PRLJAVI BLOG

AUTORSKA POEZIJA I PROZA - Radeumetnik - Copyright 2008. ©

29.09.2008.

BLOGOUTROBIJA MI

Ostacemo kasno do u noc na kompjuteru, pusimo, ne gasimo, monitori i nokti skroz pozuteli od duvanskog dima. U sobi gde je kompjuter ponekad na glavu treba da stavimo zastitnu masku. Uvek bi nesto jeli dok se tako ne usvinjimo od grickalica, cokolade, popijenih kola.To je nama tako prirodno, odrzavanje kondicije u fotelji, uporni u nasoj sveprisutnosti na omiljenim blogovima, kanalima za chat ili piskaranju nekih nazovi prica, pesama kao i nekih tekstova pisanih zbrda zdola, kako nam već na um padne.
Nastupilo je sveopste otudjenje od svakodnevice i povlacenje u neki fantastican - cyber svet gde se nesto dešava ili se nista ne desava to piscu ostavlja i citaocu ako ima mozga da proceni, mozda nam se samo cini da je Net mesto gde su prisutni ljudi koji su tu dosli sa nekom svrhom i namerom ili hvataju zjala i kradu bogu dane i noci mlateci praznim pricama praznu slamu i vejući plevu. Mozda je to jedna od nasih novostecenih loših navika koju smo polako usvojilii dopisivanjem sa nekim prijateljima koje i ne poznajemo u stvarnosti a sa kojima smo već razmenili slike i sa kojim do tankih creva razmenjujemo svoje dnevne i vecernje utiske i prepricavamo svoja svakodnevna desavanja ili iznosimo na neki cudan nacin kao u nekom iskrivljenom ogledalu svoje zivotne probleme skrivajuci se jedino iza nekih nadimaka koji manje ili vise odslikavaju nasu zelju da budemo prepoznati u mnostvu mnogih koji imaju sta da kazu i sa kojim vredi razmeniti koju rec ili trositi svoje vecernje ili jutarnje vreme na chatu, forumi ili blogu.
Postoje oni koje bih nazvao večernjaci, oni sto samo uvece pristupaju dozirano internetu i komunikaciji sa drugima. Ima njih raznih, naj gori su maestralno zaljubljeni, ili oni hop-stop prisutni koji 24 sata drežde na Netu da nesto slucajno ne propuste. Zapostavljaju skolu, fakultet, posao, a roditelji zapostavljaju decu, kuca je normalno u opstem haosu neredu. Nigde ne idu zajedno. Bulje tako cak porodicno u monitore po sobama kao opcinjeni. Svi su vezani kao pupcanom vrpcom za net, chat, Msn.
Oni koje svrastavam u jutrenjake, su oni koji ne idu nigde od kuce, slobodni ko ptica, pre nego sto sat otkuca podne vec ce imati dobar cug iz svoje velike solje za kafu i na metre ispisanih slajfni na nekom od kanala gde ce se kao po obicaju voditi neki poznati razgovori koji kao da imaju neki smisao i neku svrhu a u sustini su obicna naklapanja, prosipanje nekih duhovitosti ili ulepsavanje dana u sukobima sa onima koji dolaze sa namerom da izazovu reakciju nekih likova jer sami ne uspevaju da popune prostor svoje dosade nekim sadrzajima pa je naj bolji nacan naci nekoga za neku svadju ili vredjanje kad vec u zivotu su stavljeni od mnogih na
ignore. Mnogi likovi ili bolje receno nickovi-nadimci mogu biti vrlo zavisni tako da samo jedan dan blokiranog interneta kod njih izaziva blagi uzas. Kvar komjutera je vec katastrofa, a spaljeni hard disk sa mnogim mailovima i logovima u kojima su zapisane mnoge konverzacije
je ravan licnom samoubistvu ili ubistvu od treceg lica iz nehata. Vreme koje se trosi na nase navodne prijatelje, dugi pozdravi i oprastanja, intimiziranja i uveseljavanje drustva koje se skupilo i ceka da neko da slagvort za neku temu ili da prospe neke od svojih bisera koji ce biti
