovo rvanje sa kamenoim i nase dovikivanje, naporan rad da se toliki ljuti kamen izvadi u jednoj kanti i raznosi svakodnevno po dvoristu ili se odvozi da se prospe negde na mekom putu u njivama. To je bilo za mene, neko svakodnevno zbivanje koje traje i svaki put pre nego sto podje kuci onako umoran mojem Da Nikoli nije bilo tesko da me drzi na kolenu i isprica neku novu pricu koje kao da nisu mogle da presuse kao sto ni jedan bunar koji je Da Nikola iskopao nije presusio. Sedeo sam na njegovom krilu i posmatrao njegove krupne crne oci ispunjene do kraja onom njegovom dobrotom, svaka rec je u meni stvarala takve polete masti, svaki lik koji je opisao ili izmislio je za mene bio kao  ziv, da sam posle njegovog odlaska kuci nastavljao da zamisljam sta se sve dalje desavalo u tim njegovim pricama dok nebih zaspao sa osmehom. Pa je meni govorila mati, uvek se smesis kao da te andjeli celu noc po nozicama golicaju. I prvo sto upitam kad se probudim jel vec dosao Da Nikola. Odem na prozor na verandi i pritisnem nosic na staklo i gledam jel pocelo vadjenje kante iz dubine i dovikivanje njegovo da se kanta spusti i podize pa da se on pod neki svod od kamena skloni za svaki slucaj dole u dubini. Majka me je uvek grdila i nutkala da jedem, da prvo popijem mleko i onda da se obujem jer mogu da svojim neznim nozicama zgazim na neki siljat kamen. Zurio sam da izadjem i na prosutim gomilama sljunka se igram. One koje nisu bile rasute su bile za mene igraliste gde sam ja kopao neke svoje bunare kao Da Nikola i poceo da pevusim kao sto to on cini on dok radi. Jednoga dana kada sam trckarao po prasini u dvoristu i vozio metalni tocak savijenom zicom, cula se neka pesma, vrlo neobicna, duboko dole iz dubine bunara, kao da je to nastao neki poseban trenutak, zastao sam i pogledao zacudjen prema bunaru sta se to dogadja dole. On je pevao kao nikad i svaka rec je odvanljala iz dubine, kao da on ponavljao neki svoj stari ritual, pevao je vodi koju je nasao, ili je ona njega nasla pa sad se zajedno vesele. Ona mu zubori iz stene kao novi izvor i kvasi njegova stopala. Od milja joj je tepao i svaku rec naglasavao kao da je svaka rec bila upucena zivom stvoru, kao da to nije bila voda. Tek sada znam i mogu da poverujem da je to za njega bila ziva voda,  zivota vredna, kojoj se uvek klanjao, kojoj pevao svoje neobicne pesme i  docek koji pravi svojom pesmom je za sve nas postao praznik. Sva ozarena lica ljudi koji se skupise, siroki osmesi, dovikivanje sa njim, dal je voda bogata, dal je ima dovoljno. A on ogovara. Ima. Ima. Tri zice.Ovde su ko tri lepotice, Evo jedna se iz poda podize i svoje mehurove stvara, druga se kao bistri potocic sa jedne suplje stene spusta, treci tece nekako podno zida kao da iz neke velike dubine izlazi i puni ovo kameno dno hladnom vodom u kojoj vise nije moga stajati koliko je bila hladna. Brzo je oprao dno i pripremio ga da zauvek bude ravno i jednako, pa je viknuo. Ej, vi gore. Dizi. Dizi. Potopi me. I cuo se glasan njegov smeh, smeh srece, njegovo veselje je postalo i nase i neka neobuzdana radost, sa kojom je on uvek docekivao tu svoju vodu zbog koje se spustao u tu dubinu do svoje duboke starosti. Svi smo bili taj dan neopisivo srecni i cekali smo da se nasa voda izbistri da se slegne pa da svako od nas proba. Jos je trebalo dana da se gore na povrsini bunar dotera, da mu se ozidaju zidovi lepim belim obradjenim kamenom prosaranim puzicima i skoljkama, izvadjenim u sumi koju se zove Rt. Trebalo je da se postaver lageri  i namota sajla i veze sjajna kanta kojom ce se stalno vaditi voda sa vretenom od grabovog drveta. Za sve koji su ziveli u blizini zavrsetak bunara je bio veliki dogadjaj i prerastao u narodno veselje. Deda je castio sve starom rakijom i vinom koje je po zelji razredjivano tom vodom iz bunara posto je bilo dobro i jako. Svi su bili veseli, po malo popili i nastala je graja i svako je cestitao bunardziji i dedi na dobro uradjenom poslu i pronadjenoj vodi. Ta nasa muka da se sa udaljenih bunara i seoske cesme u obliznjoj jaruzi donesi voda se ne da  opisati. Bunar je za dedu koji je uzeo da ga iskopa bio pravi izazov. Govorio je. Ima da ga iskopam uzinat svima ili me nece biti. Nek vidim da je zavrsen pa nek umrem sutra dan. Za sve ukucane, skup i mukotrpan posao. Ravan zidanju kuce. Vise se trosilo u nasem kraju na jedan dobar i dubok bunar nego na vecu kucu. Ali vredelo je, vode je posle bilo u izobilju, hladne i ciste za sve bez obzira dali je to tvoj bunar ili nije. Bilo je sramota odbiti komsiju ili prolaznika, da dodje i izvadi vodu iz bunara. To niko nije radio. Bunar je bio onog u cijem je dvoristu, a voda je bila jednako za sve i tako se narod uvek okupljao ujutro i uvece i cuo se smeh momaka i devojaka sa bunara i tu su nastajale prve ljubavi, sale i neke nove price koje cu vam nekom drugom prilikom ispricati jer treba da privedem kraju ovu svoju o Da Nikoli. On se u moje secanje urezao i neke svoje price koje vam moram ja prepricati jer cu tako ponovo ozivljaveti jedno vreme i jednog neobicnog coveka koji je otisao tiho kao sto je i ziveo u svojoj kuci malo izmaknutoj od ostalih kuca na kraju sela...On, je dolazio retko, ponekad samo u nedelju u centar sela i znao je da posedi sam u deda Lazinoj kafani u kojoj se patos u crno farbao patos preradjenim motornim uljem i posipan strugotinom jer su ljudi pljuvali po podu. Nije mnogo pricao, ali je uvek izazivao paznju svih i odbijao je ponudjenu cast, jer je on uvek pio onoliko koliko je smatrao da treba. Nije voleo da se opije, da zabalavi, da galami kao neki. Da se vredja i potuce. Njegove su krupne sake izazivale strah, onako grube mogle su svojim jednim udarcem da sastave coveka sa zemljom zauvek. Ostre crte lica, malo naglasen skoro orlovski nos, malo kao povijen na kraju, a ispod uvek savijeni i ufitiljeni brkovi, brizjlivo ostucani i negovani kao sto prilici kapetanu kada prima raport od svojih vojnika. Kada uvece krene kuci, i prodje nasom portom onim svojim cvrstim korakom, koje samo stari oficiri imaju sa malo ukrucenim ramenima i podignutom glavom svi su se sklanjali kao da prolazi neka posebna licnost. Ja sam ga uvek video prvi video i docekivao na izlazu i sa njim isao sve do moje kuce gde smo se oprastali dok se ponovo ne vidimo. Nije nikada dosao u centar da mi nije dao dve ili pet srebnih banki da za njih kupim one sitne bombone koje su se prodavale na meru u jedan fisek u obliznjoj bakalnici. Isao sam i trazio od bakalina, daj mi one bombone pasuljice za sve pare. Pa sam ih ko mis grickao  i zagledao svaki koje je boje i oblika. Kao neki kamencici skupljeni sa plaze koje je opralo more pa su se sijali nekim posebnim sjajem. Tako su u mojim ocima sijali ti pasuljici, te bombone koje ni jedne nisu, kasnije zamenile i izazivale vecu radost kao sto su cinile one koje sam kupovao za te pare dobijene od Da Nikole. On je znao da ugodi detetu, premda mu ja to nikad nisam trazio jer bi to bila sramota, da tako nesto od njega trazim. Stid koji je u nama nastajao izazvan je prekorima starijih i to je bila prava mera da se ukaze da ne dolikuje detetu da ne ispostuje starije, da ne zaboravi da starijem nazove dobar dan. Da se ukloni sa puta i u porti za praznike oslobodi mesto u crkvi i na klupama rucno tesanim koje su ko zna kada napravljene, i koje su sasvem pocrnele od starosti i vremena. Tu sam ponekad sedeo i klatio svojim nozicama, dok je iznad mene sazrevao orah i otpadao pored mene kao i kesten koji sam sakupljao i nosio babi da ga stavi u orman da otera moljce. Ponekad sam sedeo sa Da Nikolom i posmatrali smo zvono koje se klatilo i zvonilo svojim lepim i jasnim zvukom. Njemu kao da je vec smetao dim iz lula i cigara u kafani. Pa je izlazio napolje savijao cigaretu i sedeo tako samnom, pitao me da ne prilazim blizu bunara. Ne. nikako. Govorio sam da necu da zalostim majku pa sam izbegavao da se motam oko bunara i zurim duboko dole u ono ogledalce od vode. Nisam smeo ni ja a ni druga deca da ubacujem nista u bunar da se bunar ne zagadi. On se obavezno zatvarao uvece da neka zivotinja ne upadne a kanta se vezivala da se ne otkaci i povuce sajlu pa da se odmota i kanta padne u bunar. Ako se to dogodi, onda se pokrive one stare stalske vile pa se sa tegom vezu i spuste dok se ne upeca ta kanta koja se nije ostavljala da rdja na dnu bunara. I moj otac je kasnije hrabro silazio nekoliko puta da ga ocisti i pricao mi je kako mu je bilo dole. A Da Nikola se smejao mojim decjim pricama i pitao me jel jos baba przi one njene buckavce koje je on voleo onako vruce da jede. Tako je i pocinjao da mi prica svoje cudnovate price koje bih pre nazvao bajkama. Ulazio sam u neki svet izmedju sna i jave, prenosio me je preko praga u svet gde zive carobnjaci, gde love vilenjaci, gde svoje duge kose cesljaju svojim srebrnim cesljevima zlatokose vile. Tu sam video ono vilinsko kolo pored njegove kuce, na sred travom obraslog dvorista se vile uhvatile za ruke i kao da lebde, pa se okrecu i noge preplicu u bljestavom kolu koji je pratila brza muzika koju su stvarali stari vilenjci u udarajuci u istrumente sa zlatnim zicama i duvajuci u dugacke trube. Oko njih su trckarale male vile i provlacile se nestasno ispod njihovih ruku. Da Nikola kao da je dobio drustvo, u neko doba godine sproleca kad sve procveta, kad se zacuje poj ptica i zuj bumbara i pcela. Vile se oko ponoci pojave i igraju u njegovom dvoristu po citavu noc. Posle njih je je ujutru ostajala ugazena trava u pravilnom krugu, kuda su one svojim bosim nozicama igrale. Ako se igrom zadovolje onda polaze na izvore i sa njima ide i jedino ljudsko bice. Da Nikola. On ih prati, i ne vidi nista do njih koje kao da ga vode da mu pokazu gde su bili izvori, gde su podzemne reke, gde na povrsinu izlaze sa velike dubine one vode koje lece, ili one koje su tople, one kisele ili sumporovite vode. Tako je celu noc sa njima isao ili leteo to samo on zna, dok se ujutru nebi obreo negde daleko od kuce u reci, u polju kod nasih zapisa, gde je nekad deda ostavljao svoj na velikom hrastu. Mozda je video i gledaoono blago o kojem se prica, blago koje je zasijalo negde zakopano ispod sedam jasenova. I shvatao je ujutru, da je celu noc isao sa njima da su mu pokazale nesto sto on ni u snu nije mogao videti. Pa se vracao kuci umoran ali u dusi srecan, da prvo nahrani svoju stoku koja ga je cekala da se pojavi i donese sveze trave. Tako je vremenom video nesto sto niko ne vidi, poceo je da vidi sta ce se dogoditi sutra. Od njih je dobio isceliteljske moci. Moc da leci i isceli dusu i telo. Njegove reci i neki zvuk koji je ispustao svojom frulom je znao da prizove zmije i same zivotinje su znale da mu dodju. Desnom nogom je tada udarao kao u ritmu u kao veseli pan svirao u svoju sviralu. On je uvek bio prema zivotinjama nezan. Znao je i zmiju da uzme u ruku da pomazi, pa nek je bila i sarena, ljuta i vrlo otrovna pa da je posle pazljivo spusti u travu i isprati pa da joj kaze idi sad svojim putem kud si posla. Svaki zivi stvor ima neki svoj put pa i ti. Sve bilje je kao da je cuo, kao i staro drvece koje je poznavao kao ljude,  da ih dodiruje, posebno velike hrastove u svom dvoristu, pa je cesto naglasavao da u njima zivi negova dusa pa kad ih ne bude umrece i ona. Ako pozelimo da nas nagrade i osvoji njihovu moc neka polozimo svoje ruke na njih a oni ce nam preneti deo svoje svetlosti i sunca za kojim tako ceznu i rastu tako pravo do samog neba.i prvih oblaka. Brao je neke tvrde pecurke sa stabla, drvenaste i tako neobicnih boja. Govorio je da svaka ta pecurka moze da neku opeku bolest da odnese iz tela bolesnika. A one podno stabla je govorio da su opasne i varljive da mogu coveka da prevare i pamet mu uzmu. Znao je gde se kriju, oni korenovi koji se mogu jesti a od kojih telo i krv ojaca, i ono drvo koje daje sitan plod a ima ga tako retko u nasim sumama, gotovo da je po nazivu gotovo nepoznato a tako blagotvorno da ga svi traze a samo retki ga nadju kada mu vec sazri plod.Taj plod obnavlja covekovu kozu i kosti. Oci postaju svetlije a srce ojaca i sav organizam se procisti. Prvi put mi je na to drvo on ukazao a posle i otac vise puta pokazivao list da upamtim i gde se nalazi ako nekada nekoga neka nevolja snadje te se od neke neizlecive boljke razboli. Pre nego sto je otisao ostavio mi je onaj svoj lek-melem kojim je lecio kosti i neke retke bolesti a koji se spravljao kada se ispece ljuta rakija od belih sljiva u koji se stavljao srebrni prah koji se vise ne koristi, a nekada je svaka zena znala za njega i koji se vise izgleda ne prodaje a  primenjuje se samo u spravljanju raznih krema i melema. Rekao je beli prah uzmi u vreme cvetanja Vilinog cveta, naberi ga polako pa samo cvet potopi zajedno sa srebrnim prahom, nek stoji na suncu dok ne promeni boju i ne prodje dvadeset i jedan dan. Onda  se uzme i isto toliko dana maze tako da se zavrsi  za dvadeset i jedan dan lecenje.Onda se telo odmori jednu nedelju, ako nije je nastalo pobolsanje onda se ponovi jos dva puta pa se prekine za sest meseci pa se ponovo lecenje ponovi. Oni koji su izleceni ne treba da vise koriste melem ako se ne povrne bolest ponovo. Neka postuju vreme koje je propisano jer mogu sebi vise stete naneti nego sto ce videti za svoju bolest boljitka. Tako je govorio Da Nikola i lice mu je je sijalo dok je pricao sa kojih izvora se voda ne pije u koji mesec se svaki izvor obnavlja i njegova voda je je barutljiva. Za neke je rekao da ni zivotinje ne piju pa ni covek ne treba da se tu mota jer je ta voda otrovana il od coveka il se zemlja prozlila i na povrsinu iznela svojega otrova da se taj izvor odmori od zivotinja i od ljudi. Vodio me je na shoburak, gde smo iz lista pili vodu, Na shoburku je iz brezove kore tekao bistri mlaz i padao u malo kameno korito, koje je sama voda izdubila u steni i koje je bilo sasvim zeleno do mahovine jer se vremenom cvrsto uhvatila za kamen. Pricao mi je. Aleksa bio nas poljar, onaj koji je cuvao polje i izvore uvek cistio. Nove je otkrivao i otvarao, ali se posle nesto prozlio i besan u zivotinje pucao i krv je njihovu po poljima suvise pustao pa se zlo njemu navratilo i krv ga stigla, pa je od svoje puske zivot izgubio. Nasli su ga kako lezi na ledjima sa siroko otvorenim plavim ocima zagledan u bele oblake i sumovita brda koja je ko zna koliko puta sa puskom obisao. Cuven kao dobar lovac, bar da je mogao jednom da promasi vec je pogodio u onu veliku venu na butini koja se nicim ne moze zatvoriti, ni podvezivanjem ni zavojem. Okliznuo se i yakacio rukom napunjenu pusku. Puska je grunula. Krv je šiknula kao vodoskok i prsnula na lišće obližnje procvetale lipe. Osecao je jak miris lipovog cveta i ubrzano je disao. Rukama je bespomocno pokusavao da zaustavi zivot koji mu je curio kroz prste. Seo je jer niko nije mogao da ga cuje i cekao je dok mu se i poslednje iskra u očima nije ugasila. Iskrvario je. I umro.Umro je kad je sunce preslo tamo negde preko brega i devojackog groba, preslo za tren preko njegovog lica pa mu se svetle oči ukočile, Svetlost se izgubila u pogledu koji je bio upucen tamo gde niko dosegao nije, tamo gde se deli naš živi vid od vida koji imaju samo mrtve oči. Ako je uopste nesto ostalo kao slika u njegovom zaledjenom i ukočenom oku, neki trag koji bi nam rekao šta mu se u oku zadnje ukazalo.

Pocele su da radjaju posadjene i kalemljene voćke kod izvora, i grožđe, ostale su klupe koje je debala napravio, ostali su stepenice u steni i ugazeni putici koje je on odrzavao do svih poznatih izvora a sad zarastaju i polako ih osvaja suma pa kolko iduce godine tuda se vise nece moci ni proci.. Kada odem na korito, kada odem na šoburak ili se onako žedan napijem sa lekovitog izvora gde uvek teče ona jaka i skoro topla voda ja se setim lovca Mise i njegovog veselih ociju, nejgove uvek zalizane kose, uskog lica i tankih brkova.Njegovog lepog i toplog glasa kojim je osvajao mnoga devojacka srca. Setim se i kao da ga ponekad vidim u izvoru da mi se smesi kao nekad, kao da ce uvek biti tu dok postoje izvori koje je tako voleo i ostavio nam da ih sacuvamo...
14.09.2008.