vrlo zapazeni. Cutanje na mestima za komunikaciju na Netu je ili zauzetost lica svakodnevnim obavezama, moguca zauzetost razgovorom sa jednim licem na PVT odnosno onim kome damo prednost ili vreme da nam trosi svojim temama, nebuloznim pitanjima, seksulanim porukama ili jednostvno vulgarnom recniku vredjanja kada se pominju i otac i majka i familija i blizi srodnici. Sestro slatka, duso moja, pile moje, nesreco muska, komsija sa pedigreom, moja maca, su sve primeri izbrani ili slucajno napisani koji odslikavju i neoslikavaju kako se intimiziraju u svojim kontaktima. Ljubavne izjave tipa, pocesi me, pipni me, ljub ljub, dragi dragi oci moje, nema te nema sreco, ajde da ludujemo, volim te ko Milku sa grozdjem, su samo neke smisljene porukice, tajne sifrice kojima se daje do znanja da smo sa nekim na pertu, da se kuckamo vec poduze vreme i svaki upad padobranca, neke nepozeljne osobe je ravan svetogrdju jer time se prekida ustaljen ritam u kojem treba sto na sat izbaciti na stotine šala, ispricati sve svoje probleme do detalja, izjadati se zbog svoje nesrećne sudbine i polozaja u porodici i drustvu.
Sanjari drugih prostora, putnici koji ne putuju ali bi, da mogu, oni koje interesuje kako je tamo, gde nikad nisu bili, a po svoj prilici i nece. Kako je ziveti tamo u inostranstvu, preko bare.
Oni koji bi da skopaju nekog, da se prizene,  da im neko da vizu i garantno pismo, ako je lud naravno, nepoznatim bilo ko da garantuje. I sve sto izaziva neopisiv smeh kod posmatraca, posmatrajuci masu tih nezadovoljnika svojim zivotom i njihovih izjava tipa, sutra ili za mesec dana pičim preko grane, idem pa sta bude jer i ovde neznam sta ću sa sobom.
 Sve je to smesno, ponekad i tuzno jer pokazuje da stvarnost u kojoj su oni koji to pisu su u nekom ocito paranoja stanju, da im je sve ovde lose a da im je sve tamo kao super. Oni koji su vec tamo jos vise podhranjuju njihove fantazije svojim izjavama tipa, kako im je tako dobro za vrlo kratko vreme za neverovati, su vecinom sa skrivenim frustracijama tipa, sad sam ovde gde jesam pa cutim a da mi je bolje nego pre nije, jer ovde radim kao skotina, za neke pare koje i ne vidim jer sve sto imam je kredit koji cu da otplacujem dok imam snage da gledam na oci dok radim dva ili tri posla sto kod kuce, cuj kuce je naziv za stari kraj gde se ili malo radilo ili se svaki ozbiljniji rad sa vecim radnim vremenom racuna u robovanje poslu, koji je gotovo nikako placen ili je samo izgovor da se pobegne od kuce. Pokrivanje svojih lazi je vrlo vest manevar da se ne kaze kako nam je zaista vec onako kako bi zeleli da bude a to ni blizu nije u stvarnosti.
Upoznao sam mnogo ljudi sklonih depresiji, razocaranih u ljubavi, razorenih zivotom, ljude koje je zivot mleo i unistio, koje je terao kroz iglene usi, one koji su svoju snagu potrosili na druge, na svojuu lenju i beskorisnu decu koji su vec prilicno godina stracili na spavanje, muvanje, gluvarenje i lutanje po gradu, od prijatelja do prijatelja. Stracili su godine na trazenje posla koji im odgovara a koga nema i nece ga ni biti.
Pijanstvo, ili opijenost sobom, u meri samog vrha besmisla karakterise one koji vise neznaju ni sta ocekuju, ni cilja ni svrhe svojega stremljenja u svojoj svakodnevici. Zivot dobija nevidjenu dimenziju, zivot od danas do sutra, parazitski nacin, okaci se nekom o grbacu da ne bi radio nista, ili tipa neko je uvek kriv sto mi je tako lose pa nek  placa. Neko zivi od kirije, tatine penzije, doznaka iz inostranstva, pa ga bas briga, jer njegova deviza je, dok ima, moze mi se, nisam lud da se cimam po autobusima po najgoroj guzvi, ili da ustajem ko vampir u zoru da idem da me smara neki polupismen seljak.
Vrlo poznate konstatacije i aluzije da se na nekim mestima nalaze nesposobni i glupi a pametni hvataju zjala po kaficima ili po vas celi dan slusaju muziku ili se danonocno dopisju sa nekim priateljima sa kojima igraju neke dobre igrice koje vise odgovaraju desetogodisnjem detetu nego odrasloj osobi.
Ok. Dobro. Al neka, mozete da me mryite, da mi pljunete pod proyor,  tako je to nije drugacije nigde, neko se snadje, a snalazenje je danas vrlo pozeljno jer svi bi da se snadju i promene svoj zivot na bolje, da kupuju skupu garderobu ili menjaju skupe automobile i najnovije dzipove. I tata bi sine, al ni sin ni tata neznaju kako da se snadju pa se trazi pravi trik koji dovodi do promene, jer slaba je vajda popunjavanje tiketa ili poseta obliznjoj kladionici u kojoj se mozda krije odgovor i resenje koga vise nema.
Majko moja, samo se mislim, samo se pitam koja je glupost verovanje da se pomeranje sa drustvenog dna i mrtve tacke i zamena prezivljavanja nekim zivotom koji ima neki drugi pravac je samo na filmu moguc za mnoge a svi bi a neznaju kako. Po pravilu smo mnogo pametni da druge savetujemo, da ucimo, da se predstavljamo vrlo uspesnim i produktivnim, samo su nam rezultati i sama praksa nesto u neskladu al nema veze.
Stavis satro dobru masku i zivis ko car. Samo to maskiranje predje u naviku i pozelis da se dobro naoruzas. Poza i gluma je za vecinu bitnija. Vaznije je kako me vide nego sto sam zaista u stvarnosti. Neka samo danas u necijim ocima da budem neki lik kao iz serije ili sa nekih strana zute stampe pa nek ide zivot. Zapusen nos, bol koji izazivaju pokvareni zubi, glad koju ne utoli nikakva hrana, pluvanje po drzavi i politicarima koji su preplaceni i najvise krivi jer su se presaltovali sa slabo placenih poslova u dobre kabinete sa sekretaricam koje nose minice i koje eto ne moraju da zovu poslovnom pratnjom.
Neko se ozeni, pa se smiri, neko se ne ozeni pa mu dodje na isto. I onima koji se bakcu sa slinavom decom i menjanjem pelena i oni koj sa visine gledaju na te koji tako mladi vec upregnuti dobijaju prve sede i trpe svoje prilicno udebljane zene koje su kolko juce bile vitke pa se od dobrog zivota opustile i eto sad moraju i garderobu da menjaju i svoj imidž da oblikuju prema svojoj pozamasnoj pojavi. A vec da se lazemo necemo zar ne, i oni koji se malo vise prihvate canka i kasike, krkaju mesine, zevaju u tv i locu kartone piva vrlo brzo lice na svoju bolju polovinu pa vrlo brzo su i pristao par koji ne odudara od normalnog da se u nekim godinama dobije napred bojler a nazad grba ali na donjem delu ledja.
Majstori smo mi. Sve umemo da radimo, samo kad kupimo malo alata i vec se mozemo dati oglas u kojem svako radi sve i svasta. Ko zove te nazovi majstore, kako kada i zavisno od nesrecnika koji veruju da ce u oglasima naci nekog za neki ozbiljan posao.
Obicno su to oni nezaposleni koji bi da se snadju i popune kucni budzet, ili oni koji stvarno veruju da se sa torbom alata moze odglumiti spremnost da se urade mnogi poslovi za koje se recima  hvale majstorskim umijecem. Nije retko da se izgovori za neuradjene poslove nalaze u onom koji je takve poslove i trazio pa nije imao srece pa natrcao na nekog ko ga je ojadio i morao da se raspravlja pri isplati za uradjeno a nista nije uradjeno kako treba i sve treba obicno raditi ponovo.
Nasa stvarnost, nas mentalitet, nasa beda, nasa naivnost nas tera da prodjemo jeftinije. Nasa vera, neozbiljnost i neznanje nas teraju da padamo na istim greskama, da placamo cehove koje nismo napravili. 