MA STA PRICAS

RODJENDAN


Dobro vece. Pijem, pa nisam bolestan. Pa sto me pitas. Pa znas vec, pivooo. E moj uco, samo nesto piskaras i zapisujes u tu tvoju kupusaru. Ajd da popijemo po jedno pa idem jer sutra slavimo rodjendan. Pa kome, onom starijem detetu. A kolko ima godina, pa cetrnaest.bogu hvala. Pa slavimo. Tu nemoze da se omasi. Moja Ljubica to slavi uvek ko da je slava, imali nemali ima da ima, da se zakolje prase i jagnje naprave bar tri torte, naruce kolaci, gotovi, bar pet kila, ona spremi bar tri ruske salate i nareze na one velike tanjire svega, sunke, kobasice, kuvana jaja, krastavcica, sira,  za predjelo. Da ne zaboravim tu su i rolati, sa meso, kiflice i ruze koje moja Ljubica najbolje pravi.
Pa uco danas mozes da nemas al za rodjendan ima da imas makar se zaduzio, jer kud da se preskoci detetu rodjendan. I ko nam sve dolazi, dodju mi iz tazbine surak i surnjaja, pa svaja i pasa, onda obavezno dodje nam kum i kuma i deca, dodju detetu svi, ujaci, ujne i sva komsijska deca, pozovemo sve da se koje dete ne uvredi. I tu se uslikamo svi, a nase dete, duva bar dva puta u svecice na tortu da se to ovekoveci. Pa jel kosta nije da ne kosta. Al gde ide june ide i uze. A kud bruke da kazu da je Milkan prekinuo da slavi detetu rodjendan. A jel idemo kod drugih na rodjendan. Pa idemo. jel kupujemo poklone, pa kupujemo. Jel se istrosimo. Pa kako kad a kad idemo kod kuma ponajvise. On kad dodje kupi sve najskuplje pa posle to treba vracati pa se sa Ljubicom raspravljam dal smo se dovoljno istrosili da nam se kum ne uvredi. Pa idemo ali nije ni od kuma kao pre. Kako to. Pa lepo. Odemo ti ja i Ljubica kod kuma slavio je skoro onom cetvrtom detetu rodjendan, izvadili smo poklon, ono ga otvori, razveza one sjajne trake i skide onaj sjajni papir. Samo otvori kutiju i cini se da dete nije ni pogledalo poklon, baci ga tamo u kraj na gomilu, ko da smo mu doneli probusenu loptu. Rece hvala vam kume, bas vam je lep poklon i pozdravi se sa nama. A ja se okrecem ko ringispil okolo gde cemo da sednemo. Gde je astal. Gde su stolice. Postavljeni tanjiri. Mislim. Mozda je kum sada to postavio u drugu sobu pa se nagvirujem al jok. Kad eto ti kuma. Stavio skupocenu kravatu, osisao skoro da i nema kose na glavi. A kuma u dugacku crvenu aljinu sa dubokim dekolteom i onom debelom ogrljicom zlatnom oko vrata. Pa se pozdravi sa nama. Pituje nas  kako smo  ima li posla. Ma kumo za ludaka uvek ima posla. Pa jel se zaradi stogod. Pa sad kumo, kazem bas da za kiselu vodu radim ne radim, al nemogu da se pohvalim da sam kupio nov auto kao ona po treci put. Ona se kiselo nasmesi na moje sale pa kao nam se pravda. Pa ko rece nam. Kume, kumo. mi smo resili da nesto promenimo, da vise ne postavljamo sto i tanjire, vec smo postavili svedski sto, tu su sad kiflice i one mini pice, krekeri sa sirom i plasticne case, kartonski tanjirici i cackalice. U onaj njen salon u koji mozes da smestis prosecan stan se skupilo razlicito drustvo, poslovni partneri, kumovi drugari sa tenisa, iz luke neki vlasnici jahti i brodova. Svaki sa kajlom oko vrata, osisani na celavo. Obuceni u neke koznjake kad izadjose iz svojih skupih automobila mislio sam da da je dosla neka strana delegacija. Svi pricaju neku pricu, koja se vrti oko poreza, nekih veza sa ljudima na vaznim mestima u politici koje treba verovatno da podmazuju da bi se i oni debelo ovajdili. Kazem ja kumi, kumo veceras si ko puce, cini mi se ni kad si bila devojka nisi bila lepsa, a ona se kezi sa onim nazmazanim ustima sto se presijavaju ko da su lakirana. A kuma uistinu je nesto uvenula, i kum je jo vise ocelavio i pustio jos veci stomak na kojem je pala siroka i nekako metalizirana kravata sa neke ukrstene bele strafte. Falim ja nji, a oni to vole, da im se podilazi, kad im trazis na zajam onda kukaju kako su u velikim problemima i dugovima. kad ih slusas cini ti se da su njihovi na svetu najveci. Pa i ne trazim vise jer su oni navikli samo da uzimaju a da nekom pomognu jok. Kazem, e vala kumo i kume postujem vas jer ste uvek moderni i napredni. Da i mi nesto novo vidimo, taj cuveni svedski sto i nek vam je detetu srecan ovako lep rodjendan. A kuma se zahvaljuje i kaze, sluzite se sami,to  rekose pa odose da im se poslovni partneri ne uvrede, a mozda i nemaju sta da pricaju sa sirotinjom. Ja ti gledam onaj njiov svedski sto, odemo tamo pa uzmemo po jedan tanjiric na njega stavim, zuzu, krastavcice i kiflicu i nekolko parcica kobasice nabodenih cackalicu . Ukrutio sam to u jednu ruku a u drugu drzim pivo, ne pijem iz plasticnu casu, samo iz flasu. Direkt. Okrecem se okolo gde cu da sednem i kako da sad jedem kad drzim u jednu ruku tanjiric a u onu drugu flasu piva. Kud cu sad, pa se snadjem i nadjem u cosku garaze jednu gajbu od piva, pa ti sednem i izjedem onaj zuzu i popijem tu ono mlako pivo. I onda zovnem Ljubicu. Ljubice sunce li ti tvoje, polazi kuci odmak. A ona. Rece dobro i nista ne kazuje, cuti, zna kolko je sati. Cuti ona u autu, cutim i ja. Dodjemo ti kuci. A ja jos sa vrata puknem, e da mu necu vise otici, ma necu mu zgaziti vise tamo, ima da ti noge prebijem ako mi vise pomenes rodjendan i kuma i kumu i moju i tvoju familiju,  dal neko slavi rodjendan. Da mu ja jedem zuzu, da stojim pored svedski svedski sto, ma kakav svedski sto. Ko ker glodjem i bockam kobasice na cackalicu. Pa ja to ne jem ni moji pomocnici. A moj kum kod mene kad dodje, turi noge pod astal, odpusti si kravatu, ma more i skine si kravatu, pa onda oce li supu, supino meso, sarmu, cufte, oce li od praseta ono malo sarenije meso il krtije il vise voli vrucu jagnjetinu sa raznja. Kakve viljuske i noz, jede rukama, krckaju one kosti ko kad ker navali kada je mnogo je gladan. Masna mu brada, pa tri puta ide u kupatilo, i vrce se i opet jede, a on meni ocete li zuzu. Da mi vise nisi pomenula rodjendan, jesi cula Ljubice. Dobro Milkane, a tako ona to jer je Ljubica moja dobra, ne ljuti se ona i ne tera inat. Dobro Milkane nisam ja kriva sto kuma tera modu i uvodi te belosvetske ludorije.I tako moj uco, ja odoh na taj rodjendan i zareko se da vise ko mi pomene rodjendan i rodjendansku tortu bolje nek bega od mene. Imamo slavu, bozic, uskrs a deca neka su nam ziva i zdrava dosta sam ja slavio i preslavljao rodjendana a ti cujes li me svedski sto u moju kucu Ljubice neces da mi uvodis. Dobro Mile, kako ti kazes, nemoj da se zivciras pa posle ko Maksa dobijes šećer,. bice kako ti kazes...

TATOOO, LADNO NAM JE...

Po ko zna koji put puče mi sajla na autu. Jebem mu sto majki ko je napravio. Do kurca. Mala privreda. Bas kad sam zavrsio poslednji oluk, i sisao sa krova, ubacio one plinske boce i alat pa da se sklonim sa onog vetra koji taj dan ko za djavola poceo da duva a spremala se i kisa a krov je bio poluotrkriven pa sam se u vodu pretvorio dok sam sve vertikale i horizontale postavio, zaletovao to onako ljucki i nisam seo da popijem ni casu vode. Kad sam hteo da krenem puce mi kurceva sajla na autu. U sto ti lebova, pa zar sad da puknes, izvadim ja ono zadnje sediste i stavim ispod auta da namestim tu sajlu. Al nema sanse da to namestim ovde pa ti okrenem sa mobilnog komsiju Abedina da dodje da me odslepa do njegove garaze i da mi namesti tu sajlu. Kaze nemoze odmah moze kad se vrati iz kafane gde svira pa ce da mi namesti sajlu. Sta cu kud cu, uzmem taksi pa na roditeljski cerki kaze nemoj da ne dodjes tata molim te ima da se naljuti na mene mnogo je vazno jer ona pravi neku anketu i moram da budem tamo. Dobro cero, ma tata ima da stigne makar leteo. I upadnem ti u neku guzvu na mostu, u neki krkljanac, sudar je bio, pa se skupio narod ko da je vasr da gledaju, a ja ti ga zaustavim pa peske preko mosta i kroz park i stigoh u zadni momenat na roditeljski. Procitase oni prvo ocene, ko je kaznjen a ko najuren iz skole, pa malo na moju vodenicu, kako su danas roditelji puno zauzeti i ne brinu o deci, Da im daju novac i ne druze se, ne pricaju i ne resavaju probleme zajedno. Uh, ja poplaveo, vec, pena samo sto mi nije udarila na usta, al stisko zube i cutim ne progovaram. Rekla mi se Daca, ti tata nemoj slucajno da si nesto komenterisao, da si se javio za rec, znas da ti uvek kazes nesto pa posle ja moram da crvenim pred razrednom.
Ma Daco moje ima da cutim ko zaliven, ko da sam nem, A ona brblja li brblja, kako su deca postala nevaspitana, kako se ljube po hodnicima i ucionicama pred profesorima. Kako piju i puse, osecaju se na duvan a mozda se desi da se uhvate i loseg drustva. Uh ova ne misli skoro da se ugasi. Ima da drobi do pola noci, a moj auto stoji pa stoji tamo a sutra treba da trista metara oluka postavim kod Radenka. E sad da predjemo na anketu. Uh. Gde me nadje. Al ajd uzmem i ja ona tri papira. Sto pitanja. Sve do tankih creva, skoska sprema, bracno stanje, kolko dece, imas kucu, nemas stan, jel ste tukli decu kad su bila mala. imaju li neke fobije. Uh sve gore od goreg. A na kraju slag na tortu skolska sprema i govorite li svetske jezike, koje programe znate na kompjuteru da koristite i samo sto ne pitajuznate li da pilotirate na onaj Spej satl. Sta cu kud cu. Pisem ja, zaokrizujem, ma ko da cu da doktoriram, brisem celo sa maramicom al svakop pitanje cini mi se sve gore i teze. Odgovaram ja a nemam ni od koga da prepisem pa zevam okolo ko da ce sad da me uhvati kako prepisujem pa da mi da jedinicu i izbaci napolje. Uh zunce ti kalajisano, sve po redu nekako ja i odgovorim al na kraju dodjem do jezika. Koje jezike govorite. Pa sad. Govorim. Srpski, ciganjski jel sam odrasto u ulici sa cigani i jeo is iste serpe przena jaja. Govorim, pa sad vranjanski a po malo i Crnogorski. A programi. Pa radimo razni programi, okrugli oluci, oni cetvrtasti, siroke vetar lajsne il one uske, pa onda po narudzbi pravimo vrata za dimnjake i pevca sto se okrece. Rece da se ne potpisujemo, i tu mi pade kamen sa srca, jer bi me cerka nagrdila sta sam sve tu napisao da na oci ne mogu da joj izadjem veceras. Kaze nam ona hvala vam sto ste dosli i dodjite na otvorena vrta. pa kud cu ako ne na otvorena vrata. Ko je vidio da neko ulazi na zatvorena vrata. Izadjem ja u hodnik i zovem Abedina al nije u dometu. Uh sunce mu kalajisano. Uzmem opet taksi pa aj kuci. Tamo sedi zena, sedi Daca, a preko puta Tasa i upiljile se u mene ne trepcu. Pricaj sta je bilo. Pa sta je bilo. Ko na svakom roditeljskom, ocene, nekog kude nekog hvale, roditelje zakace da ne vode racuna o deci da misle samo na pare. I sta jos. Pa da se kurvaju po skoli, da devojscice decaci vataju gde god stignu. Ma tata pa zar mislis da sam ja takva. Daco. Cero ja znam da si ti bila dobro dete, imas dobre ocene al sta znam mozd si i ti ko i oni, jer vidim da si i ti stavila mindjusu u nos, a sve krace majce oblacis ko da nemas sta da obuces. Uh tata. Ma reci ti nama sta je bilo posle. Pa sta je bilo anketa li je, test li je. Ima pitanja da obelis. I sta sam radio. pa pisao sam sve kako i jeste. Ozenjen. Jesam. Deca. Zenska. Zena. Domacica. Decu nisam tukao, zato je bila zaduzena zena dok sam ja visio po krovovi. Uh tataaa. A posle neka pitanja koja nisam razumeo, kolko mozete da donirate, dal misle na organe da dam bubreg, ja sam napisao da. dao bih bubreg ako treba, al ona kaze da ne treba. Jao tataaa. Sta jao. A na kraju pitali su za jezike i sta sam odgovorio pa govorim ciganjski i po malo Crnogorski a natucam i vranjanski. U bre tata nisi valjda napisao ciganjski. Mama ja nesmem od stida da odem razrednoj na oci, Jaoj tata sta si ti sve tu napisao, Jao tataaa. Pa sta jao pa ja sam odrastao sa cigani a u dok sam radio u fabrici su se menjali sefovi. Prvo budu Crnogorci pa Vranjanci. I tako sam ti ja uz nji naucio jezike. tako ti ja izreferisem sve i onda da okrenem Abedina dal je gotova ta ciganjska svadba i dal su odveli mladu il je pobegla. javi se Abedin i kaze, evo palim motor i dolazim odma pa idemo sa motorm da namestimo auto.
Poceo neki vetar po ,alo promice i kisa. Ja sa ciganinom na motoru, ko dva ludaka, bez zadnjeg svetla nekako dodjemo do auta i skrpimo ga kolko da ga oteramo u garazu kod Abedina. Ubacimo motor u zadnji gepek, jer su mi uvek oborena sedista a lada ima veliki gepek i moze da povuce ko mazga.
Dodjemo mi i treba da dignemo auto na dizalicu da namestimo sajlu jer Abedin nema kanal. A moja dizalica nevalja a on nema dizalicu a majstor je dobar al ciganjska posla jos treba da ima i alat. Zato kad ides kod Abedina nosis i alat sa sobom ako oces da ti popravi auto. Stacemo uzmemo neke panjeve i jedan skoro odsecen bagrem negde oko dvaipo metra duzine pa na prekret podignemo nekao moju ladu na one panjeve i on se zavuce i pocne
da lupa i mrndza po ciganjski. Znam da nesto ne valja, il ne moze da skine da je zapeklo, zardjalo da ce da bude daj koka kolu da sipa na srafovi jer on za neki sprej i nezna. Samo nafta i koka kola kod Abedina su u upotrebi. A bre komso, a jeblo te auto, sad sam ti ga uzeo i vise me nemoj zvati kad imam svadbu. To on uvek tako. Moj brat Abedin. Zajedno smo odrasli, devojcice stipali, ja ljubio cigancice on nase bele i krali bostan i banane na pijacama. Petljao je on, lupao te malim pa velikim cekicem, psovao po srpski i ciganjski i mesec i zvezde skidao al nece da se odvije pa to ti je, A vec uveliko hvata noc, pocinje ladno. Kroz one rupe, na garazi duva promaja, a to nije graza vec jedna obicna supa od lima i najlona pokrivena terpapirom i biber crepom kroz koji je uvek curila voda kad pad kisa jer nije imo dobar pad krov il nije imalo dovoljno crepa da se bolje slozi. U neko doba izadjose iz njegove kuce cigancici neko u sako njegovom, neko obuklo njegov veliki dzemper, neko obulo one radnicke cipele sa gumenim djonom. I dodojose i vicu ga. Tato. tato. On cuti i broji sve zvede pod autom. Opet cigancici se nagli pod auto i vicu. Tato Tato. On se ostavi cekica i izvuce se ispod auta. auta. Razumem ja njih deca izasla onako gola i vicu ga jer im je hladno a nemaju vise zdrva ni uglja pa se zale i vici Tato bre ladno. I cvokocu decica onako gola i bosa. A on ih pogleda onako ljutito mislio bi covek sad ce ih pobiti. A on skoci pa uhvati jedno dete pa drugo za ruku pa na ciganjskom. Nema zima. Ajde svi zamnom. Gimnastika. Jedan., ruke gore, dva ruke dole, tri cucanj. I tako ti ja gledam tu scenu kako ciganin radi gimanastiku sa svojom decom jer nema da im kupi ogreva pa sta ce kud ce da im pomogne mzoe jedino gimnastika. Poljubi svako dete i rece im ajd sad u kucu pa ce doci tato i donece drva kad icepam ovaj bagrem. E komso vis kakav ti je nas zivot ciganjski. Vidim komso. Vidim. Kazem ja njemu sve na Romskom jer ja govorim i druge jezike sem srpskog. Pa nekao se odvi i onaj sraf dal od koka kole dal od muke pa zamenismo onu sajlu pa icepasmo onaj bagrem sa kojim smo podigli auto, on ode da im zalozi vatru a ja ode da tovarim oluke jer cu sutra ako ne pada kisa na krov da postavljam oluke a tako bih voleo da pada pa nek pada nedelju dana da ne prestaje uopste...
14.09.2008.

SLUŠAJ PRIKA

Slusaj prika, moj dobri prika. Cuvaj to malo zdravlja. Cuvajjj. I te zivce. Ako pogubis zivce dzaba ti i zdravlje. A ja se vise nigde ne zurim. Onaj gore to vidi. Ima da me ceka malo vise pa ce da me pozove. A za sada se ne zalim. samo djavo ima sve i smeje nam se, na nase puste zelje, nacisto smo svoju kozu prodali a sta nam je trebalo da se cesemo gde nas ne svrbi. Govorio sam ja komsijama, nemojte da se ne zajmite, zivite ko ljudi, da se ne strecate svako jutro i svako vece dal ce te imati neki novi dug da vratite. A dug je zao i los drug, moze da sve ode naizvrat pa da se nadjete u takvom sosu kojem se niste ni nadali. Kazem ja prijatelju sto mi se zalis da si potpisao neke papire i svoju kucu stavio na hipoteku. Nek ti je bog u pomoci, da pozivis da se tih kamata kurtalises i oslobodis se bede koja ti nije trebala. Ziveo si mirno, krckao ono sto si zaradio ili sacuvao al neces vraze zinulo ti dupe oces da kupujes auto cerki, da renoviras kucu, pa sad grcaj brajko. nebih da sam salom bio u u tvojoj kozi. Kazes slusao si zenu, slusao si decu, navukli te kaze mangupi u banku. Kad se covek nasanka i povuce ga suntara*smutnja onda jedino da sprema cega nema jer moze da ga strefi da mu srce pukne ko casa i nema ga. Ko da ga nije nikad ni bilo. Slusam samo one sto se hvale kako sad nista ne rade, sede, piju dobru rakiju i vino, najedu se mesine i pretisak se podigne pa se ucas slogiraju. Treba se brate trositi, na posao, na zenu, u dvoristu oznojiti se. Tako se zivot cuva, da ti krv radi, da se ne usedis. Zar mislis da noge mogu da nose debljinu, da dakcćes ko guster. Kazes asma,davi, a pusis tolko ima da se udavis. E moj prika. Samo se ti hrabri, nece, kazes. Ma znas koliko je onih danas jesu sutra im svecu pale. Covek je obesen na tanko uze. Prekine se i nema te. Nego ne brini se ti, mi smo i onako ovde i na onaj svet samo gosti. Dodjemo i odemo, a neki u nas sat kao da je navijen na neko nase vreme i kad otkuca poslednja minuta onda mozes da se ritas kolko oces ne vredi. Kao da je neko izmerio nas put, toliko i toliko imas da predjes, da se namucis, da sve svoje dugove namiris il nenamiris a onda dodje ti lepojka da te zovne. Aj samnom golube dosta si leteo. Ajde ostavi sve, i zavseno i nezavrseno i polazi jer ja te cekati necu. A kad se izbecis u nju i pocnes da mucas da se nadas da nije tvoj red ona te uvati za siju pa te malo pridavi da ti ono malo duse lakse izadje. Zevnes brate dva puta, onako se stegnes kao da ti je zima i odvede te, ides ko bela lala, pratis je i samo se cudis gde te ona to vodi, da nije bice pogresila. Pa onda vidis kako ti neko pali onu tanku svecitu i tura ti u saku da ti hadnoj dusi osvetli put.
Veceras je nesto zaladnilo, sutra moze da se okrene vreme, nesto me bole ruke. Gadno je to kad te kosti bole. Kazu samo neka dobra banja. A koja. I banja je za zdrave. Odes bolestan i nadas se da ce ti biti bolje, pa se ukocis. Puno je njih odapelo zbog banje. Otisli na svoju ruku, lekara nisu ni pitali, jer su uvek bili u zivotu mnogo pametni, pa kad im se slosilo i kuci se vratili nekako crni u licu. Kad vidis coveka da je promenio boju, da nekako gleda ko mrtva riba, znaj da taj dugo nece jos. A neko i izvuce se, mislis ma od toga nema nista a on ko kuce, vuce se i mic po mic i opet ozivi ko sto je bio pre a spremali mu odelo i cipele. Ja. Vala neznam sta je gore da se zivi nazor. Il da se covek odmori od muka i ostavi se corava posla i lekova koji vise i ne lece vec samo odrzavaju strvinu, pa se posle opet menjaju jer vise ni oni ne deluju. navikne se covek pa lekar mora da ti da druge pa dok se naviknes, te uzmi po pola ujutru i uvece. Te preskoci jedan dan. A lekar te samo hrabri a zna kolko je sati i nece da ti kvari volju kad se drzis za ono malo zivota ko davlljenik za slamku...