Na svetu nam nema ravnih da prezivimo, sa nikakvim radom, sa malo para da sta cak vise i naizgled zivimo vrlo lepo i zadovoljno. Mi smo carevi  zadovoljavanja svojih prohteva, ne odricemo se nicega po svaku cenu zivimo izvan okvira moguceg. Placamo neke velike racune, zaduzujemo se sa dugovima koje jedva ili nikako ne mozemo vratiti. Kamate nam stezu omcu a nove banke nas drze vec na lancu i podsticu nasu glad i veru da se moze ziveti ekstra, ziveti bogovski, na kredu, od nezaradjenog, a obicno djavo dodje da naplati svoje i onda se grca dok se cupamo, iz g..na u koja smo tako naivno i broz upali da se prosto u cudi nadjemo kad nam saopste da smo u takvom minusu koji ni nikakva plata ne moze da pokrije. Masala. Kad prljava voda dodje do grla pa pocnemo da se davimo onda nam je svako kriv. Svakome se jadamo da eto moramo da oduzujemo nagomilane dugove, da cene nas ubise, da auto nam ima celave gume i nemamo ni za registraciju. Prodati. prodati nesto. Tooo. Auto. Stan. Slike ako nisu bezvredni fotosi dede i babe sa vencanja uvecanih i nasminkanih kao za slikanje. Prodatii se za sitno samo da se dug vrati. A karakter, koga briga za karakter, za varanje onih koji pozamljuju lakoverno onima koje vise nema kuce zasta da ujede. Pozajmi od jednog
da vratis drugom.Pravi recepte. Pa vise neznas kome si vratio i kome dugujes. Sve u krug. Svi od nekog neku sumu pozajmljuju, od banke od komsije, kuma, oca ili brata. Nasledje. Ceka se nasledje. Da se lkrcmi nezaradjeno, da se proda ocevina, majcevina, ujcevina, stricevina, zenino, tastino. Da se proda i zivi bogovsi dok se ne sprca i zadnji dinar, na polovne automobile, na putovanja, na zivot preko gubera pa da se opet zivi po meri kad se sve to lepo istrosi, zatvore sve male i velike slavine odakle cure dinari i evri pa polako se pocne presabirati sitnina iz dzepova za hleb i mleko, za kilogram kromira i tako skupu hranu koja kao da se prozivodi na mesecu pa se spejsatlom transportuje na nase pijace gde se preprodavci predstavljaju kao proizvodjaci a seljaci vise i ne zalaze jer nemaju vremena da prodaju kilogram luka i tri veze rotkvica kad im kisne nebalirana lucerka. Oni to lepo prodaju na noge. Dodju im na noge na kapiju, na vrata sa sleperima, kombijem i tovare a cena je niza, mnogo niza, prepolovljena ili samo da nije dzabe jer toga u sezoni ima mnogo pa preprodavac mora
da spusta cenu svemu a na pijacama da je zida jer ziveti od tudjeg znoja je najbolje snalazenje, tu se ne trosis. Drugi posejao. Drugi ovrsio. Drugi spakovao a na tebi je samo da to prodas. I para na paru, na kamaru. Od jaja. Od uvezenih banana, od kivija iz Kaludjerice, od salate, od krastavaca i kupusa. Svega ima. Svega. Da je para. I sve se to proda. Svaka roba ima svoga kupca. Ono sto neko zaobilazi u sirokom luku. Lubenice u neko doba godine samo sto su avionom dosle, grozdje i juzno voce i sve to neko kupi i sladi se a neko gleda i hvata zazubice
i ceka da se snadje pa da u kesu turi nesto sto prizeljkuje a para za to nema i nece ih ni biti kako izgleda jso dugo...Mnogo sam ja ovdi nadrobio, mozda se neko i prepozna, neko se i uvredi pa nek izvini na ovom iskrivljenom ogledalu ako je uvecalo nase mane i na povrsinu izbacilo onaj talog naseg sveprisutnog nezadovoljstva koji neki od nas manje ili vise poseduju a stvoren je vremenom u kojem zivimo.
Sta da vam kazem jos, sutra je novi dan, sutra je bolje, sutra... Neka me, sutra cu vec znati sta je dalje a sta blize...sta nas deli od nas samih od nasih milih i dragih, od komsija i prijatelja. Ako zapocnete dan sa osmehom, molite boga da ga tako i zavrsite...