14.09.2008.

NEMOJ PERO ŽIVOTA TI

Pero cekao pa docekao svojih pet minuta, da se ovajdi i obuce ko minister, stavio
šarenu kravatu, da ga vidi svet kad
stavi pevaljki u dekolte, da svet vidi kad je poljubi i zagrli pa raširi ruke pa se okrene dja tamte dja vamte, nakrene onu zelenu flašu sa gorki list a pre su ga zvali pelinkovac. I pice ti se pije i menja ko da se tera moda, pomama za siljatim cipelama, ili zvoncarama pantalaonama, za seiko satovima, dzokejskim kapama, za zlatnim prstenjem, debelim kajlama i mindjusama u jedno ili oba uva. A šta ti vredi moj komso ako imas ako se to ne vidi, ako to na pravo mesto ne pokazes. I zena da se pokaze da se obuce i otkrije ako ima sta da otkrije. A boga ti jel ti ono vise ne primas popa. nesto si se sa njim zakacio, jer si mu na seoskoj slavi skresao da su poceli da se bogate i da jure pare, a on se uvredio na tebe i umalo onako pripit se ne pobi sa tobom, boze mi oprosti. Vidis li ti dobro, ja jok. Vid mi nesto popustio, imam na ovo levo  kaze lekar veliku dijoptriju a na ovo drugo je jos gore. Bolje vidim na da daljinu, eve kad ovako izmaknem onda vidim a kad priblizim nista ne vidim. Donese Sreta nedeljom na pijacu naocari, i ja probam al nikako da ugodim da vidim na oba oka jednako. Il da na desno zalepim flaster pa da citam novine sa levim, a kad gledam televiziju da zalepim flaster na levo pa cu da vidim dobro one sisate i guzate sto se pruzaju i guzicaju svako vece . I nije im zima jok, trće se onde, mrdaju golim guzicama, svaka se trudi da svi vide njenu spremu, jel sisatija il guzatija, jel ima gace il je furt, obrijana.
Juce sam nagrajiaso ko niko, odem da naranim kokoske, otvorim cumez a tamo imam
sta i da vidim, sve podavljene i naslagane na kamaru ko da se neko boze mi oprosti zajebavao samnom. Krvi nema puno i nije ni jedna ujedena i rascupana ko kad neko kučište upadne, od onih sto kad se navade kidisu na zivinu. Kazem ja Mati, uvatio sam ono komsijino kuce sto je ko lisca iza kuce, ono sto zivi na severni polu, sto ga oni eskimci gaje da im vuce sonice. Pa ga privezem i odvedem ko krivca kod komsije, sto ima, nekoliko kerova, pa im
svaki dan njegova zena kuva rucak da jedu kuvanu hranu jer od sirove polude i napadaju
i njih. Kazem ja kako je njiov ker meni podavio kokoske a on sa mene se naso da segaci, kaze to tvor tebi podavio kad je tovario na gomilu, kaze moja cerka ucila u skoli iz biologiju. E iz biologiju ucila i uciteljka pa sad zna ko je podavio moje kokoske. Kaze more njegov ker je fina sorta, okupana i ocesljana, namirisana.  Jede i pecene pljesakvice i raznjice a jede i onu kucecu ranu sto je skuplja nego djavo. Ma nece biti kazem ja da nije to ker dosao tvoj da vidi kako je tvor pakovao na gomilu koskoske pa se zadrzao u mom dvoristu.
Tu se mi skoro zavadismo, nebi mu pravo al izvadi pare i plati mi za svaku kokosku kolko je bilo na onu kamaru. Ni rakiju da mi ponudi i kafu nego onako sa praga se breca na mene, kaze sto ga rano budim, a ono bilo oko deset pre podne.
Kazem bre, pa zar je to rano, da sam ti dosao po podne rekao bi da sam dosao da
se svalerisem sa tvojom svajom. A on meni a sto sa svajom. Pa nako ja ko velim. Ona ko slobodna zena, jes da nije vise u cvetu mladosti, al nije ni losa, da
omastim ove brk.  Ma idi komsija ona da gleda tebe tako zarozanog, vidiš kako su ti pocepane pantalone . Nemas ni pertle iste na tim cipelama. Ma ne beri ti brugu za moje pantalone i moje pertle vec sta ja imam da ponudim pre a sta posle podne. Ma tu se mi umal ne pobismo zbog njegove svaje, tede ja da mu kazem da ne cuva svaju vec da bolje da pricuva zenu, jel se mnogo svrcka po selu. kad on upali auto i izadje na kapiju i zena ode u skitnju. Pa se hvali kako nista ne radi, nema bastu, nece da posadi ni glavicu luka, jer je to sve jeftino, i moze da polomi nokat dok cupa luk ili vadi krompir iz bakce. On svaki dan vuce neke kese, a deca i ne rucaju cestito mu kod kuce vec samo idu na onaj djavolji kijosk i jedu one pljeskavice i pice. Ona se hvali da ne kuva, il ne ume il bice da drzi neku dijetu, mozda guta one zelene tablete i rani se mekinjama pa to piju da zamene kasiku i viljusku. A nesto se predvostrucila i ubledela, a nije vise ni mlada a ofarba se u onu drec crvenu farbu ko kad majstor Dane farba auta u trulu visnju sto je sad svaki drugi auto ofarban. I tako se
posvadjamo zbog svaje i one sljunkare sto je uzeo džabe od opstine u zakup, e tu se vec pumo uvredio. Kaze on to posteno radi i placa državi PDV-ej, znam ja kako on to posteno placa, ko kad je drzao onaj državni mlin, pa uzimao psenicu sto je kao vlazna, a kise tada i nisu padale. Posle je otkuplivao stoku pa smo ga cekali po dve godine za pare dok nismo skocili da ga prijavimo i prebijemo ga ko macku pa je da vidis vredelo pa je isplatio, posle je uzeo neke kredite, od zelenog plana, pa digao one zgrade do autoputa, pa je to pojela
inflacija a on sad to izdaje pod zakup onim kinezima ko ji se da viš poceli da se šire po selima i kote ko ovi nasi domaci pacovi. I svaki po nekoliko dece ko macici samo izlaze iza oni bala i cijucu. A on se uvatio sa njima i onim sto je prodavao auta iz nemacke pa mu se palila jer su morala da gore jer su to osigurana bila su auta ukradena pa mora nekako da ih se kutralisu pa ajd da ih prodaju tako falicna da se sama pale ko kad kresnes sibicu.
More i on je mnogo gadna
sorta, došao sa Kipra doneo neke parustine sto je sklonio dok su ONI bili gore i sad oce da otkupi svu nasu zemlju. Neke su se bre banke sa njim uortacile da za njih kupuje zemlju na angro. Na veliko, da pokupuje sve do reke i cak tamo bice do
Gegulinog mlina. Vidim, zlo sa ocima, on je vec udario betonske stubove, samo
jos Mitar tvrdi pazar i neda mu po sto zasto vec oce dvesta. On im kvari poso.
Ako ga neko ne prebije onda ce neki belaj da ga strefi. Nemozes ti sa njima
izaci na kraj kad su namislili da brate sve to kupe, da budu gazde, a mi cemo
posle da idemo da sluzimo kod lopova za koru leba. Oni to zovu privatizacija. Izem ti
privatizaciju kad ce nas deca i unuci da postanu puka sirotinja. Svi vicu zemlja je jeftina i ne isplati se raditi je. Bolje je prodati, posto zasto. E tako se nikad nije zemlja prodavala. Ni kupovala. Vec se krvavo zaradila. Svaki dulum, svaki lanac zemlje kako ko zove placao se dukatima i dobar komad zemlje se nije ispustao tako šalom. Eve vidi ti sad. Onaj sto stavi onaj sesiric sto ima dva traktora i to nova i tri kamiona onomad odvezao cika Peri punu prikolicu balirane lucerke, I ko veli njemu bre čika Pero da ne skidamo jer nemam
vremena, cekaju me ljudi za traktor da kupe. Imas na prikolici 176 bala pa da ja iskipam to pa da se vrnem na pijac. A Pera ajd pa nek covek iskipa pa on sa zenom da spakuje i vidi vraze, brojase i brojase i nece biti nikao kolko on rece vec dvaes manje. A on vec star i zena mu i drzi jednu kravu kolko da mu deca imaju mleka i ne zelju sira. A ima i jednu ovcu i jedno jagnje i samo se dere na zenu te bleji ovca, te mnogo rastura te stace nam to u avliji.
Umalo Peru nije mucenika strefio slog, covek ga prevari a dvaes bala ej nije malo, pa to mu je zenina i njegova tromesecna penzija. Ne moze Pera da se nacudi da mu covek ukrade iz ociju. Oce Pera da ide na pijac da ga ubode sa onim svojim opancarskim silom. A kaze mu brat Sava nemoj Pero zivota ti gde ces da bodes coveka za dvaes bala. Ma ocu. Ima da ga bocnem, da mu prospem burag. On.On ce Peru da prevari. I Pera se zivciro, i spremio da ide al nije dosao autobus pa je odlozio za nedelju pa ce se spremio da ide da ga vata na pijaci.
I sta bi posle. Pa otiso tamo, naso ga i reko mu bre covece sto me prevari za dvaes bala, a on mu veli ma to su oni moji radnici tovarili pa se zabrojali nego odi ovamo ukraj da ti dam pare. Da ga ne vide i ne cuju jer ko zna kolko je on tako pokusao da prevari pa gde mu upali kec dobro je. Bre pokvarili se ljudi do korica, ne valja to, nevalja ne sluti na dobro...a ti moj Pajo kazemozda sam malo ogresio o coveka, nije mi njegovo kuce podavilo kokoske. Sve ce biti da nije. Al neznam sto posto. A opet  mozda i jeste. pa kazujem ti nije tvor, ni kuce komsijino vec zmija, Kazes bog samnom kakva zmija. Kazem ja velika od 7 metara a on se
smeje oce da pukne od smeja. Ma ti si lud gde u nas kraj ima tolka zmija, ima oni barski sa zutom pegom na glavi sto fataju zabe po barama i kanalima al od pet metara ej brajko pa to jos nije u nas kraj niko video. A pricalo se nekad da su nekad u nasem kraju bile neke ale pa ih ljudi potamanili. Eto ti brate to je piton. Kaze meni Paja i vrti glavom. Ma kakav piton te spopao, jesam poludio kazes, ma kazem ti luda zmijetina, ispala iz kamiona, iz onog sanduka a vozili ga u terarijum, valjda kad zmije tamo oteraju pa se zove terarijum moj Pajo. I sta bi. Pa on skrpeta pa pravo pobeze kroz limunovu bastu pa u moj cumez. A dal su ga kljucale, pa ko zna moze biti al gde ces onolku zmijetinu da savladaju moje mirne kokice. Onda ti se on izvuce da ga ja ne videh pa se posle selom pronese glas da se pojavila neka grdna zmijetuna ene ko moja butina debela pa se sunca na pesku kod Vanetovog camca. Uzese oni neke vile i sekire te ga sa svih strana opkolise i jedva ga savladase kolko se to mrdalo i prevrtalo i kidisalo na nji. A gazda posle od zmiju dosao i cupao kosu sa glave, kaze sto mi ubiste pitona on je bio miran ko jagnje, ja sam ga od zmiceta odranio i prosvercovao u kartonskoj kutiji iz Rumunije. Doneo ga iz nekog Ruskog cirkusa. Ma laze baraba Cigani ga ukrali pa mu ga prodali. E pa rekli mu oni da vi izjavimo saucesce na pitona, mnogo nam je zao sto je vas piton zavrljao u nas atar al mi take zmijetine videli skoro nismo pa rekosmo da mi to nadjemo da koga ne udavi tolka zmijetina. A Stana koja je prva videla, umal nije zena pala u nesvest, jedva je povratili, davali joj secer i vodu kolko se bila uplasila. Presekla se, samo je vikala e mene grdne kolika zmijetina mene predje put, joj mene, joj kake su se to kod nas ale zapatile. Ljudi ce opet zmajevi da se pojave ko sto kaze moj pokojni svekar da su se nekad takve ale javljajle ponekad u Zmajeviku...
14.09.2008.

L J U B A V I


ČAŠU MI VODE DAJ
IGRA LJUBAVI TRAJE
SRCE MI LOMNO ZNAJ
U POLETU POSUSTAJE

SRCE SE BOLNO ČUJE
U PRIČAMA I BALADI
A DUŠA SE OSMEHUJE
U POLETU POSUSTAJE

IGRA, LJUBAVI ČISTA
NEKA BOLJKU SMIRI
ODSJAJ SNA ZABLISTA
U POLETU POSUSTAJE

PESMU VREME VODI
A RUKU KA SLOBODI
KADA MI PESMU RODI
U POLETU POSUSTAJE
14.09.2008.

MUŠKARAC

Njegov svet

Prelaskom praga uocila je sve one sitnice koje samo oci zene odmah uoce. Neke navike od coveka stvore gotovo nepromenljivo bice u nacinu kako ce sebe organizovati u nekon prostoru. Nas prostor je kao nasa kosulja, prostor u kome se osecamo bezbedno, zasticeno, toplo. Prostor koji smo pripremali kao neko gnezdo dodajuci mu slamku po slamku. Boze, mojeg gnezda vise nema, u plamenu je nestalo sve sto je meni pripadalo.
Sve one moje drage sitnice. Plakala je. Sitnice  za koje se vezala vise nego za neke glomazne stvari.  Za nju jos neiskusnu, nije bilo lako obuci tudju kosulju, pižamu, osetiti miris, znoja,
neki osobeni misris koji kao znak, mosusni pecat, koji nas cini privlacnim ili nas odbija od nekog. Njegov stan joj se nametnuo kao mesto u kome se ocito vise boravi,
Stvari su imale svoje mesto, iznenadjuce mozda cak i previse reda u rasporedjivanju za jednog muskarca, kao da taj red ima i necije ucesce, mozda nekog ko posprema, mozda sestra
ili tetka, udovica koja ga vidi kao svoje cedo i uvek navrati da pospremi jer konacno kako potrositi to vreme u penziji. Sve sto je zamislila na prvi pogled je moglo biti deo istine ali je mogla biti navedena i napotpuno pogresan zakljucak.  Stvari nisu onakve kako na prvi pogled izgledaju, iza stvari i pojava krije se nase drugo ja, nase vezivanje za stvari kojima pridajemo ponekad znacenja koja ne zasluzuju pretvarajuci ih u idole, stvari bez koje se ne moze,stvar koja nas povezuje poput nvidljivih konaca i tako stvaramo simbioski odnos kao da stvari hranimo nasom krvlju, dahom, prenosimo deo nerava i polako stvar pocinje da lici na nas kao da je za nas pravljena kao da nas je stvar izabrala. Ona je sebe vezala i postala zavisna i sada se osecala izdana, napustena, kao da je sve to neka kazna i gubitak je dozivela kao licnu katastrofu. Jedino sto nije izgubila, u dimu, vatra nije progutala secanja, i nada koja je trajala i dani koje je primala kao nesto nepromenljivo su je doveli do crnog petka kada se nasla u haosu, i taj haos je u prvom trenutku prelazio u ocaj, ali smisao za prakticnost i prirodni nagon samoodrzanja i elasticnost da se neizvesne situacije ucine prihvatljivim i odrzivim.
Ono sto je cini, ono vreme koje provela oslonjena na samu sebe, njena licnost formirana prema tananim i promisljenim posmatranjem i dozivljaem sveta, pojacana intuicija cak vise od
toga, kao da je u poslednje vreme slutila da neke stvari nisu u redu da ce se nesto strasno desiti ali te poruke nije mogla procitati odmah. Nevolja ne ide sama, sa jednim problemom uvek idu jos tri i zlo se uvecava i umnozava. Samo naivne osobe prihvataju svet da im je naklonjen, da su ljudi dobronamerni, da ce ce se problemi resiti odmah kako nastaju. Koliko vremena nam treba da shvatimo da smo sami, da je to nase polaziste, nasa snaga, da se uvek vracamo sebi i snagu obnavljamo. koliko su nasa okolina stimulativni i doprinose nasem boljitku, nasoj sreci ili nasoj zabludi to je veciti rizik da nije ovako bilo bi onako. Jedino sto joj je ulilo neku nadu je bio osmeh, osmeh se ne moze namestiti, moze biti i grimasa, cerenje, podmuklost, osmeh prevare, pobede, osmeh izdaje ali osmeh kojim se jedno bice otvara i prima neko drugo bice u svoj svet se ne kopira. On je jedinstven i pogled koji deluje, pleni, cini nas nesigurnim, koji nas plasi, ali iznad svega i instikt joj je govorio da u njegovoj blizini joj ne preti opasnost. Ni sama ne moze sebi reci kako uspeva da razlikuje ljude po osmehu i pogledu, ni reci ne slusa, reci cesto varaju, izvrcu stvarnost, ovaplocena laz u recima nekog u koga smo sto posto sigurni. Ovaj dan ako prezivim konacno sada mi treba samo sat, da se saberem, da se sklonim sa ulice da od svih losih ponudjenih izbora se opredelim za najmanje poguban i sacuvam deo svojeg dostojanstva i ponosa. Konacno niko i nista me ne moze naterati da budem ono sto necu, i smrt je lakse birati nego poniženje i lagano odumiranje duše...

14.09.2008.

PUT U BEZIMENO

Nisam
"Optimista", inspirisan
Volterovim djelom "Kandid"
i njegovom porukom da je
"optimizam kada neko uporno
tvrdi da mu je sve dobro,
iako mu je sve loše".
Nisam vernik što spava
sa biblijom ispod glave,
U večitoj igri,
imali, nemali, 
uzimala, davala,
jedan smo grumen zemlje ,
dok veruješ i ćutiš
život  se osipa  i curi
kroz prste kao prašina,
Ima me stari predosećaj
i početak jedan, a ti,
kao da  si mi ti uvela
jerihonska ruža svih
mojih sanja i nada
ili si samo napukla truba,
e ptico od stotinu leta
kao da si uzalud letela
preko dubokih ponora.
od pagana, na paginu,
stranu nenapisanu.
Nisam "Optimista", inspirisan,
ni idealista, bez poroka,
nisam da bar jesam u tabu
zagledan u nemuštom
pogubljen i ponovo voskrsnut.
Nisam ni ja slepi putnik,
nisi ni ti jeftina karta
za put u bezimeno.

14.09.2008.

ČESTITKA

Za blagdan
da kruh sa nama podijeliš,
iz iste zdjele vinom nazdraviš
i radost, sreću jednaku poželiš
jer smo isti, i vazduh koji dises
i život kojim traješ
kao dan jer nam tako pristaješ
da se ne ponavljamo,
ko u pričama i pesmama
uvek ću te u stotinu prepoznati,
isti dragi lik, jednako isti,
kao sreća što joj ne znam početak ni kraj.
I blagu ti osvetliš noć,
dok grijehe s nama sveta dijeliš,
i dane i noći naše jedino blago
i reči ljubavi naše krotko stado
jednako seme poniklo u poljima istoga sela,
da nam se duše bolne prerano ne vesele,
I zabrani da nam se sruše za neprijateljstvo
i osmeh jedan podijelimo isti za čista djela....etc.

14.09.2008.

KAD ĆU DA ODRASTEM

Sedim sam na balkonu i posmatram kroz ogradu krcate autobuse i mnogobrojne automobile...

Nekada  sam kao dete sedeo na gvozdenom mostu ispod kojeg sam rukama hvatao klenove, ili sam stajao na betonskom zidu i kroz gvozdenu ogradu odozdo posmatrao kako prolaze vozovi.
U njima su sedeli ili me gledali sa prozora neki nepoznati ljudi, neko mi je mahnuo ponekad ili se to meni samo učinilo.

Stajao sam dok su prolazili prazni vagoni, zatim su se na njima vozili raznobojni automobili naslagani gore i dole kao igračke, vagoni puni drveta ili crnog uglja.

Jednom su se na svim prozorima videla deca koja nekuda putuju pa sam ih ispratio i mahao im sa obe ruke dok se voz kao neka lenja zmija nije izgubio u tunelu. Ja sam  opet sedeo sam na gvozdenom mostu i čekao da naiđe neki drugi voz.

Ponekad se pojave radnici na terezini pa se svi naglas smeju mojim mokrim belim gaćama.

Ja neznam zašto uvek viču dok pevaju pesme.

Ponekad se na pruzi pojavi izlazeći iz tunela skretničar sa čekićem duge drške i neprestano nešto kucka po šinama, to je znak da se sakrijem u visokoj travi i posmatram ga ako stane i  čelo briše maramicom, dok ne produži dalje i izgubi se u opet u drugom tunelu.
Ispod vrba čujem zvuk oštre kose, dok deda kosi otavu, onu nisku travu koju kad skuplja psuje što nije kako valja porasla pa se rasipa, i uvek mu propada kroz gvozdenu vilu.

Veliki divlji golub nekuda odleti sa vrba pored reke. Skačem po travi. Hvatam skakavce, da ih  puštam na najlonu u brzak zakačene za udicu koju sam pravio od spenadle. Ako se klen otkači ili ispravi moju udicu ja novu špenadlu ponovo zakrivim i nastavim da pecam kao da se ništa nije desilo.
Volim da se sakrijem i posmatram one velike klenove kako čekaju hranu plivajući u struji. Ako me ti lopovi ugledaju brzo se izgube u dubinu ili se zavuku pod veliko korenje vrba.
Ponekad ugledam i nekog vodenog pacova kako pliva  pored  same obale  pa se popne na obalu i izgubi u šipražju. 
Voda u reci više nije čista,  oseća se na  ulje,  kao i klenovi koje lovim iz zabave jer više nisu za jelo.
Vetruša je ulovila miša i ponese ga u svoje gnezdo, možda već ima mlade koje hrani.
Kad ogladnim, nanižem klenove koje sam ulovio na situ, tanku i jaku, dugacku travu provlačeći je kroz škrge svake ribe. Šareni mačak me uvek dočeka i mota se oko mojih nogu sa podignutim repom dok mu ne bacim ribe koje uvek jede od glave. Zašto, nemam pojma. Valjda je glava ukusnija pa nju prvu pojede.
Brat se uvek smeje mojoj čupavoj zamršenoj kosi i čičku koji se uhvatio za moje pantalone dok sam se provlačio kroz travu pored reke.
Ruga mi se, i kaže, opet si se pentrao i skidao svračija jaja, šta će ti više tolika jaja i polupa ih, a poneko jaje završi i na mojim ledjima ili u kosi.
On voli samo loptu. Loptu mi ne da jer kaže da kada se sa njom igram uvek je probušim na trn babine ruže.
Ne volim ga kad mi govori, nemoj da si dosadan, ti ne možes sa nama da se igraš jer si dete. Zna da se naljuti na mene jer plačem kao dete. Zove me pupavi, jer mi je stomak ko burence i pupak je na njemu ispupčen i njih to zasmejava. - Pupavi, pupavi - viču zamnom.
Kao da ih baš briga što ja plačem, pa na kraju pobegnem od njih da me više ne zadirkuju. Pa se posle pitam kad ću već da odrastem jednom.

  • Uvek mi je kao detetu bilo teško starijoj deci biti drug, naivno za očekivati da se igraš sa onima koji su prerasli te igre, oni koji te teraju od sebe, da brže odrasteš, da se odrekneš igre, da sve manje budeš, dete.
14.09.2008.

MAČORI

- Na sta sam sprcao tolike godine. Ode zivot, niz vodu il niz brdo. A zasto da se mucim -. - Za koje babe zdravlje da lomatam kicmu i cuvam koji moj nekom nesto. Niko te posle ne vidi ko smrdljiv sir -. - Sve si vec raskucio. Nemas vise ni bravu ni kljuca. Samo onu kolibu pored tora gde ste zatvarali ovce i svinje. Imas progoreo sporet i klimavi astal. E brajko Da znas. Pao si na poslednje grane. Bolje bi ti bilo da uzmes štranjku pa da se zamaknes na neku malo jacu granu. Zajebi tu radnju. Takva propalica se nije još rodila. Da nismo svojita pa ajde. Al te samo gledam, samo te gledam kako ides od komsije do komsije da natocis vodu. Da uzajmis testeru, sekiru. Nemas ni kuceta ni maceta. I ovo bi prodao al nisi ni znao da je to tvoje pa je preteklo. Kako je krenulo i ovo ces prodati neku noc. Prevrcu ti se u plitkom grobu i otac i majka, svi blizi i dalji preci, cela familija sa oceve i majcine strane. Ti si bio gazda kazes. Ti nisi nikada to bio. Bio ti je otac i djed dok je imao dva hektara oko kuce a ti zivis u ovoj kolibi ko pustinjak. Ma ti si sad go kurac. Cuti bolje. Sto zivis dzabe. Bolje  sto su ti roditelji pomrli da ne gledaju svoje zlo sa ocima. Da ne gledaju svoju sramotu. I molim te kada izadjes u narod ne obracaj  mi se jer nemogu da te smislim moj rodjace.
      Vratio sam se od onog kukavca, neveseo i nekako mi je posle doslo zao sto sam mu sve ono rekao. Al ne vredi, dusa me boli, srce se kida kad gledam svoju krv gde propada na nogama. Ako sam ja ostao sam, i deca mi se rasturila po svetu. Nisam prodao svoju dedovinu i ocevinu. Kazu da ocu da popijem. Kazu da sam ulazio s veceri na kradom kod udovica a sabajle izlazio. Jesam ne krijem. Ako sam potrosio, moje sam potrosio, ono sto sam sam zaradio. Nisam vise za neki posao, jedino da sedim na klupi ko pokojni djed i premestam se iz lada u lad. A noge me jos sluze. Oci polako izdaju, u rukama sam jos jak. Nekako mi sve pusto, kuca, dvoriste. Pa se dignem i odem da ne mislim. Nadjem one moje alamane, i sedimo u parku. Proturimo koju u birtiji. Evo sad me vuce da vidim sta ce danas biti. Kazu da pravimo sa ljudima šegu. Da se drugima rugamo, da ogovaramo i poturamo. Lazu. Ko psi. Ako i pravimo sale i nekog malo potkacimo. Sve po zasluzi. Da ne dize nos bez razloga. Svaki dan prodjem istim putem, i gledam kako se jedna po jedna kuca zatvara. Odose. Raselise se. U Zmajeviku gde se orilo od pesme ne cuje se ziva dusa. U birtiji je stanje redovno. Uobicajeno. Po neko je vec nasisan sedi i drema. Neko uvek hoce da bude u pravu. Da se pokaze. Da se pohvali. Covek ti je nesrecan ako nema cime da se pokaze. Makar to bila i neka glupost. Al da se istakne. Secam se da je nekad od besa rodjak Matija placao muziku a kosulja i pantalone mu spale da su se snase smejale jer mu se video tur i ona povelika stvar al on tome nije pridavao paznje kao da u svom zanosu je hteo da kaze da sve sto ucini u svom veselju je predstava koja ce da se upamti i prepricava kako se Matija veselio. Danas smo opet na okupu. Dosao nam je macak koga smo vec otpisali i svi su izgledi da od njega nema nista. Da ga pozdravim, da se malo posalimo. O Ale, gde si care sto te nema. Ne poznajes nas...Ne svracas vise, napustio si staro drustvo, nesto si ubledeo, usukao se, kao da ti ne ide najbolje. Ili si nesto opet bolestan. Jetra. Krv ti ne valja. razvodnila se. Oce to. Ne pijes vise. Kazes ostavio si. Neka. kad se mora nije ni tesko. Danas smo u birtiji, obicno smo u parku. Jeftinije je, sedimo na klupi. Sa po nekoliko flasa piva, rakijom tek da se presece...
Kazem vam kada ucitelj ode u penziju onda svrati prvu kafanu. Sada tome niko vise ne vidi manu. Kao da mi to sad pristaje. neko kaze da smirujem zivce koje sam pogubio sa decom. Izgubio sam zdravlje i vid. A decu sam voleo i plata mi nikad nije bila mala. Za kafanu nebi dostizala. Za zivota je zaobilazih jer kud bruke pijana ucitelja sa pijancima ispred prodavnice i u birtiji videti. Navikao da uvek nesto pisem i belezim. Iz navike nosim neku svesku i par olovaka. Zapisujem sve. Price od koje od ljudi cujem. Psovke i pogrdne reci. Opisujem ove proste ljude koji su po nasoj slici i prilici takvi kakvi jesu. Danas jedno zapisem. Sutra to promenim nezadovoljan. Nesto dodam, nesto oduzmem. Nekad pisem kako je stvarno bilo, nekada izmislim. Ono sto je bilo pravo iskrivim. Posmatrao sam ovu cudnu druzinu. Nesto sam zapisivao ali vise sam slusao da ne skrecem paznju i izazovem njihovo podozrenje. Posmatram ih vec neko vreme. Dozivaju se skraja na kraj parka sa Mrnjauu. Odjekuje krajem kao da je februar. Posebno su zvucni kad naidje neka lepa cica. Vole oni kada je sisata i guzata, da joj kipi salo preko tesnih helanki i napred i odpozadi. Narasla sa svih strana ko testo pekara MiIkana. Docekaju je kao caricu i svaku pricu izmisle da je sto duze zadrze i naprave sto vecu sprdacinu. Onda je isprate a macor u svemu prednjaci. I kliberi se. Macor je vodja, on je glavni a Lisac ga prati. Malo sepav na levu nogu, vise je vuce kad brzo hoda. Tu je i Gile som. Glup kao noc. Trtatast i lenj. Kada se opije i uvosti kao da nije ziv. A onaj mali zalizani sto kerebeci kao debil, sto otvori one buljave vodnjikave oci i ne trepce, je njegovo kraljevsko velicanstvo zicko Zabac. Uvek u sarenom sakou sa sarenom kravatom, jedan dripac, poznat je u kraju jer zicka sve od novca za pice, cigarete. I za kartu fol a ne putuje nigde vec visi tu po ceo dan pred prodavnicom i kao ceka nekog. Vraga. Ceka da naidje neko da mu plati pice ili da pozajmi neki dinar. Ne zajmi se on da vrati. Uzme on samo male sume kolko da niko nema volje od njega da trazi al vise mu i ne da. On uvek nadje novu zrtvu. Tu je i makro zvani Corak. Sanker je bivsi mornar i ladjar. A taj makro je jedno brate govno.
Onaj sto je bio prvi u picinom parku , prodavao maloletne cigancice pijanim seljacima i zidarima. Pa ga oterali mladji i sposonbniji. Pregazilo ga vreme i sad se jos mota ko gluvo kuce oko stanice. Ma to je vaska jedna i smrad. To je trebalo ubiti davno kazem ti. Tu je i pijana Lulu, poznata na stajgi, davno ne radi ispod plavog mosta. matora je, i bolesna. I oraj je nebi uzeli iz ruke. NIsta ruznije od matore kurve. Kao strasilo, nafrakana jeftinim karminom namazana, nokti uzas, haljina nije davno videla pegle. Sada je  April. prolece. Prosao je prvi al jos traje zajebancija na neciji racun. Samo su se preselili u birtiju. Tu se sine okupljaju ako neko casti kao danas, da se ili nekom sprdaju ili da cuju vesti, da cuju ko je umro od alkohola, da se ide na dacu, da se upali sveca, obicaj je, treba iskazati postovanje a svako je dobar kad odapne. I ovaj dan je samo nastavak proslog i nekih starih carki, nekih vracanja dugova ili pravljenja novih.
Aaa, spremas se za penziju, lepo, pa da gutas lekovi. Ma rakija je zakon. Znam ja sada jedino menjas mesto u redu pred vratima jednog ili drugog specijaliste. a oni da znaju sebe bi izlecili. Danas mi je divan
dan, primio si ej, platu. Ma idi begaj... to plata...Idi, pa to ko neki dzeparac... Kakav si radnik taka ti i plata: Ko ja ma nesto ce da
kane uskoro imam neki dil, bice neka lova, skupice se neka kinta pa da popijemo. A ono jare greota da se ohladi. Makar od bubrezbnjaka i malo od rebara. Sta nema vise. U ale jedne vec izeli sve. E drugi put... Cujes me... Ostavi... Rekao sam ti ostavi miii. On to uvek tako. Kao zao mu sto nije narucio sto se rasprodalo. Mala zna starog macora i njegov u predstavu i ne kvari utisak. Povladjuje mu. A Macor jeste zajedljiv i nezgodan. Nekad spreman i na kavgu. Al joj nekako simpatican cikica. Njego oci koje jos imaju sjaj a osmeh sirok. Samo ga slusa i smeska se na njegovo Malaaa. Deteee. Cujes li ti mene. Cujem. Cujem te Macor. Ko je danas na redu. O kome ce danas se raspravljati i posvadjati. Tako su nekada tvrdoglavi i nerazumni kao deca. Ne mesa se u njihove carke. Ponekad polupaju nesto al to i plate. Do sada nisu bili neuredni da je morala da zove policiju. Ko je Petar carapan, onaj prevarant, osiguranje, svercovana vozila...ma otkupljivao i stoku pa ga seljacu uhvatili i prebili na pijaci. Pretekao. Ma tako je to. Stoka je to, fukara, samo budak pa u celenku...
A doce i njemu crn petak. Doceee njemu pravi baja da ga obaje, i pop da mu ocita ocenas. Onda je zut. 100 posto. Ima da zevne i pracne se ko riba i gotovo. Braca ga sredila. E nema cile mile zna se ko kosi a ko
vodu nosi. Ko se pita, pa burgija je lova. I to ona za beton vidija,
sve busi garant. O on opet radi radnju, razvija posao. Ma ne zaebaj, gde si ga video. Pa mi mislili da su ga ukopali, a on oziveo. I kazes lepo covek obucen. ne poznaje te. Kao nikada te nije video ili je mislio da si neko drugi. A dug kazes je vratio. ne spava vise po tudjim kucama, po slepovima i camcima. Ma da nije nekoga skratio za glavu da se cupa... ma ko ce ga znati. Svasta se danas dogadja i ko zna kakva se sve radnja radi da se dodje do lovine. Malaaa... Daj jos jedan krug, ma sta neces, pa cast je cast. Steta da uvredimo coveka zar ne. krenulo mo. Najzad. Ko nikad. Dokle ce da traje ma boga pitaj. Majstore. Tako. Tako se to radi. Dve cerke pa sin. Polozio si nema sta. A sta se ti gicas. Pa nisi u crkvi da se krstis tri puta, cimni to jarane pa da gremo. Znas da pocinje utakmica a ovaj tv ovde kcu ne valja. Kad je najvaznije on izgubi il sliku il ton. E Mašane moj. Promeni.Okreni seza 360 stepeni. Gde ti zivis. Koja te kolevka odljuljala. Sta neznas. Ko si pa sad ti. Putnik. Neka. Pies nesto. Pijes ti si coek. Ziveli. A znas li ti ko je Banijac. kazu lopuza i prevarant. Ma i lopov moze da bude dobar covek. Nije imao gde pa ziveo u zatvoru. Ono zivota bio po zatvorima pa se pod stare dane nesto primirio i onda umro ko pravednik. Ma sestra ga ukopala, udarila spomen i sve mu izdala ko da je bio minister. Brat je brat. Krv nije voda. Tako. tako treba. Da jer greota je coveka ukopati ko pasce. Ne zapaliti svecu. Svi smo tamo jednaki i oni vredni i oni lenji, i oni koji su poranili i koji su pretekli pa docekali duboku starost...svima bice po dva metra bez giometra... Sta Ma nemoj da pricasss... stani, cekaj...Idem pricacu ti sutra ili prekosutra.
Culi ste li ovo Gde to ima. Kaze stiglo pa se rasprodalo. A nema vise. nema. E sto mi ne rece. Ma dobro. Ajde bre mala jesi ti nama donela tu turu ili ne. Kazes popili smo... ma daj... sta ko oce. Samo po jednu ce mo ne po dve. Zar ne. Pa fajront. Ma jbla ga njiva, Crkooo. Samo se preturio. Nije ni zevnuo. A ona. Ona je vredna. Ona se nosi. Lepa. Nema sta. Ma ima nje za trosenje. Al ona je sad promenila lokaciju. Daaa. Mlad. matora koka, mlad pevac. Kaze ima unuce. Dva unuceta. Pa sta ona zna zastoi zivi. Kazes pucao na tasta pa metak zaglavio se u cevi pa ga tast prebio sa vilom. Stigo ga, bio pijan. E to ne valja. Nije trebao. Kazes opet se pomirili. Svasta. Mile. Mile. Moj Mile a MIle oces neces, se vratio. Kazes trudnamu. Bio vredan. Bio. On il komsija. Ma koj ce ga znati. Sutra. Sutra me nema.
Odoh na kanal sabajle. Ne vrcem se dok me komarci ne oteraju. Ko rode. Kad te ubodu ko silom. Ma zalozim i teram gamad al ne vredi. Ulovim pa sta si mislio da zevam tamo Znam ja radnju. Ima cica kljuc ya svaku bravu. nanjusim je kurvu u lokvanju. bacin joj kedera a ona otvori usta ko krokodil.Stuka. Z.bala vek. Metar. Ma ne lazem. Lovim sve. i Ribe. velike i male. patke, fazani, a ponekad i po neki divlji vepar otegne papke. Na ceku. Nocu. Pazim ja.. Da me ne uvati za j...ca. Ma sila je to. Dvesta kila pa kad se zalaufa ko beli nosorog. Ako ga nisi strefio gde treba n...bo si. Ima da te krpe il ce da ti izedu zito i popiju za
pokoj dusi. Idemo. Prici nikad kraja. ma vidimo se opet. Boze zdravlja.
ako ne sutra onda kolko prekosutra sigurno.
Gospodjo koji vam je to parfem, mnogo lep mirise...Da kupim mojoj zeni ako moz da se zna. A lep,se vidim nosite, prava dama. Sto imate lep sesir, takav moja zena stavlja kad idemo na plazu da je ne uvati sunce... Ma bezi bre otkaci se od mene... seljačino jedna...milicija... milicija. Ljudi zar ne vidite da me vata i napada. Uhvatio si me za duuupe. Lazes. Jesi. Videli su ljudi. Zar ne. Neko je pogleda neko i ne okrece glavu a vozac vec navikao na poznate scene kad Macor pogresi autobus onda je pozoriste. A ona ciči. Visoko C. Sva crvena u licu. Barabo jedna. Sta me stipas. Idi stipaj svoju karakusljivu zenu. Stokooo. Gade. Ma ti si djubre neopevano, sta se cerekas ko majmun. ne prodajem ja banane. Polako gospojo. Nemoj. Disi malo. Srce. treba cuvati nerve. danas ko nema nerve propo je. A mislio sam da mi namigujete. Pa ucinilo mi se. Stavite naocari drugi put one sa tamni okviri. Ko Zaklina Onazis. Ona ko parna lokomotiva. Samo sto joj para na nos ne izlazi od besa. Idiote sta me gledas...A on se smeje,  bre gospodjo polako. smanji gas, nemoj da ti se sminka pokvari... da dobijes neke nove bore pa moras posle na zatezanje a nesto si se usukala kao da su koje kilo sala izvadili iz tebe u skorije vreme.
Mogli su komotno koje kilo cvaraka da naprave od teb...Aj lepotice pa se vidimo. Ucutala se i gleda kroz prozor. Svi gledaju kroz prozor.
Svako gleda svoju brigu. Junaka nigde. Da odbrani, da stane na
stranu...zadnja stanica. Tamo stoje i duvaju trubaci. Skinuli
ljubicaste sakoe. Zute im se svilene kosulje ko suncokreti. Znoj ih
oblio a oni duvaju li duvaju. Sto ti je zivot. Duvas u trubu a okolo
samo tresti i odzvanja zvuk truba i ritam dobosa. Taj ritam nekome lep, nekome preglasan i napadan al sve u svemu veseo malo udara u glavu ko rakija. Mora se priznati... a i oni se trude svojski, duvaju brate. Duvaju. Ko na saboru. Ma Guca je zakon i sojke sto mrdaju dupetom na astalu, lepeeee. Sisići, nadignuti, bradavice ispod znojavih majci, poskakuju, vrckaju svaka na svoj nacin. Ma prave naseee cure, lepotinje. A tek kuvani kupus iz zemljanog lonaca. Ma mnogo je ukusan kazem ja, e kad se zamislim mnogo to ne valja. Bas sam se zamislio. A ja odoh jer vec me vata stra, Eto pa ja sam pogresio autobus, nisam video...staces. ziv covek pa pogresi. A i kud cu kud da zurim. Za zenom ne jurim vise a i za autobusom ne treba... eto uvek kada vidm onog baksuza ja odem ovim autobusom pa posle moram da se vrcem nazad i cekam onaj poslednji ako se ne pokvari...ma nece...nece sigurno toi su nam Japanci poklonili,  ide to jos ko zmija. Samo prede ko macor motor, a sedista siroka da moz coek da ispruzi noge a ne da se skupi dok mu ne utrnu. A video sam ja veceras kako me glada onaj Cep. Ona vucibatina koja bi popio i majsku kisu, on koji spava po kanalima da meni kaze da mi je samo jedan zivot ostao i kad njega ja Macor potrosim da cu ic prekovremeno bogu na istinu. E da necu, u inat cu da umrem posle njega, ima da mu popijem zadusu i izjedem žito...
Macor sam ja jos, nedam se ja. A nisam ni mator ko on. Tek mi je74. Ma deda mi je ziveo 92 i pio i pusio zutu dravu. Sedeo zadnjih deset godina na klupi. Nije vise ni video kako valja. Kad ga pitam sta radis dedaaa. Ma premestam se sa mesta na mesto. Nego evo ti para da mi kupis jedan vikend. To su one smrdljive cigare koje prodaju sirotinji. On je presao davno sa drave i samo nji je pusio. Zadnjih deset dana je samo legao i nije ustajao. Rekao od onih mojih dasaka sto stoje na tavanu da mi se napravi sanduk odmak, nemoj posle da me spakujete u neki kartonski. One moje opanke sto sam kupio na vasaru u Topoli da se namazu da odmeknu, kao da tamo gde ide ce ga stezu. Al ajd. Udesismo sve dok on ne pade u komu i poslednju noc samo se probudi progleda, podize se i ponovo leze na jastuk i ode ama da je reko A. Saranismo ga. E ne ga  sa babom koja ga dugo cekala. Kolko ga je volela mozda i nije htela da joj dodje oma. Pa je ziveo posle nje punih dvaes i kusur godina. A sto jes jes nije da ga nije nekad gledala. Jedini je imao svilene gace i igrao u njima fudbal. Tako se moja baba upecala ko prava na svilene gace, A bio je prek i kad spava i kad je budan. Kad  odgleda tv  dnevnik on ugasi a mi cekamo da utvrdi san pa opet krisom palimo. Kad se igramo i galamimo, baba je uvek prstom na ustima. PSssst. Deda spava. Tek je zaspao. Nije jos utvrdio san. A pravio se da ima tvrd san. Znam video sam da gleda kroz prozor sta radimo, ko prolazi putem, pa onda nastavi da hrce dok se mi smejemo kako deda testerise onom velikom testerom drva sto dva coveka drze jedan sa jedne a drugi sa druge strane a ona se vije i pusta zvuk kao da je ziva, onako naostrena preseca i najdeblje hrastove. Neko drugo vreme, sad motorke samo zvrndaju i sve se promenilo. Nema vise ni svadbi, ni veselja. Idem sto jes jes na slave. Ali sve redje. Nije da me bole noge, nego me sramota, sve omladina, neka balavurdija, ofarbana sa mindjusama se skupe pa pricaju neke price koje nit razumem niti imam volje da slusam. A jedem dobro jos, fala bogu , nisam vise zavistan onoliko od alkohola. Presao sam na blaza pica. Pivce moze, vince, rakija, samo po jedna nikada po dve...
14.09.2008.