Svim posetiocima ovog bloga koji su islamske vjeroispovjesti
sretne Bajramske praznike želi Radeumetnik

22.09.2008.

ĆETNIK

Zivot mi se bio zgadio, rekao mi je dok smo sedeli ispred kioska i ispijali drugu pivu, ko zna koliko puta sam pozeleo da me strefi neki zalutali metak ili geler, da me nema, da se vise ne probudim ujutru ali nisam bio te srece. Izabrao sam da ostanem u gradu odakle su mnogi bezali da se vise nikada ne vrate.

Pobegli su prvi na vreme oni sa parama. Pa oni su to mogli sebi da priuste. Neki inostranstvo, neki u svoje vikendice ili stanove na moru u Crnu Goru. Sklonili se fino, sklonili decu, samo privremeno dok ne prodje ono sto su naslucivali da ce doci ali to nisu javno smeli da kazu.
     Bilo je i komicnih situacija, strahujes svaki dan pa ti dojadi, ides ulicom, uspravan kao bor, kao da se inatis nekome ko te snajperom
snimio sa vrha neke zgrade ili okolnih brda.
Ponekad naidjem stoje na uglu likovi sa naocarima u maskirnim odelima sa motorolama i redom sve legitimisu. Pridjem. Iz vijetnamke izvadim licna dokumenta, prepoznaju me i puste, pa nakon toga kao nesto pricaju sa motorolom, a ja okrenem se pa brzo nazad, ko fol zaboravio sam doma nesto.
Dobio sam prvi epilepticni napad u zatvoru, cak sta to mi je vise puta spasilo zivot. Jednom su nas izreda na ulici skupljali za kopanje rovova i samo sto su nas poveli ja se vadim da sam zaboravio lekove, smejali se,  i posle mi doslo padnem i pocnem da se tresem, svi su mislili garant, ugusicu se.
U Sarajevu su već u julu i avgustu 1992. godine, mladići od petnaest ili sesnaest godina, nosili ulicama glave mrtvih ćetnika, koje su pronalazili u podrumima u naselju Dobrinja pet u Sarajevu. Sa glavama su se obesno igrali i iživljavali, bacali ih u kante i kontejnere za đubre kao da igraju kosarku. Dugo se medju nama postavljalo pitanje zašto ovi koji imitiraju po Sarajevu mudžahedini to rade. Odgovor je u necijem suludom iskrivljenom tumacenju i učenju islama. Odsecanjem glave žrtva dobija status životinje, a metak je po njima rezervisan za ljude. Pored mučenja, i na ovaj način žrtva se želeli poniziti, staviti je u podređeni položaj. 
Slusao sam ga zgrozen, sa osecajem mucnine od stepena izopacenosti nekih bica koja su davno prestala da budu ljudi . Ritualno zele da se svete i zaplase neprijatelja, da svojim jezivim cinom zasluze da udju na neka vrata zamisljenog raja koja im se nude kao nagrada za ucinjeni zlocin. Sta reci, bolesno i sumanuto. Nesto gore nisam u svom veku citao i doziveo da se u ime nekog boga na udaljenosti od petstotina kilometara od mene cine tako svirepi zlocini.

Setio se naseg prvog susreta. Pricao mi je kako se nekada radi zabave u drustvu prestavljao kao umetnik, muzicar, pesnik, svirao je nekada gitaru, imao je smisla za glumu, pisao je vrlo nadahnute pesme, ali je o tome sada govorio sa gorcinom i velikom dozom podsmeha u glasu. Njegova vera je nekada bila mesavina nekih budistickih i indijskih verovanja. Sada je prestao da veruje u bilo sto, posle onog sto je preziveo izgubio je volju da svet vidi kao dobronameran u kojem ljudi srecno zive i odgajaju svoju decu.
Zivot je video kao put kojim ides sledeci svoju karmu i batrgao se koliko hoces zivot ce ti se odviti po nekom gotovom i od drugih napisanom scenariju. Na tom putu te mogu presresti razbojnici i pljackasi, kada ih prepoznas, kao svoje prve komsije i prijatelje, nekaznjeno ce te ponizavati, ubiti, uvek uvereni da to cine u ime neke pravedne ideje ili nekog boga zaboravljajuci da su do tada svi neometani ziveli godinama.

Zoran je dosao u talasu izbeglica u Srbiju, u nasu vec gotovo propalu i opljackanu firmu, na koju je bacio oko nas VD direktor i hteo po starom dobrom receptu da je upropasti, da razvuce sve sto iole vredi pa da posle onaj kapital koji je u objektima, zemlji, lokalima i atraktivnom poslovnom prostoru otkupi, prevede i uknjizi na svoje ime i postane novi gazda, kupuje vile i skupe automobile sa parama koje je tako mangupski oteo od naroda. U svim novim drzavicama na Balakanu De za Vu, Sto bi rekli ko u filmu, vec vidjeno. 

Tu su na delu već, majstori, otimaci ljudi i automobila, ubice iz potaje, mesetari svih boja, nova skolovana mafija koja se nasla u sprezi sa korumpiranim politicarima. Svi su tu na gomilu cvrsto reseni da razaraju ono preostalo zdravo privredno tkivo i saseku u korenu svaki organizovan otpor pojedinaca i budjenja naroda. Vrh je da se foliraju i glumataju ispred svojih partija na govornicama kako su tobož mnogo zabrinuti sto se neke mutne radnje rade iza šaltera, na mestima gde korumpirani službenici odlucuju o bitnim pitanjima. Sve znaju, sve vide a nista ne preuzimaju, mogu oni da urade da stanu na put nezamislivim mahinacijama i pljackama. Da pregledaju racune u nasim bankama koji su otvoreni za transfer i pranje prljavog novca. Da vide koji se zakoni bezobzirno krse, koji su samo pokrice da se stvarnost zamaskira a novac sakrije da se na njega ne plati porez, da mu se ne utvrdi poreklo, a ono je u većini slucajeva prljavo i kriminalno.

  Zoran je dosao kod naseg VD direktora, te mrcine i ljigavog skota, prevejanog lopova koji se uvek ko podguzna muva uvek tiska uz vlast, Samo on i Bog zna gde je sve krao i koga je sve potplacivao i sve to otpisivao, potpisivao, rasprodavao i rashodovao. Zbog privrednog kriminala nije ni dana odgovarao.  Jer je pravda spora a i sudije su ljudi, nisu imuni na novac i skupe stanove na ekstra lokacijama.

Usao je kod njega Zoran obucen u staru vojnicku vetrovku, izgledao mu je kao klosar. Usao je u njegovu kancelariju sa nadom a docekao ga je sa ruznim recima da je jedna vise izbeglica i da mu je vec dosta njih koji su se dovukli ovde, da muvaju, valjaju po ilicama i pijacama neku svercovanu robu i svi hoce dobar posao, stan.  Zoran je odmah video da je to jedno govno od coveka. Znao je da takvima treba prvo podici, jer je pun sebe, pun govana, navikao ulizivanje, na drpanje i krkanluk. Zoran je imao retku osobinu da procita coveka, da ne pokaze i samo mali osmeh koji je izrazavao podrugljivost nad nistakom koji je pred njim. Zoranu je bilo dovoljno i trazio je u svakom choveku nesto komicno sto ce mu ulepsati dan.