DOSADA

Ni ogledalo nemoze podneti prezir tvojih ociju
Spasoje dodji kod sata, tvoje vreme tece unazad.
Nemozes me razuveriti, ako odes kisa ce padati.
Telefon ga trze, buka mu je zasmetala, dobro,
cekacu te, sedam sati, ama, nemoj se ljutiti.
Ni blagoslolov za ucinjeno dobro nije zaustavio
talas mrznje koji potapao ostrvo spasa u njemu.
Kupili su karte za autobus koji se pokvario,
na putu cekaju da vetar prestane da duva.
Popili su vodu i putnik im je ponudio vino
bilo je gorko i miris ga podseti na crkvu.
Molio se da ih noc ne zatekne, zmije
su na kamenu siktale, kao u vreme parenja.
Zasto smo krenuli, rekla si, ostavili smo
cvece u kadi, a nisam nalila vodu, uvenuce.
Ti svakako neces zaliti, ja te ne izazivam
ti se uvek osecas zatecen i pogledas me.
Kada sam pitala zasto si umoran nisi
me shvatio, namrstio si se i zevnuo si.
Osecas li ti nesto, ili si kao biljka
koja reaguje na svetlost i hladnocu.
Poslednji put ti kazem ako sam te
povredila necemo vise o tome. Tacka.
Dobro, sve je tebi dobro nemas vise
ni mere ni postovanje, prema meni.
Ja, ja sam tvoja ulaznica u drustvo
i bez mene si kao lenji pas na suncu.
Lezao bi i grickao buve, dok svet prolazi
i dok ti ne zgaze na rep nebi pokazao zube.
Ti si mrlja, ni kravatu nisi svezao
kako treba i cipele su ti uvek krive.
U tom pogledu nije bilo mrznje samo
dosada, kao da tera dosadnu muvu,
stisnutih usana, trepnuo je ocima,
okrenuo se na drugu stranu i zaspao.
14.09.2008.

OTISCI NA STAKLU

Na stolu je ostalo izgužvano pismo napisano tebi, 

i ključevi ulaznih vrata.

Mačka je davno prestala da dolazi.

Ulazak svetla sa prozora je stvorio neme senke riba

koje kao da se pokreću u praznom akvarijumu.

Akvarijum je prazan,

i pumpa ne radi,

više ne izbacuje u vodu kiseonik.

Akvarijumske ribice,

čistači stakla,

bi imali posla da pokupe moje otiske.

Prašina ulazi u svaku poru moje kože, 

prašina koja lebdi,

prašina koju udišem kao srebrni prah rasut na svetlu.

U uglu je ostao raštimovani klavir.

Moj pritisak na dirku,

se pretvorio u odjek

polovičnog tona.

Mahovina koja se uhvatila po mojim sećanjima,

nije pokazala na kojoj strani sveta si ti

pa se okrećem u praznom stanu

kao onaj limeni petao na krovu.

14.09.2008.

NAMAZAN SVIM BOJAMA

Ja sam, Mika, Milkan, Miladin, Miloje, Mile, bar tako kažu, čuveni moler u selu i šire.
Evo vako, bavim se ovim zanatom biće više od tries i kusur godina.
Učio sam zanat kod čuvenog majstora Stoleta koji je gospodske kuće u Pešti molovao.
Pošto za mene nekad ima a nekad nema posla, ja ti prodjem selom onako u vizitu da kogodj ne treba krečiti il staru varbu skidati sa duvara il sa starih prozora guliti koje ceo vek ja stružem i jopet gitujem a oni popucaju od kiše i sunca a i brate ispostilo se to drvo pa više ne drži ni gita ni farbe.
Dakle odem ti ja na prekrst i uzmem jednu gajbu a u prodavnicu uzmem jedan karton da me ne žulja kad sedim, pa ti iz frižidera onako našte srca otvorim jedno ladno pivce i sedim ti tako dok prolaze snaše sa točkovima i kantama za mleko da ga predaju u našoj seoskoj mlekari gde kažu masnu jedinicu mož da dobijes samo ako turiš u mleko kaiš slanine.
Gledam ti ja kako teraju il guraju one točkove sa onim kantama okačenim što na volan ili nazad na neku letvu po dve kante, kako je vec kojoj zgodnije i kako je koja svikla. Nisam još ni do artije pivo popio a prodje se moja komšika Darinka, ona što kad sedne na točak gume se sastave sa put a guzovi joj uvek u taktu mrdaju a one njene krupne sise samo se valjaju sa jedne na drugu stranu kako ona okreće pedale. Vozi ona tako prema meni, zinula vako u mene ko u sveca, razrogačila one svoje plave oci ko da vidi duha.
Ja opet zinuo ko klipan u one njene sise a ona mene onako ko sneba pa u rebra upita. Gle ti Milkane piješ to ladno pivo sabajle, a proneo se glas da si ovoga mi krsta jutros umro. Ja se izbečio na nju, umal ne padoh sa one gajbe i ne ispustih tek započetu flašu piva.
Sve da bi joj nesto i reko al mi se jezik zavezo, pa ni crne ni bele ne progovaram. Gledam ja nju i kliberim se ko nasa seoska luda. Ona stoji sa točkom, pa se i prekrsti. Nemoj da se ljutiš, nako ti mene puno uplaši, jer da vidm vako mrtvaca da pije pivo nije baš čest slucaj.
Gledam ja nju onako rumenu u one njene okrugle obraze pa se smejem i velim bre šta je stobom jadna nebila, pa zar Milkan da se prestavi, taj film jos neceš da gledaš. Ima da namolujem puno kuća i prozora dok Milkanu dodje vreme da baci četku u jendek.
E Darinka da si me obradovala nisi al ajd nećemo da se vredjamo, eto javi kolko za po sata da je Milkan zamro pa oživeo. Tako.Tako. I sveću da mi ne donose a ko nije kupio sveću da se ne troši.. A oćes ili nećeš da mi kažeš pravo ko ti je tu vest preneo ko da znam ko mi je tako nešto na ovi lep dan poželeo. Nećeš kažeš da se zameraš sa komšije.
Dobro bre Darinka nemoj. E moja Darinka, jesi bila devojka ko grom i puno smo žiiita i livada povrljali. A i ti me bar znaš ko zlu paru da Milkan kad popije sve se linije zategnu na duvaru kad se osuše. Da se ne ljutim, ma jok, ma neću na tebe Darinka, mozda će danas da me i ukopaju,  pa se nasmejem, a tebe nisu još obavestili možda će kad se vrneš...Ode Darinka.
A iz seosku pekaru sa četiri leba ide iz drugu malu ide Toma, što ga zovu burence. Pa mali je i debeo, pa liči na burence. Kaze oće ćerka da joj se soba okreci u roze a sin oce u plavo. Dobro de. Kako ti kazeš, gazda Tomo, kako ti kažeš, a trake neću da ti mećem to nije više i nije u modi, nekako bre dodje ciganjski, sad se od plafona spusti za dve šake jedna bela traka pa se izvuče jedna prava linija kolko prst da se složi sa bojom koja je na zidu. Ma ne brini se ja ću da ti uradim to kako niko nema u selo, pa makar bre bilo na moju štetu, i makar radeo dan više ili manje al da budeš zadovljan. Kada ti uradim neceš da me skoro zoveš. Ma sa pravi materijal koji stoji dugo, kad se nanese na zid i moze zena da ti ga opere, kad se uvatiš sa prljave ruke kad unidjes u kucu a bio si u štalu il u svinjac. Pa sa sundjer, il mokrom krpom pačavurom, a ako oćes da sjaji onda će ga prelakiramo al ti to ne preporučujem jer mnogo brate šljasti al ako ti oćes onda ce da ga lakiramo. A ako voliš mogu i labudove da ti nacrtam, na zid. Nećeš, dobro kako ti veliš tako će rabotamo. Sta pijem. Pa ti bar znaš, sve osim vode, sa vodu samo razredjujem farbu. Kad ću da ti dodjem, pa ne mislis sad, kolko sutra, eto mene sabajle. Nemo brej da mučis ženu da mi sprema rucak, znam da je u poslu, one to ne vole ko da ih poliješ so vruću vodu kad treba da kuvaju za majstori..
Znaš li ti kad sam ja radeo kod jedne mnogo fine gospodje, lepaaa. Nokti eve ovolikiii, so crveni lak nalakirani. Dodjem ti ja i počnem da radim, a ona kaže. Sa onaj njen tanki glas, majstore nemoj da mi jedna kaplja padne na namestaj, na ovi kineski tepih, sve da pocistiš za sobom neću ja da čistim za tobom. A ja sa sad odoh ko pedikira, pa ću kod frizera a posle cu na fitnesss, a sta ti je to valjda se tamo isteze uz muziku. Veli ona kad bude vreme ručku, evo ti za jednu pljeskavicu, evo ti i za jedno pivo jer neću da mi se opiješ pa da mi naparaviš svašta u stanu. A gde da kupim pljeskavicu. Pa na kiosk, pa tamo i pojedi nemoj da mi jedeš u stanu da se oseća na crni luk, ne podnosim crni luk. Uh. Isprica smo se. Ona mi reče sve. Vide ja kolko je sati. Okrenem i obrnem se po stanu, popnem se na merdevine iza ormana iza zavesa, pauci mi oci isterase, nije to videlo pajalice ni krpe, na ormanima pala prasina sa prsta, a ona gospoja. lakira si nokti. Donesem ti svoj alat, zamešam si glet, punu kantu pa ga ostavim da stane, napravim si dve kante farbe pune i sve to podelim na jos četiri kante, i u svaku sobu stavim si po jednu, sa oni moji svi valjci koje sam doneo u onaj moj krš od auta. U svaku sobu započnem po jedan zid il po deo plafona sa oni glet pa sidjem i otvorim ti jedno pa drugo pivo da se posle ne mucim, pa ti onako štrokav u onaj moj crveni kombinezon sednem u gospojinu stilsku fotelju i turim ti noge na ono njeno stilsko astalče. Popijem ti ono prvo pivo skoro u jednom cugu. Dobro. baš kako treba, ladno. Pa ti započnem i drugo. Pa ti onda razvučem oni moji najloni sve do ulazni vrata da ne kaplje farba gospoji na tepik i da se uprlja njen mozaik parket.
A šta more ona rece. ne kuva. Ona ne kuva ni mužu. Dobro neka, de nece se ljutimo i ne mora. Sta kaze da jedem. Pljeskavicu na kiosk. Ko ker da glodjem. I jedno pivo da popijem. E da se ne istrosi na men. E taj film nece da gleda. E nećeš ga gospodjo će te milkan nauči kakav je red kad ti majstor dodje u kuću. 
Uzmem ti onu farbu i valjci pa fljas, fljas, svuda sa onu farbu po oni najloni u svaku sobu, malo na plafon kolko da se vidi da sam nesto radeo i maculjao, posto imam i male i velike merdevine ko pravi majstor račepim ti one najveće u onaj njen saalon ispod onog najveceg kristalnog lustera sto sam dobro oblepio sa novine i s lepljivu traku.
A onda ti završim i ono drugo pivo. Pa se misljase dal da silazim niz one stepenice sa cetvrtog sprata da kupim jos dva pa mi se ne dade. Ve c ti se pokupim i sve ti tako ostavim i odem ti si sa onaj moj wartburg sto se dimi kad ga vozim ko kad tek podlozis vurunu sa tapaljiku i neko mokro granje. Ostavim ga na centru i ostavim prozor otvoren da se luktira, a ja ti uzmem jednu gajbu i jedan devlji karton pa iz onog zamrzivaca izvadim jos tri piva i popijem ti odma jedno jer sam bio vec ozednio. Vec je bice oko podne skoro cu i na rucak. A sta veli gospoja da glodjem pljeskavicu na kiosk. E da necu.
Popijem ti i ono drugo pivo pa zapocnem i ono trece da ga zavrsim pa da idem jel sam za danas dosta radeo. Da odem da rucam pa da odem u zavicaj da se malo odmorim ko covek. A zeni kazem, da me ne budi, da kaze moj Mile je u zavicaju i ne smem da ga budim i uznemiravam dok ne ustane. A kad ustaje.Pa bice oko vecere ako ne produzi da spava za noc.
Cujem vec oko tri sata prvo mi zvoni cetri puta onaj mobilni pa posle i onaj u predsoblju.
Mora da je gospoja dosla sa fitnes. Zapela ko mutava, ne silazi sa telefona e da necu da joj ustanem. Ma ajd da joj se javim da se ne zivcira. Podignem slusalicu a ona vristi, pisti, kuka, da nisam normalan, da sam ostavio haos, svuda kante najloni i cetke, prosuta farba, ne moze da se prodje od merdevina. Pustim ja nju da se izvrsiti, pa onako ko kad je coveku lose, polako gospoja, pa evo me bolestan sam. Pa kako si bolestan sta ti je sad, da nije od dva piva sto si popio. Ona mi je i pivo brojala. Ma neje gospoja, vec od pljeskavicu, mora da je bila pokvarena, pa me zboleo stomak kad sam bio na kiosk pa me eve lezim nemogu oci da otvorim, neko trovanje imam stomaka. Tek onda ona rafalno raspali ma kakvi tri dana da mi onaj krs i lom stoji po stanu. Pa sta da ti radim ja moram kod doktora pa na snimanje pa cu odma da dodjem cim mi bude malo bolje nema da brines.
I tako i bi, nisam otisao ne tri vec pet dana dok se gospoja nije oladila i zvala sve manje i nije vise bila onako kocoperna. Vec spustila je gard i pocela je finije da me namoljava da dodjem da zavrsim posao jer ne mzoe da gledas pet dana i ne spava u stanu. Dobro gospoja. Nemo da brines dolazim al sam jos nejak. Jos mi stomak ne podnosi suvu ranu. A ona ni pet ni sest veli ne brini ja cu i rucak da spremim, a pivo koje izvoljevam da kupi i dal volim da bude puno ladno il onako. Da bude ladno, ko zmice. Okrenula se gospoja za trista sezdeset stepeni, vise ne vice ne prsti, te tuzice me jer kud da tuzi bolesnog coveka sto je tri dana lezao u bolnici od teskog trovanja stomaka. I dodjem ti sabajle, a gospoja skuvala mi kafu, pa me nutka te ocu li meda il bi radije slatko od tresanja sta ni vise godi za stomak. Popijem ti onu kafu a ona mi sipase jednu rakiju pa posle i drugu al nekako prevrce oci ko da mi broji pa kad me ponudi sa trecu ja ne fala gospoja prvo poso pa onda sedenje i pijenje. Pa se popnem na one moje merdevine, prvo prospem onu vodu iz kante gde je bio glet, malo ukljucim mikser koko da se promulja pa sa dve ruke pregletujem prvo jedan plafon pa drugi pa posle i ostala tri. Sa gleterice nije palo nista palo da se ne ljuti gospoja, a i nije majstorski da se razbacujem sa materijal. Onda uzmem da gletujem zidove, a iza mene led. Ma staklo. ravnooo. tako majstore, da se zna u koju skolu sam isao. Da se zna da sam ucio zanat kod majstora Stoleta sto je radeo u Pestu u gospodske kuce moleraj. Pa ri to sve svrsim nije bilo ni pola dva a gospodja se izviruje iz kuhinju i pogleda dal sam svrsio da rucam. Pa me pituje jel cu da rucam skoro. Ma nemojte gospoja da se mucite sad mi je bolje pa cu da idem na kiosk da izem nesto. Ne nikao majstore, kakvi na kiosk. Ko zna sta prodaju tam. Moze opet da se desi da se rabolite pa da vam bude gore. Vidim ja kolko ima sati, da se ona pituje da ja svrsim posao, da ne ostavim opet kante po stan. Pokupim ti ja moji najloni pa donesem onaj moj usisivac pa da joj bar usisam tepihe a ona neee nikako jos treba i kuc da mi spremate. Nego da mi otvori jedno pivo dok ona usisa tepihe. Vrtese se ona, zujase sa onaj moj usisivac sto retko kad i palim jer nemam sta nu da usisavam al da se pokazem da ima svu spremu i da se prica da nosim i usisivac. Popijem ti jedno pa i drugo pivo pa se pozdravim sa gospojom, posto sam rucao, prvo supu, pa jedno jelo pa onda i drugo. Te lovacke snicle u ovi sos, te seckana piletina i dinstana teletina sa povrcem, i salate je spremila ko da cu samo travu da jem. Kaze zdravo je ona je vegetarijanka, ne je meso. Neka gospoja moze biti, moze biti. Pa kada je bilo, oko pola cetiri, a ja radim samo do pola cetiri makar gorelo, makar sevalo i kisa padala ko da neko sipa sa nebesa, ostavljam sve, palim auto ako oce da upali, a oce. On ide i sa jednom svecicom. Samo da mi ne pukne sajla od gasa, e onda moram da se prucim pod njega pa da namescam dok to ne namestim. I sve sam, kakav majstor, on nije vido moj auto, on da zna bolje sta mog Wambordzinija boli. E ne. I tako odo na centar pred prodavnicu, uzmem ti onu moju gajbu i malo deblju karton da me ne zullja iz zamrzivaca tri piva pa jedno popijem odma drugo onako vec gustiram a trece zavrsim pa da se ne zadrzavam ovde recice da nista ne radim i nemam posla nego da odem ja malo da se odmorim, nigde nije lepse nego u mom zavicaju. Kaze meni jednom krohac kosta kad sam dosao da mi sasije odelo, da ne moze jel ide u zavicaj. Da ga cekam kad se vrati onda ce da uzme meru i da mi sije. Gde da ides pa ovde iza paravana na svoj kauc da odspavam pa kad se probudim a ti onda dodji. E lebac ti. Ima covek pravo. Zna Kosta sta je zivot. Neka gori, nek musterija se zeni, kolko sutra on ne popusta prvo u zavicaj pa onda posao. A bio je majstor da ga nema nigde, Mogao je sve ko iz novina da sasije. Samo pokazi sliku i on makaze i odma iskroji. A sta je bilo moj uco da ti pricam kad sivec navalio sa gospojom, pa sutra ti se vrnem do podne lepo sve okrecim, ni jedna kaplja nije kanula, nosim ja krpu i op al ne treba vise kolko da vide da je imam. Gospoja samo igra oko men i nutka me oces pivo, oces rakiju. Ma necu mani me se dok ne zavrsim samo po jednu. Zavrsim ti ja i onako vec da krenem u auto a gospoja ne nikako sramota da tako idete na ulicu. U kupatilo. Pa mirisljavi sapun i peskir, te da operem ruke. Sad dal je ona htela da se ja i okupam to neznam. Isprati ona mene, pa mi dade cast, pa me hvali kako nije imala takvog majstora nikad, da nije videla nikog da tako dobro radi. Da je pedantan. Ja kazem njoj, nisi. I neces, ja sam ucio zanat kod majstora Stoleta koji je u gospodske kuce moleraj izradjivao cak do Budima i Peste. Dal je stvarno bila zadovoljna il me se napokon kurtalisala to samo ona zna, mozda sam ja o njoj imao nesto losiju sliku al sam je na kraju video u drukcijem svetlu...
I dodjem ti posle kuci moj uco rucam i odmorim dok nesto ne lupi pod prozorom. O sta to lupa, koji djavo, sad. I ona deca se navadila pod moj prozor da igraju fudbal. Nisu deca vec na vrata lupa onam, moj drug, moja komsika Lenka. Zove me na kafu i kaze da si ponesem cetku da joj samo zamazem neku fleku u dnevnu sobu. Dobro Lence, dolazim oma zakuvaj nam kafu i sipaj rakiju samo da se umijem i eto mene, spremi jedne novine da ne ti kaplje farba da se ne mucis posle da cistis. A svi misle da ona ima nesto smene, ma nema ona i ja smo ko dva druga, ma ko brat i setra. Al svet ko svet, kazu Milkan i Lenka ko da se uveliko svalerisu. Uzmem ti ja one moje bolje valjke i bar dve dobre cetke i odem a Lenka skuvala kafu i sipala nam po domacu rakiju. Popismo mi to i ona kaze vidis ovu fleku ajde zamazi to da se ne sareni i bode oci. Kazem ja moram ovaj zid bar priblizno da ofarbam a fleku da ti zamazem mogu samo da nagrdim jos vise. Predjem ja taj zid. A ona kaze e moj Milence pa vidiii sad kako mi ovaj u predsoblju odudara pa predjiii i njega. Cutim ja i predjem i njegaaa. A ona gledassše pa ko veli a onaj do ulice zid sad ostao skroz druksi. Jes Lenka bas druksi. Predjem ja i s njega a ona pitala bi me a i nebi da onu decju sobu da joj predjem. A ja se okrenem pa joj kazem e bre Lence pa ti za ovu tvoju kafu i rakiju oces ceo stan, jebes ga, da ti okrecim. Ma okrecim ja na kraju i tu sobu jer ona je moj drug i ima da radim dzabe bre ako treba...a svet, ma nek se svet okrece oko svoju muku i zabavi o svoj jad a koj gi dirne u moje Lence ima da ga pocepam ko svinje belu gusku...
14.09.2008.

UHVATIO ME RAT

E duse mi moje, lepota, je ono što u oko coveku udje kao svetlost pa te ogreje ko prvi zraci sunca kad se najmanje nadaš. Vidiš ove slike i ovu kosu, vidiš da je i mladost lepa a starost ma o njoj neću jer je gorka ko pelen, pocne da ti sve vrce, pa kad mislis da si naucio da letis a ono ljosnes o zemlju ko golub prevrtac. Prevrces se, okreces se pa ti se dopadne, pa se zaboravis i zaneses i tu je sletanje kako ne treba. A zivot je tu zadat kao bog i pruza nekako ko tvoje dvoriste, pa sad ti vidi oces li da tu nesto radis, da ga uredis, nesto posadis, ogradis da kucu cestitu sagradis il ces da ga provedes za dzaba. Pa da te neko upita, gde si bio, nigde, sta si radio sto kaze Milenko bosanac, bolan nigde. Ko da si se jednom najeo travke pobrljavke dok si paso travu pa ne vidis gde si zabaso, gde te odvelo i gde si se pustio a gde si se se svezao pa korenje pustio da nemozes ni maknuti. A cuj mnogo sam se sa tobom zapricao. Mene, sto imam svo vreme ovog sveta, sto brojim dane i ispracam prijatelje kao da sam onaj svaciji macak sto sedi na drvljaniku i lize svoje sape i drema dok sunce ne zapece te ga potera u hlad. Kazes nisi zenjen, nemas prilike. To ti ne valja. Moj prika ti se ozeni da ti pamet vise ne leti. Covek bez zene je ko pola jabuke koja brzo pocrni i nije nizasta. I zenu kad nadjes zagledaj je dobro, ko sto se svaka lepota gleda, sa svih strana joj se divi i uzivaj, meraci je i ukradi ako treba pa je vodi nek te vidi dan i ogreje sunce. Pa se okreni na drugi put i pravac. Jer si tad glava kuce, njen covek, ako te vidi ko coveka, da si joj uvek prvi i da ona tebe vidi ko svog coveka onda je ona prava. Ako se na tebe breca i svaku rec joj sa klestima cupas onda si ti napravio los pazar. Ako ti je umilna i osmehom ti dusu razgali onda si srecan covek, jer te je baksuz zobisao. A mozes i djavola i baksuza da nadjes, neko oporo i kiselo grodje, onu sto ce ti dusu na pamuk izvaditi. A ti se ne vajkaj, niko te nije bio po usima jer si sam birao i oci te prevarile. Nemoj se tuziti i zaliti svuda okolo jer sam ti rekao prika da je zena za coveka. I gledaj da se veselis i razloga za to uvek nadjes. Nek ti oci gledaju samo napred, jer nisi se sa nebom dogovorio da te usreci.
Ako si nasao druga, neka ti dusu ogreje i razgali. Neka te sa njom dobro zdravlje posluzi, imas svog najboljeg druga, jer sve je lakse dok te neka boljka ne spopadne. Pitas me zar je za coveka da se sav trud i muka pretvara u prah, zdravlje u bolest, bogastvo i novac u siromastvo i oskudicu, koja nam je uvek na pameti, a ne vidimo da trazeci srecu i bogastvo ode cei zivot, ode negde ukrivo, nizastranu. Ode ti moj dikane, krenes u trk ko oznojen i lud vranac, ma kad se da utrk pa niko ne sme da ga zaustavi dok se u penu ne pretvori, dok svoj bes ne istera i sam od umora se zaustavi ili srusi. A covek je besan stvor, ocas ga zivot u nesrecu povede. Imao je i moj deda dva besna vranca.On bio mlad i besan. Kavgadzija, kao svaki mator momak, voleo da popije, a kad popije onda mu se skloni sa puta, onda samo zapodeva, izaziva sve redom. Bio je nekako pozloban, one plave oci se zalede i kad se masi za noz onda skoci sa stolice, sa stola popadaju case i flase a on jednim zamahom ruke zakuje noz za astal pa se okrene okolo i strelja svakog dok se ne uveri da niko nema kurazi da mu stane na crtu. Onda stegne zube, pa kroz njih progovori, jebo sliku svoju, i svi se najeze ko da ce sad da padne sneg, pa sklanjaju oci i zapricavaju se od njega onako malog i nabijenog ne izazovu nekako. On izgubi volju pa sedne i zapije se, oci mu zakrvave pa se podigne i opet crvrstim korakom izadje osine one vrance onako besno do krvi. Oni skoce i daju se u trk onako iz mesta, on sa jednom rukom uhvati kajase a drugom vitla onim bičaljem a oputa puca li puca.. Dok juri tako selom svi beze u kapije i samo sa prozora gledaju gde onako plah i obestan juri kao da ga djavoli gone. I tako je on jedan dan natovario puna kola a jutrom se zapio, konji osetljivi na bic i njegove crne minute se umah poplasise pa ga ponesese do Dragine jaruge gde se kola prevrnuse i poklopise. Kicmu mu kanate, i tockovi prebiše. Lezao je tako nekoliko sati, njistali su konji polomljenih nogu, on je vikao i psovao nebo i sve svece dog nisu na stranici kola odneli onako vezanog u bolnicu.Tamo je celu godinu lezao u gipsanom koritu, dok se nije oporavio tek da ide na stakama. Isao je sa stakama dok nije prohodao sa stapom al jedna noga mu ostala kriva pa je poceo da geza i ćopa pa je ubrzo dobio i nadimak ćopa. Izbegao je smrt, i ova nesreca mu donela vise srece. Kazes kako. Pa tek onda se primirio, ozenio onu moju krupnu i crnu babu. Onako jaka, cutljiva i ponosita znala je da istrpi njegovu gadnu narav, ispostuje ga i voli ga onako ćopavog. Dala mu je jednog sina, više nije mogla, iako je htela, ili je sama presekla da se imanje dalje ne cepa i sve jednog dana ostane tom jedinom sinu. I on je rano osetio sta znaci imati oca bogalja, onako pozlobnog, pijanog jer je svoju sudbu tesko podnosio, pa se opet opijao i izazivao svadju i u kuci. Ono dete, njegov sin je uzelo u svoje nejake ruke plug i oralo dok je on spavao pod kruskom pripit. Kolika je bila babina dusa, da se veze za njega, da radi kao muskarac, da tovari i stovara, da poslednja legne a prva ustane. Niko je nije cio da se zali, video da place, one njene guste i ostre obrve su znale da se smese i uvek nekako pametno te docekaju i svaka njena rec je bila kao da te prvo medom sluzi.
A nije da nije bila ljuta, kad je neko izazove, prebaci za ćopavog i pijanog coveka. Znala da ga obrije svojim ostrim jezikom koji je tek tada pokazivao njenu cvrstu licnost koja neda na sebe i na svoju kucu.
I ziveli su sami, nisu se slagali sa sinom i snajom. Podelise se pa svako svoju polu da rade, u istom dvoristu u jednoj kuci dve, od sina otac napravi brata i provede vek u cutanju dok su se deca radjala i godine porolazile. I unuka isprati u vojsku, ode u negde gde je on nekad sluzio i suze su mu niz izborano lice tekle kao da je slutio da ga njegov povratak docekati nece. tako i bi. Umro je mirno, pre podne je trebio grasak, po podne javise mu sinu da ce da umre. I bi tako. Nesto je hteo da kaze. Pa ne mogase, stegnu kao zube, sklopi oci i odmori se. Unuku javise te ga pustise da mu na pogreb dodje i tako ga ispratise i preko onih spomenova u onom pretrpanom groblju prenese onako teskog i pokopase dok se na kestenu cula grlica.
Onda je baba ostala sama i postala ponovo porodice. Cuvala je decu i bdila, cuvajuci i njihov san, cekala dok se iz kreveca ne probude i imala spremnu flasicu mleka jer je govorila da musko dete ne valja da nikad place. I pozivela je jos godina, unuka je u rat ispratila i gorko se zaplakala jer je ona nekada oca na kapiji ispratila i vise ga nije nikada videla. U rat odu, u zarobljenistvo, neko se vrati a neko ostavi svoje kosti negde u tudjini. I mene sreco, uvati rat, odvede me tamo gde je sve skuplje od zivota. Da vidim ono sto cu da sanjam. Da sve sto sam poneo i vratim, nista vise ni manje. Nisam pozeleo tudje. Nista. Ni slamku. Da mi se zakacila cini mi se proklela bi me tudja muka i znoj, sto se zakaci za mene nego da je se otresem i vratim jer je sve to neko kucio i nije pravo da bilo sto neko moj od toga uzme u ruku. Cinilo mi se da su puste kuce ko grobovi u kojem smo mi lezali onako crni masni i prljavi.
Samo mrak zna onaj sto u ravnici dodje rano, nekako gust da ga nozem ko krajiku seces.Onaj mrak sto ga ne videse nigde, kao zid, kao testo. Tumaras u njemu i čepas rukama i nogama, posrces po onom blatu i vuces noge teske i velike od nahvatanog blata cvrsto slepljenog za cizme koje nema ni vajde prati i cistiti jer svaki izlazak u polje je kao odlazak u kaljugu koje su sto noge sto tockovi raskopali i razrovali. Taj nedostatak svetla, sa prozora iz okolnih sela. Samo mrkla noc. I ta noc se pretvori u neko crno zlo. I padale su neke ledene kise, pa je duvao onaj ledeni severac i skripale su grane u vrh krosnji onih starih hrastova pored kanala iza one strare i trosne kuce. Te gluve noci, koje su samo pucnjevi parali, te noco bez glasova, pasa u daljini. samo siktanje i sistanje granata kroz vazduh i plameni jezici u daljini od haubica i potres koji te podigne od tla kad svako zrno poleti negde da se negde skrsi i grdan lom ucini. Da polupa i prospe neciju krv ne birajuci ni mesto ni priliku. Slusao sam tako i brojao dok se ne javi plamen i udar i kao da sam cuo sam ponekad vrisak i jauke u daljini ili se to meni u mojoj glavi stvaralo. Gledao grdno, sam ne verujuci kako se skida crep sa tudjih kuca, Sece brusilicom ograda, bere tudj kukuruz, prevozi iz jednog dvorista u drugo iz jednog sela u drugo. I bio svakog jada nemi svedok, do kolena zakopan u masno crno blato te puste ravnice. U mozak su mi se zarivale granate a oci tonule u duplje. Svaki moj osmeh se pretvarao u grc i kezenje. Stajao sam sam. Uvek sam, dok su mi se kolena prva smrzavala zubi cvokotali, a moja odeca, ta djavolja odeca, mene kukavca sto ni sinjela nemam, onog od debelog sukna, od debele vune izvaljan da vojnik izdrzi i naj jacu hladnocu. Tu odecu sto za rat i nije bila je neko delio jer je smatrao da rat i nece potrajati. Da ce se rat brzo zavrsiti. A ni jedan rat kada je poceo se nije brzo zavrsio. I ovaj koji nije bio moj rat je potrajao i ostavio mi u nasledje ovu reumu i ovu prerano osedelu kosu. Pricacu ti sve kako je bilo, pamtim ja pa cu da ti dosadim već svojim pricama kako smo drzali polozaje, kako su se stvarala brda praznih caura, bez zrna, od onih velikih haubica po poljima koja su uvek neko drugo zrno radjala, ona polja koja su znala za pesme i plac prvog deteta podvezanog pupka tu na toj ravnici gde ga je prvo nebo pokrilo i oblaci se nasmesili. Svaki dan smo pili prokuvanu vodu, onu sto su nam dovozili onako zutu i punu peska. Imala je neki gadan ukus. Na sumpor i pokvarena jaja. Ko je bio zedan nije se nje moga napiti, a mnogo je onih koji vodu i nisu okusali. Pili su sve samo ne vodu. Pili su svaku rakiju i vino koje koje su zatekli. Pili su onu rakiju ludaju koja se pece u ravnici, bice od krompira i repe, koja te skroz opjani, poludis i sav svet ti se nekako naopacke bude. Oci im zakrvave, nosevi im pocrvene, postanu nekako svadljivi i zlobni i onda se oko svaceg svadjaju. Tako se opiju da posle pucaju u nebo, u polje u nista od nekog besa i vicu, cuju se neki neljudski krikovi i psovke ko zna kome upucene zarad ove sudbe koja ih u ovaj kraj dovede gde svako selo presecaju kanali koji su cesto puni vode pa nekad se moze iz centra sela camcima ici kad je godina gadna i kad dodju one plaovite kise pa se voda podigne i udje u kuce i posle jo treba puno da se povuce i osuse se zidovi kuca. Oseca se dugo ona memla i dokle je voda zidove uprljala da nikakav krec taj trag nije mogao pokriti... Sve godine su nekako ostale zapisane na tim zidovima i spolja i unutra. One trosnije kuce su padale, one sto nisu imale temelja i nisu se drzale vec su nestajale u krsu crepa i pocrnelih greda i letava. Video se iz tog krsa po neko polupano lonce plave ili zelene boje. Ljudi su stajali bice pored tih svojih kuca i stezali zube, zene su kukale a deca zacudjena tom slikom su plakala za majkom dok ne pokupe iz onog krsa ako ima sta i nadju neku potleusicu, vise kolebu no kucu da uzmu da noc docekaju. I sve se pregrmi, svaka nevolja i belaj koji coveka snadje. Sve sto se tih dana doceka cini se kao smak sveta i bozja kazna, pa se vreme prolepsa i ljudske ruke opet podignu novi krov i postave neka nova vrata koja se ne otvaraju na onu stranu kao pre, ni prozori ne gledaju isti orah ili krusku pa se covek navikne i usele se golubovi i laste pod strehe a na dimnjak se doseli roda i ona ucini gnezdoi gde se iz granja i trske podigne mlado da ga majka ishrani i donese sa obliznjih kanala one ribe crvenih peraja i zaba koje tako znaju da se cuju dok ne dodje noc i sunce se negde izgubi iza onih starih vrba na kraju sela. Tu gde gde i put zavrsava na obali reke sa koje se podignu one vecernje magle i pocne da pada rosa po odeci i licu kao kada pada ona sitna jesenja kisa...kada se uveliko loze vatre i dime pusnice i raznosi vetar miris susenog mesa. Cuju se sekire kako zvone, kako kljuju, kako krckaju stabla i padaju oni nasi jasenovi u kanale gde su duboko zile pustili do vode, do zivota. Oni sto se krosnjama vinu put neba pa na njih onako sjeseni slete jata vrana koje nikako ne volem. Brate ne volem ih pa to ti je, ni kad slete u brazdu i zamnom ceprkaju i onako sve grakcu i okrecu kao da se rugaju meni. Al pustim kraju neka ih i one su bozja stvorenja. I dan prolazi dok se poslednja brazda ne izore, dok ne pukne uzorano polje, a u vazduhu ne osetim onaj poznati miris zemlje, onaj koji me tera sa proleca da izadjem sto pre iz dvorista i udahnem onaj vazduh sa polja pada se okrenem prema selu gde se zute i svetle krstovi sa nase crkve. Ponekad se po podne iz trske pokaze i lisica pa dok sve ne izorem ona ide iza mene i hvata miseve koji beze iz izoranih brazdi. A ja uvek orem duboko., Tako je moj prika. I zivot ako oces da osetis onako bas mora da se u njemu desava nesto, da se dogodi sve ono sto coveku treba, da vidis rodjenja, krstenja, da zivis za nekog da ti san bude veliki, da ti ruke tvojeg mesa i tvoje krvi jednog dana onu zutu svecicu u stegnutu ruku stave i za pokoj dusi pripale...