Slozio je facu, onako pravu, benastu, ja neznam nista, ja nisam odavle. A VD direktor, sa podvaljkom, zadrigao i otkopcane sarene kosulje sa dugmetom vise, ispod sarenog odela. Onim izbuljenim ocima je zurio u njega. Video mu se lanac oko vrata u lance, i zlatna krstaca kolko palac na kraju. VD ga je gledao sa gadjenjem, isao mu je na nerve tako mrsav, od stresova i bolesti potamnila mu i koza i videle se kosti, a glava mu se smanjila, te je bila ko pesnica. Pomislio je sigurno, treba mi inzinjer  a ovaj ko da je umro pa se digao iz mrtvi, sto nije bilo daleko od istine sta je sve Zoran u Sarajevu preziveo. Hteo je da ga otkaci, nije ga ponudio ni kafom, viskijem koji obicno trazi da sekretarica donese.  Taj dan je bio nesto dobre volje, pa ga je primao ali na odredjeno vreme dok ne ispita kako dise i dali mu drzi stranu ili ce mu prvi zabiti noz u ledja.

Firmi je trebao on kako reče Zoran kao ljeb, dobar inzinjer jer se kadar rasuo koje kuda po svetu. Zoran je odmnah vidio da posao stoji odavna, da masine stoje, niko nezna da ih pusti u rad, podesi temperaturu topljenja plastike, da odliveni komadi izlaze bez greske i sa sto manje skarta.  Uzeo je alat nesto sam a nesto uz pomoc bravara  i vec za sedam dana krenula je proizvodnja. Prve masine su radile bez greske. On se samo nasmejao, e pusticu ih u rad uzinat onom drk majmunu sto glumi rukovodioca. On nije ni imao nameru da masine rade i spremao se da se suoci sa VD direktorom i njegovim gnevom kada cuje da je pokrenuta proizvodnja. Nije mu prvi put da vidi da ove visoko profitabilne masine koje kada se nasteluju rade dan i noc bez prestanka, moze jedan covek da ih hrani, samo proces proizvodnje nesme da stane jer posle opet mora da se podesva sve ponovo. U svom zivotu Zoran je najvise mrzeo lopove i prevarante koji glume neki nivo. Ali ovako bolestan i sludjen tek izasao iz zaracenog Sarajeva nemase kud prihvatio se da radi za tu ponudjenu mizernu platu od koje se sve teze zivelo. On je prihvatio i za tu platu je govorio mozda u sali a bice i ozbiljno, da je velika. Mala je plata kada ti puca oko glave za veknu hleba a glava se gubi za kanister vode. To je njegov nacin da im kaze da nista nisu ni radili za tu platu a primali su je dok on nije dosao. Rekao je svima da je VD covek, prva liga kad je primio, a ja mu nisam verovao jer se gorko osmehnuo i samo su oci rekle da se takvih nagledao u svom zivotu i previse. Kao da su te oci govorile pa takvi su me ovde i doveli, isterali iz iz mog doma, da se potucam po ovom belom svetu. Te oci su govorile drugo, taj VD je naj gora ljiga koju je svet video, seo je majmun za onaj sto kao da se tu rodio.