14.09.2008.

USAMLJENA PTICA

Noćas sam bludnik,
uz svaku tvoju reč

molio sam se pred tvojom lepotom
kao vernik pred belom crkvom.
Padao na kolena pred ikonom svetice.

Kao da si bludnica stopala ti

ljubio, ljubio.

Voleo te kao što vole pomalo ludi,

dok si ležala i jecala do bola.

Hteo sam da umrem

dok sam te gledao u oči i

tonuo u svoje snove.

Ti si moja i ja sam tvoj

ove noći koja je čekaonica smrti.

Jedina ti nisi trag neprospavanih noći,

niti je ovaj san ostao u meni kao plavi pečat,

kao tri pečata, ili sto pečata.

Ja sam tvoja usamljena ptica

koja kada peva, tebi poleti.

Zaspao ne bih
dok se svih pesama o tebi ne setim

da mirišu na zumbule i cvetaju u meni.

Zašto tebe ne mogu da probudim

dok se minuti pretvaraju u sate

ova noć je jedna bruka,

i jedna polovina dana za sećanje.

Kao da sam istrgnuta knjiga iz korica

kojoj
će uvek da ispadaju listovi,

ona koju si čitala iz sredine

ili sa kraja mog sna.

Ti nisi san pesmama,

ni moje sećanje za kraj serijala.

Imao sam ljubav koja vredi

od koje se ne štedi,

od koje se ne krije,

i na kraju kada sve izbledi

ostaće u nasem kraju jedna priča

koja ide od usta do usta...

14.09.2008.

ŠTA MI TREBA VIŠE

Šta mi treba više
od sjaja dragog oka,
vremena il oblaka,
prozor veći od neba,
il parče crnog hleba.
-
Šta mi treba više
od tople letnje kiše
iz male ruke dečije
belo perce ptičije.
-
Šta mi treba više
da duša sanja i diše
da imam dečiju sreću
ili ljubav najveću.
-
Šta mi treba više
od života, dušo draga,
da pogledam s praga
u visine sa oba oka
ili svet sa visoka...
-
Šta meni treba više
pitanje, ili odgovor
sa nebom razgovor,
ili duga posle kiše
tamo sve napiše...

14.09.2008.

DETE

Nesrecno, povredjeno dete,
zaplaseno i izmuceno od druge dece,
izdajnicki ostavljeno u staroj, napustenoj kuci, zbunjeno je
zaplakalo i jedva naslo izlaz.
Zavuklo se u svoju sobu, u mraku satima durilo, brisalo suze,
i pitalo se. Zasto mi to rade?
Kao nesto strano videlo je svoju sobu, neprijateljski
posmatralo cak i svoje drage igracke.
Hranu koju je majka ostavila na stolu,
dugo nije htelo da takne.

14.09.2008.

BLAŽENSTVO

Nikome nisam pricao, ne secam se detalja svog sna u kojem sam imao retku priliku da dozivim neku neopisivu srecu, da me prozme tako snazno emocija ljubavi  da sam nakon budjenja koje nije bilo ni malo neprijatno sav tresao  i smejao se.
Da necemu sam se smejao, nije to bio glasan smeh vec moja ozarenost, kao da sam u tom snu otisao negde gde dusa mozda nekada ode ili zeli da ode al nam to nije uvek dato. Mozda ako bi nam se to  cesce desavalo u snu pozeleli bi da se nikad ne probudimo,
da se nikad ne vratimo u ovaj svet. Pokusao sam da u knjigama nadjem odgovore kakvo je to osecanje koje me zaposelo u snu, tako jako da ni jedna slika od svega toga ne ostane nakon budjenja, vec samo u telu i dusi osecaj neopisivog blazenstva.
Ne spadam u ljude koji praktikuju neke meditacije, ne bavim se
jogom i nekim ritualima, da dovodim sebe u neko drugo stanje. Pozeleo sam da jos neki put se tako tresem kao to jutro koje po nicemu nije bilo izuzetno, sve je stajalo na svojem
mestu kao i pre, zena je spavala licem okrenutim prema meni. Poljubio sam je lakim poljupcem da je cak nisam ni razbudio. Primetila je i dlanom mi dotakla obraz i nastavila da spava. Ja sam onako zabezeknut u cudu jos citavih pola sata lezao tako rasirenih ociju buljio u plafon pitajuci se gde su granice covekovovog uzbudjenja, zar jedan san da me tako zanese da mi u telu sve bridi od neke struje, da se tresem kao da imam
visoku tempreaturu. Ako su neki snovi kosmari, i znaju da budu podjednako strasni i bolni, ovi snovi su nesto drugo, nesto sto me  je iznenadilo i ostavilo poseban utisak.
Secanje da je postojao san daje nadu da ce mi se posreciti da jos neki put dozivim slican san. Moram reci da san nije imao veze nikave sa nekakvim seksulanim  fantazijama, da sam doziveo osecaj telesnog zadovljstva, da mi je telo reagovalo na neki takav nadrazaj u snu.Poznato mi je da se javljaju takva stanja, prvo u detinjstvu a zatim u toku zivota. Snovi u kojima vodimo ljubav sa nekim, mozda cak i nepoznatom osobom koja u snu predstavlja osobu do koje nam je stalo.San to rezira po svojoj
zelji, pojave se predeli, ulice i kuce u kojima nikada nismo ziveli a ipak su bile okvir za nas san. Kao da se u tom snu nasa dusa vidja sa nekim likovima koji dolaze iz necijeg sna pa se onda upoznajem sa njima i zivim za trenutak neki drugi zivot.
Bilo bi lepo da mogu da se setim, kako izgledam u svakom snu, kakvo odelo nosim, kakvu sam kosulju odabraoi cipele obuo. Koliko imam godina, ili je to samo u slucajevima kada nas telo izdaje, kada smo sve blizi zalasku sunca a sve daleje njegovom izlasku da se sve jednom pretvori u jednu beskrajno dugu noc ili mozda u svetlost i ono stanje blazenstva postane nase konacno i trajno osecanje srece.

14.09.2008.

MILA MOJA

Zar je, tebi duso prece
da uzleces svako vece.
Zasto mene mesec budi
zasto mene bole grudi,
misli mrznu i um ludi.

Gde je mene zivot krao
kao duznik srecu dao
pa sam tako mali znao
gde je moja zvezde zasla
i ponovo negde rasla.

Kad izmerim, ti ces reci
jesam blize pukoj sreci
da se spasim u nesreci.
Zar je beo mesec kriv
sto, će zaći nocas siv.

Sto si mila noćas bliže
sve godine kad se zbroje.
i meni se zvezda diže
kad raširim krilo svoje
poletimo i nas dvoje...**

14.09.2008.

SLIKAR

Starac, pod maslinom sedi, oblak prolazi a dva galeba kao da lete ka njegovoj glavi. Dok crta, lula u kraj usana mu podrhtava svaki put kada napravi oštar potez rukom. Sunce mu zastane na levom kapku i delu nosa i pokaže mu se jedna mala bora koja se proteže od obraza do rupice na bradi. To je zato što se zagleda i namršti. Zuri. Skupi oči. Nišani, u neke svoje mete.
   Ugleda ženu na pragu, kamene kuće, lepa, plavičasto sjajna i duga, crna, kosa. Mnoštvo dece zove na doručak. Na licu joj trag brašna a obrazi obli kao krofne tek iznesene.

    U luku upravo ulazi brod, veliki i beo. Zvuk sirene... kao da doziva drugi brod a on... ćuti. Možda kao on slabije čuje na desno uvo. Smeje se. Svašta mu pada na pamet. Izgleda mu kao kit koji ispušta mlaz vode prema nebu. Voli kitove... ovde ih više nema.
    Kako prolazi vreme... Ustaje povijen kao maslina pod kojom je sedeo.
Za trenutak iz lule izbaci pepeo, zgazi žar i klimne glavom ...kiša ce, uvek ga tada bole kosti.   
     Vrati se, udje umoran. U sobi što zove atelje, kao na tavanu, koferi što nemaju mesto, štafelaj do prozora, nezavršena slika, i nagnute slike pored kojih ne moze proći. Vidi udice i stapove kao puške ukrštene u uglu sobe. Zamršene strune, više ne vidi da odmrsi. U ovu sobu žena ne ulazi, njegov nered, Da joj učini ne masti i neprlja više fotelje, ništa do ovih pantalone koje više nemaju boju tkanine. Od boja na paleti, od boja koje se više ne prepoznaju, od mešanja i nesvesnog brisanja ruku. Od svih mogućih nijansi se ne razaznaje ton.
   Ponekad mu udje neko dete koje stalno nešto zapitkuje i smeta. Pogleda ga ipod spuštenih naočara sa pola oka i kaže idi igraj se napolju, ovde je baš zagušljivo od boja i terpentina. Isprljaćes se.
Ono se ne da tako lako oterati... šta je to terpentinn... a šta si naslikao... zašto nema oči... te gde su mu ruke. Toliko pitanja bez sačekanog odgovora. Da ga zadovolji. Kaže... vidiš li pripitomljenu pticu kraj mojih nogu....naslikana je po sećanju... to je tek skica jednog običnog letnjeg avgustovskog dana u kome sam bio ....beskrajno srećan.

14.09.2008.

Ciklus - CRVENA PEGA


CRVENA PEGA

zvekirom se oglasi
na vratima tišine
jedna crvena pega u duši.

Zateče me,
gde me očaravaš,
i mislima novim ne vide se bore.

Osećam tvoj dah
kao sunčev zrak sto miluje
pčelu dok u meni kuša slatko voće.

Preneo sam te u san,
preko praga mojih očiju
i svitac ti upali fenjer u kosi.

Ne odlazi,
smirice se crne tačke,
i bubamara sanja u tvojim očima.

STRAH

Nedra
kamenitih visova.

Pesnički strah,
starog ratnika umor.

Misli zlatotkane.

Pogled visoko
sa paklenog kamena
da mi nebo dodje bliže.

SAMA

Nije ti san dusu uzeo,
nije te pesma sakrila
nocas si dragana gubila
ljubav te nocas opila.
-
Nocas si do bola igrala,
na usnama si krv imala,
oci ti gorele, pesma
te zanela. gorku istinu
si nocas otkrila.
-
Sama si, sama nekog volela,
i sta si, sama dobila
rec, dve i hladan smeh da
ti lomi, ogledalo snova,
gde lezi, ledene duse.

KLUPA

Kada je prvi
suncev odraz
magli
istopio beli obraz.
-
Rasvetala jesen
liscu
rumen protkala
i za razbojem
zaspala.
-
U parku
na klupi
ljubav je
upisala slova
vrlo stara i
nova.

šKOLJKA

Ti si moja otvorena,zatvorena skoljka,
a ja mesecina, tebi sedefa nosim
bar zrnce, da spustim u tvoju kosu.
Lepa si, spavaj, ne spavaj senke na zidu
nek se igraju, Sve je tvoje, i ja
i san. San sto se prikrada i prede kao macak.

UVEK DODJE

...dodje da samo tvoje suze osusi,
taj nevidljivi,nemi svedok,
i ode
...na mesta gde noz udara o noz
gde posmrtno zvono i ne zvoni.
U nedoba se probude i placu...
Kosava nosi lisce opalo, spava
poslednji gost, zaboravljen sesir.

...posrnule senke, mrznu, hladni prsti
traze poslednju cigaretu.
Cuje se miris hleba tek pecenog.

DUNAV

Videlo, sa Dunava iz cuna sto se liscem pokri.

Sesir glavu pomeri a ruka lako o vodu kratkim zamahom
strunu okinu.

Kicanka crvenih niti iz dubine kolosu brkove pomera
magla zatvori vrata Dunava i kisa orosi cun i vedje.

Zatreperi struna, glas ga pozva da igra pocne,
dok se ruka ne umori.

Sve do Table jezivi tango smrti, ples talasa.

Nogu na obalu spustu, korakom izmeri put do praga
i spusti u kraj kratko veslo.


KADA VOLIM

Kada volim, sreco, divne oci,
osmeh me obori na kolena,
ljubav mi podari krila.
Ljubim te, ljubim strasno,
strepim da je to nas tren,
kada ce sve nestati jos sutra;
da ce se sve pretvoriti u bol,
nasa sreca i svaki dodir,
poljupci koji peku na usnama.
Ako suza kane i zablista nevina
i cista i sve u pustos pretvori,
oci ce da te traze, cinice mi se
da cujem tvoj glas i tvoj smeh,
ali znam, to vise nisi ti.
Samo da te vidim, dok cutis,
cekam te, dok places u tisini
ranjena, kao ptica iz kaveza.
Izadji, na prozor, slusaj,
cujes, moje srce kuca za tebe.
Pogledaj u daljinu, obrisi suze,
i nasmesi se, ako me jos zelis,
videces bicu za tebe, zacas tu.

OČI

O, zasto,
zasto te oko prati?

Pobudjena osećajem,
tajnom,
okreni se i
poglede svrati.

Okreni se nesigurna,
nerado put mene,
okrzni me krajem oka,
belasanjem zene.

Nek sva čuvstva,
pokrene i dirne,
da uzdrte lako,
i potamne tako,
tvoje oči mirne.

LANCI

Sada si tu. ili nisi, i strepnja,
poljubac dug, a mi jedan plamen.

Ljubim ti prste, ljubim, sav,
a srce moje u tvoje grudi hoce,
hoce uci, koliko tuce.

Idemo ko ludi, na ludi vetar,
da nase kose splete u zagrljaj.
Te noci, ljubis, ljubim i ja tebe,
i volim vise, vise nego sebe.

Gledaju me, toplo, gledaju, u cudu, oci,
kada ti glava padne na moje rame,
grlis a ruke me diraju po obrazu i kosi,
a vetar i mene oblak, i palo lisce nosi.

Sada sam opet sam i noc mi je pusta,
dok vreme mine, da sve pitam, i tisinu,
dal ce se u poljupcu sresti nasa usta.

Ko zna, jos mogu da sanjam i sutra
kad se sretnemo ko stranci, pitacu se
dal nas vezu neki nasi, stari lanci.

ZABORAVI

Zaboravi,
zaboravi sve, one sto placu i pate,
sto unose nemir i vode razgovore u kasne sate,
Sve je to samo jedan ruzan dan, noc i san.
tako zamisljena, obrisi suze, gore glavu,
i cekaj osmeh sa njim eto i tvoju ljubav pravu.
2.
Tvoj sat
i srce kuca,i skazaljke se krecu
kada se rasire i tvoje ruke bice ceo tvoj svet,
U basti ruza koju si zasadila, hoce da cveta,
i pupoljak njen da kao leptir otvori krila
da ga dam tebi, budi srecna, nekada si bila.
3.
Tvoja je biserna skoljka, a ja mesecina
sedefa nosim da pospem bar zrnce
i na tvojoj kosi.
Lepa si, spavaj a senke na zidu nek se igraju,
Sve je tvoje, i ja
i san sto se prikrade i prede kao macak.
4
sanjaj
da mi tepas i cvetas
da mi mamis osmeh
pa me pusti kao pticu
dok si jutro na kapcima
probudi se u mojim ocima.
5
Zao ti je,
sto te budim, tek si nasla mesto,
gde se srecu i razmecu nasi snovi.
gde sanjaju snovi moji vihorovi,
gde se cuju otkucaji moga bila,
gde u njima hodi, seta, lakonoga
gorska vila, i cvece se rosom hladi.
6
Tebe vitku,
lakokretnu od svog bola i od jada
ko nekada u snu sada dusa vidja,
dok mi java gorka, ustreptalom,
ne prozbori - Ne to ti se prividja.
7
Oj putnici, namernici, snovi moji
ko okovi, podjem, stanem, pa se skrivam,
al te opet zeljan snivam.
Moja muka, mene mori, ceznja pusta
dusu skoli, u snovima da te ljubi, voli.
Dodju li ti snovi moji, kao gosti,
kao svati, ti se igraj malo snjima,
pa ih opet meni vrati.
Ako su ti snovi moji teski,
pa te stalno tako muce, gnjave,
na njihovo mesto stavi one tvoje lake, prave.

Pijemo nocas

Ako vec pijemo nocas
a ne poznajemo se
opicemo se brzo
pa cemo da podjemo
u noc kao znanci a ni
ime ti neznam i samo smo
stranci sto cekaju voz
na peronu. Veruj mi,
Pamticu ovu noc, kao
u ruletu crna kuglica
je pala na crveno, kada
je otisla i svu noc
me sreca nije htela
da poslednji zeton ostavim
za poslednje pice u kvartu
i kartu u jednom pravcu.
A ti me neznas prijatelju
veceras gubim i sutra cu
opet, nocas pijem, nocas
se od njenih ociju krijem
i njoj nocas u ovoj pesmi
reci dugujem i ne postojim
pristajem na bol,
i moja senka ne ume da
zaboravi njeno ime.

SVEDOK

Svedok,
u kamenu slova,
ikona na oltaru
dogoreva.

pogubljeni
nestali,
ni traga,
ni glasa

mrak
kao
da je dan
svezan
lancem

ja
sam
mrva,
trun,
zvuk
i muk.

nemo zvono
i suva suza

zasto je
zlo zrno
sivo seme,
zasejalo nebo

vapaj...
dajte
samo vode
a
vode nema.

usud je,
u sud,
sav trud,

ni
pokoj,
zid. uza zid

sede, sede
i placu
u tisini.

...sva je u crnom
kanula
neveste suza.

14.09.2008.

JEZIČAK NA VAGI

Birao sam prvo žene pa šta, one će kod mene uvek imati izvesno prednost, izabrao sam sad i moju prvu partiju, zaokružio,  šta ću kud ću, onako odokativno, onako sam, možda se već sutra pokajem, znam, znam, biće kasno. Jedino što me teši da kad sam pred odlukom čemu dati prednost, fašizmu ili demokratiji. ipak se pre odlučim za demokratiju. Neka je i krnja i nepotpuna i manjkava, ali moram sebi i ženi priznati demokratija je ipak demokratija. U politici i u ljubavi loš izbor moze dovesti do razlaza, razvoda ili da se partnerski odnos svede na, ajd sad neuspesno mirenje pa kud koji mili moji. Uvek postoji verovatnoća da taj famozni teg koji će da povuče jezičak na vagi na dole ili na gore, je neko izgubio, nema ga u kutiji, ima oni lakši, ili teži al onaj koji bi vagu doveo da se jezičak umiri nema, zagubio se negde. Teško je izmeriti nešto ako je teg preveliki ili premali. U stvarnosti onaj teg koji treba da odluči kakva će nam biti stvarnost ili bliska budućnost je isti onaj teg koji svojevremeno bio više od pukog dodatka da se odredi šta će da prevagne. Oni su bili skoro nedodirljivi, skoro nepromenljivi, skoro nezamenljivi a sada su samo teg koji ce da nas povuče jos dublje tamo gde smo bili ili gde cemo tek biti. Mozda mi nismo bazdareni za tu vagu ili vaga, laže. Možda i tegovi nisu tačno odliveni pa ni vaga ne pokazuje tačne mere. Bilo kako bilo, ono što ste hteli, gledajte, kome je neslano on nek dosoli, ko se osolio nek popije koju, mozda bude dobre volje, a ko se razočarao pa nek ne brine biće. biće opet da se vagamo. Naćićemo već i tačniju vagu, baždarićemo je dok nam se ne smuči, stavićemo plombu kao u zub da se zna da ne laže i manje nas boli, a možda će i tegovi biti drugačiji i svi na broju u kutiji...

Koj gi ga zna možda se i mi jednom i promenimo pa nam naša težina dodje potaman, pa prestanemo da se brinemo ako jezičak na vagi se ne umiri odmah pa se isuviše šeta, šeta gore, dole, gore, dole...

14.09.2008.

EMA, CUJES LI, PADA...

Uvek kada dodje novembar, kiše padaju, i ja setim se leta
pomislim na tebe. Samo mislim... Ema i ja šetamo po kiši.
Kiša je cudna pojava u mom životu... kiša me podseti na tebe
i na to da kao i ja voliš da šetamo po kiši. I onda te pozovem...
onako čisto usput okrenem tvoj broj da čujem šta radiš.
Pitaš me šta to lupa toliko... „Kiša“, kažem ja... i onda čujem
tvoj smeh na drugom kraju žice, tvoj glas cujem...u meni slavuja...
Nije zaboravila... Kiša, oboje je tako volimo...
A život...trošimo, neko nevidiljivi vuče konce dve marionete
Jedina si ti, Ema, jedina kao otkrovenje sto se placa
osmesima, uzdasima oduševljenja, lepim rečima...
Kada kesten zamirise na uglu, izgubim se kao naivac,
zamisli kad u prvoj slici, naslikan kesten ima tvoje oci,
i sve ima boje leta, zlatna polja talasaju kao tvoja kosa
a ja budala zaljubljena, jos ne verujem u cuda a volim te.
Slikao bih zimu dok polako pada sneg pod onim zutim lampionom
sto obasja svaku pahuljicu sto se topi na tvom licu
Zacudjeni prolaznik, smeje se, padaju u sneg dve vostane figure.
Probamo prvi sneg nas prvi sladoled, Ema, veceras sneg pada,
a nas dvoje nasmejani... Negde se smeju i klizaju deca. Ema
ljubio sam te, slusali smo nasu tihu melodiju kiše...
a veceras sanjaj šapat prvog snega...Ema, cujes li, pada...

14.09.2008.

SAPUTNIK


MOJA PRVA ZBIRKA PESAMA

-
Pokret
zacetog
oka.

-
Kada sam vukao serpu po prasini
bosim nogama baso po lokvama
kada sam terao metalni obruc savijenom zicom.
-
Kada sam jurio za kolima iz Preka
brodio na rudi i rudio
Kada sam komsiji stavljao buljine u cumez.
-
Kada sam pravio letilice, letio
kada su me kumili bogom
kada sam pusio lozu i zapalio medju.
-
Kada sam se verao dudom
kada sam se spustao u majdan
pekao kokoske u Zbegovistu
hvatao belouske u Sastavcima.
-
Kada sam pobegao na vasar
isao do majke u bolnicu posle
druge operacije
kada sam uflekao prvo odelo.
-
Kada sam palio barut
kada sam digao u vazduh brdo
izgoreo ruke
kada sam lagao doktora da sam
palio sporet.

MUNJE POD VEDJAMA

-
Juce, koracas - tragovi,
Danas, koracas - ostavljas tragove,
Sutra - senom, koracas.

-
Sat, pauze pravi - meri korakom tisinu.

Senica kljucnu okno - ucitelj naocare dize,
grimasom oceslja brkove.

-
Seva. Kisa ce.

Muk se povlaci,
ko psina podvijena repa.

Noc garavo cvili,
nemarno zakacena u zapucak.

-
Lomim hleb, parce - po - parce,
ispijam casu, kap - po - kap,
pada, list - po - list.

-
Dotrajalo, sesir dise,
staracki, hropce,
i kleca.

Zrakom omraza pucketa.

-
Orman naftalinom opijen.

-
Poruka
sa slike
okrenute
zidu.

-
Sastajaliste nemih znakova,
prazan hod zene,
putokazi magicnih kvadrata.

-
Voz, iza oblaka.

-
Vreva,
prolaznici,
u zetvi,
zice u setnji.

-
Glad u dzepovima.

-
Rat upozna
imena i prezimena
iz moje dubrave.

-
Rastuca svetlost,
zmijski zadah vapna,
zagonetka sfera.

-
Samo siluete u grcu.

-
Seti me se
zaigra vilica, prijatelju.

-
Secanje, ukocenih crta.

-
Cestitati Kome
popiti Sto
zagusljivo je u dusi.

-
Iz kaputa
Iz ulicnih manira
Vrisak kamilje dlake.

-
Okvase ulaznice u lokvi
Zaruse pozoristu izlaz
U lazi ponesu se

-
Silinu mojih nemira
gusim.
Hladnoca moje nemoci,
mrzne.

-
Glasne, opore, okupljene,
grohotom prolamaju nebo,
nestasno skacu, kolutaju,
i greju, u prasini.

-
Linije oka,
takne crna,
otisak, kristalu,
bela kljuca, zrna,
i sivo jase spiralu.

-
Posao po tvoju kozu
I oci pogubljene
Usao u tvoju odsutnost
I ubio je poljupcem pera

Nasao te u srcu jezika
Pulsiras i rastes
Stavio ti masku
Da ne lajes na tisinu

Jos trazim glavu - imenu
I dusi - ivicu.

-
Pricas plavim granama
Povetarcem slavujevog ritma
Budis kamen groba
Telom raskrsce ogledala

Mrsis uvojke srca
Ogulis koru lutke
Igras se bademima mozga
Kitis karnevale pera

Smiris riku vodenog konja
Dajes krv prasini
Vratis se i budes trska
Ponavljas reci bez odjeka

-
Besnis
okreces vretena
prosejana

-
Zid placa, stoji - moli se za mene.

-
Paspalj, jazom, potece,
Vodenicar, ustavu spusti,
Ceketalo, umuce.

-

Smela,
hitra,
i uporna da progoni,
leti najbrze,
sa raznolikoscu,
vesto, pliva i lebdi,
juri kao tane -
leprsa krilima,
zaokrece brzo,
u stranu,
nazad,
spusti se,
u kratkom luku,
skoro do zemlje -
do vodene povrsina.

-
Ja sam ...
pero sa tvojih krila,
pletilja sto te cvorovima splice,
orac u spustenoj brazdi,
sejac u zrnu.

-
Perje, u cutanju !

-
Cerga,
igra neznanke,
kovrdzave pesme.

-
Uvo, zvono,
Bruji, glas,
Ocaj, trave,
vetrom, bas.

-
Prosjak
Mlecne niti
U kapu
Skupi

Osinuti
Bicem svezine
Vranci
Jerzde

Iz divlje
Grive
Plamene oci
Njiste

-
Na senke u krugu,
kidisu - mrko,
razleze se urlik,
krvav i zao.
Dok ostru otresaju,
sneg, nemo,
sa grane je pao.

-
Obuce tuniku, stavi dijademu pahulja na kosu kraj staze,
prekri trag, lisce i stope.

-
Nevesta beli ves prostire
Stipaljke na zice slecu
Dimnjaci brkove sucu
Postar zvini vratima - spijunka gleda
Papige u svadji - cesma kaslje
Cipele zure - ulazna zevaju

Reka

Kopa jaz
U dlanu skeledzije
Napravi gaz

Oboji usne
Igracku
Izbeli od pranja

U pogledu tece

Glasnica
Naliva seme zvezda

-
U buku recnom
iza vodene zavese
pegava lepotica
plese
izvodi piruete
balerina u skoku
kupi vodeni cvet.

* Pegava lepotica - pastrmka
* Vodeni cvet - vrsta leptira

-
Puz ostavlja trag,
Dazdevnjak pisnu
Pljusak - krugovi.
Vidra dize glavu.

-
1.
Sat,
Pauze pravi.
2.
Slep,
kao pravda.
3.
Meri korakom,
tisinu.

CIKLUS - C A R I
..

Raspletena,
drhtis sva.
Ruke se sastaju - rastaju,
pate.

...

Sakupljam krhotine
razbijene figura,
Kupidona i Afrodita.

...

Zanos unutrasnje ognja
od kojeg nastaje
tvoje oblicje.

...

Uvodis me
u magiju tajnih zapisa
uoblicenog
u poruku.

...

Pitomi sjaj tvog oka,
i miloglasni akord sa usana,
zila kucavica na vratu,
i slatki mol tvoje ceznje,
idila neznog srca,
i tvoja mekana cud,
Dozivljaj u ocima,
i tvoja stopa malena,
ljubavna bol,
i neodoljiva potreba,
tvoja umiljatost,
i milina dodira,
Tvoja dosetka i sala,
i sveta recenica,
slikovnica tvoje duse,
i slovce iz tvog pera.

...

Prodjose me - oci.

...

Iza sminke,
sareni balon, jedan cvet,
Bulevar, tvoja ruka,
tri kaktusa i rodjendan.

Putovanje, - u noc.
Povratak, - bez sna.
Iza oblaka, cekam voz.

Rastanak. Nemi led.
Autobus,
Nista nisi videla.

....

O, zasto te oko prati? Pobudjena osecajem tajnim,
okreni se, i pogled mi svrati.
Osvrni se nesigurna, nerado put mene, i okrzni
krajem oka, belasanjem zene.
Nek sva cuvstva, pokrene i dirne, da uzdrhte
lako, i potamne tako, tvoje oci mirne.

...

Misli u snu,
padaju, - kesten,
spuste, - kisa,
cuju kao zvoncici.

...
Obala. Bacam kamencice osecanja, - plima,
Otisnuta tugom, postelja, - barka, jedri.

Nosi, prolece, - leto, u jesen, narandzu,
vocnjak ceka.

Soba. Kucaju zidovi i stvrai, ...razgovor,
tisine. ...Krik, ptice noci.

Nebeski svod. I moja zvezda, pusti svoje kose.

...
Tugovanka,
zatvorena koverta, bez adrese,
I pogled, sto spusten niz kosu,
prati liniju obrvam ulazi u oci,
Pipne besramno nos, ugnezdi na usima,
igra mindjusama, Seta po obrazima,
miluje ustam, zastaje na bradi i pamti.

...

Pamti,

usna, - njena usna,
kosa, - njena kosa,
ruka, - moja ruka,

Dodir praznine,
Slepu ulicu.

...

Sare
preodenute u macka,
predu bojama.

...

Trazim te u plavom, misli o meni plavo, sretni me ispod vrba, pozdravi
pod brezama. Plast mi je crven, jer si me ljubila u crvenom, pronasla
medju palmama, pozvala ispod smokava rodnih. Dosao sam ti u zeleno,
nasao te, zelenom.

Odsjaj mi dopire sa mora, secaj me se u ljubicastom, i moja
ljubav je ljubicasta. Mahnes mi, docekam te u smedjem, pozdravim, samo da ti pogledam
uvojke u poglede smedje.

... kada podjem osvrni se, isprati me u zutom,
ne trazi me u narandzastom, breskva se budi.

...

Pronesi cari rascvetalih osmeha,
vrele poglede,
od kojih podilaze zmarci.

...

Evo na trgu
Nas nema i fontane cute
Samo moja sena
Trazi tvoju.

...

Jutro otkljucava vrata,
Ponesi kisobran i rukavice,
Cudljivo je napolju.


14.09.2008.

OTUDJEN I NERECIKLIRAN

 Prošla je godina i kusur kako blejim, bajem i kao seoski ćata piskaram. Obeležavam ovi put zebrama i postavljam semafore po blogovima i na forumima. Prepisujem sa vec požutelih i izgužvanih listova neke moje stare tekstove i zapisujem nove pesme i priče. Presipam šuplje u prazno. I jos se eto hvalim kako ja znate, molim lepo, pišem na internetu, na forumima i na svom blogu.

Koji to danas znacaj ima. Kao i juce. Izgleda skoro nikakav. I sta da se zalim, kome. Jos cu da pocnem da se ponasam kao ostareli rob na pijaci robova. Ako kao stari rob nemozem da sakrijem svoje nedostatke ko mi je kriv. Niko. Sve je tu moje je sve od glave do pete onako furt, duplo golo, na izvolte, i reklama koja mi nista ne vredi. I moj novostečeni nezavidni status zaludnog piskarala. Samo zalutali čitaoci koji svrate na moj blog i my forum moci ce da vide tragove mog pisanja ako me ne daj boze nesto strefi. Ako me nema koji mesec na internetu, onda je sigurno da mi je nesto krenulo zestoko po zlu. Mozda ima onih koji ce da se zapitaju dali više u ovom suludom svetu uopšte ja zaista postojim, da li sam stvaran ili sam neki programiran lik u nekoj decijoj igrici ili izmisljen tek na ovom blogu.

Ma sve više ima ljudi sličnih meni, pisu pa vremenom teže da prerastu u u internet pisce. Skoro bezimeni, kao zavisnici besplatno pisu onako kao da pale sveću sebi za dušu, pišu i objavljuju svud redom po internetu. Imaju ili nemaju čitaoce koji su i kriticari ujedno nije toliko ni vazno. Neko će uvek doći, neko će se uvek naći da otvori moje gotovo zaboravljene strane. Neko ce vec doci da pokrade ako ima sta da se ukrade. Bice tu dovoljno ideja za one koji sve imaju, samo nemaju dara al imaju para, pa su prinudjeni da kradu i imitiraju druge. Biti autor na internetu je jako tesko. Nikad neznas u cijoj ce se knjizi pojaviti tvoja pesma ili prica. Tako ono sto pises ipak dodje u neke korice i zapocne da zivi svoj drugi zivot. Mozda tvoje ideje docekaju svoju smrt medju mnostvom tudjih koje im nisu ni prineti. Mozda je u citavoj prici najlepse ako docekas da zavrsis u decijem spomenaru.

Ovde na netu pišem, neprestano sipam u bunar bez dna. Sve se odmah vidi i ne vidi. Ponekad mi taj internet lici na veliku biblioteku a nekada na prenatrpano i ne reciklirano djubriste.

Mnogo sam poceo da pricam za moje godine. Godinu i kusur  zapisivao. Neko bi rekao, nisam ovde džabe blejao i vodio prazne prepiske.Čekao da pronadju lek za odvikavanje od interneta. Kao da sam kockar, sto svoju strast ne umem više sakriti. Ona je ocita. U ovoj igri se uvek ide dalje, ko ispadne ili odustane je izgubio, uvredjen, rastao se sa svima sa pretnjom da je zauvek izbrisao svoje ime na ovim prostorima. Koliko mu se može verovati. da ce ici do kraja u svojoj doslednosti izbegavanja svoje slike na ekranu monitora. Kazu bavim se kompjuterima, ili se kompjuteri bave samnom, drzimo se za ruku i rastajemo se na kraju kao ljubavnici.

Pitate se. Jesam li bar uzivao, zanesen tim virtuelnim svetom,  upoznavao nove ljude, i sticao nove virtuelne neprijatelje.

 

Jesam li tako poceo da posmatram i svet drugačije, jednako otudjen od svoje suštine...

PRLJAVI BLOG
<< 09/2008 >>
nedponutosricetpetsub
010203040506
07080910111213
14151617181920
21222324252627
282930