U Srbiji je mesec dana pre smrti oca, nasao jeftin stan kod jedne stare udovice, koja je u drugo vreme bila poznata da voli nesto mladje muskarce. Kada se seti samo se osmehne, sedela je sa Zoranom  u njenoj pomocnoj kuci pored njene glavne kuce, pili su kafu, na Zoranovom licu je bio poznati osmeh. Staru je procitao, ali ga je zabavljala i nije doziveo ponizenje kao na mnogo mesta gde se pojavio trazeci stan. Uselio u jednu sobu bez igde icega, sem onoga sto je imao na sebi.
Ona ga prihvatila kao svog, drugog sina, dirnuta njegovim stradanjem i njegovom dobrotom. U sustini ona je bila jedna dobra dusa, a njena mladost i iznenadna smrt muza je doprinela da u jednoj izopacenoj i zavidljivoj sredini dodje na los glas.
Mi skupismo nesto od naše odeće da bar ima za prve dane sta presvući, dok ne primi prvu platu. Od svih ljudi koje sam sreo, koji su u svom zivotu se patili, bili zabrinuti zbog para, zbog imanja, Zoran je prvi covek koji za tim nije hajao, koji je zivot  ziveo drugacije. Neko bi rekao tako neozbiljan je mogao da bude samo Zoran, prvi sin kapetana Marka koji se slogirao u prvim danima kada je Sarajevo bilo u okruženju. Niko nije mogao da zamisli Zorana drugacijeg. Svi su voleli da on bude deo njihovog drustva. Za mnoge seretluke i price koje se pamte zasluga pripada upravo Zoranu.
Kada je posle tridesete godine stao na lud kamen, posle neke zuraje sa koje se i ne seca sa kojom je otisao u krevet i ujutru je zacudjen video zensko pored sebe. I po obicaju zakljucio, bolje zensko da je nego musko a sad sto je se ne secam ko ja je nema veze. U sudu se izjasnio da sve priznaje, rekao da svaka koja izjavi da je sa njim ostala trudna priznaje, da je njegovo dete priznaje, reći će sudiji, kad vi kazete, druze sudija da sam ja bioloski otac, vi verovatno znate bolje nego ja. Sudija se nasmejao, cuj nasmejao, cerekao i svi clanovi veca, daktilografkinja i advokat koji je zastupao tuzilju. Svi su umirali od smeha kad su culi da se Zoran ozeni. Sarajevo je imalo segu mesec dana prepricavajuci da se ozenio, smirio, cuj smirio, ko ce Zorana smiriti. Zena mu, trpela je njegove drugove, njegove odlaske na poznata mesta gde se on ocekivao jer bez njega ni jedan dernek nebi bio pravi. Ubijali su se pivom, lokali ko nenormalni, stajali na cosku pred prodavnicom kao poslednji klosari i terali shegu sa curama koje prolaze.
Kasnije mu se ta zena sa kojom je dugo ziveo i dete uoci rata odselise u inostranstvo gde je boravio neko vreme i on i opet se vratio u Sarajevo, jer ga je srce ga vuklo uvek tamo. Otac je njega razumeo, njegove seretluke, njegovu prirodu koju ni skola ni ljudi nisu mogli ispraviti. Zoran je bio jednostavno nepopravljiv, jedinstven u svojoj nonsalantnoj i neobuzadanoj prirodi, oblacenju i ponasanju. Devojke su ga opet volele, trazile su njegovo drustvo, ponekad im je zasmetala ta Zoranova velika neozbiljnost ali avantura je kratko trajala. Volele su ga i onda kada su odlazile od njega. On je u sali govorio da je greh odbiti lepo zensko. Da se i Bog raduje toj ljubavi izmedju dvoje koji se privlace i hemija je zakon prirode. Zorana nisi mogao ne voleti. Na njega se jednostavno covek nije mogao naljutiti. Svaku kavgu je jednostavno pretvarao u salu i stvarao kod onih koji su ga popreko pogledali zelju da postanu prijatelji. Otac je verovatno i pored svoje strogosti, popustio u vaspitanju i prepustio zeni da se brine o svim svakodnevnim pitanjima, odlazak na roditeljeske sastanke, na zabave u gradu, dok je otac kao oficir bio odsutan sluzbom u JNA.
Zoran je voleo svog oca, bivseg oficira JNA, ponekad mu je izgledala cak i smesna njegova strogost, zelja da njih podvede pod vojnicki rezim i disciplinuje ih. Kod Zorana to nije upalilo, nikakve kazne, ubedjivanja nisu pomogla, dok je vec mladji brat se primio i otac je postao njegov uzor, posle skole bi i on otisao u vojnu skou ali je Marko bio izricit da to ne dolazi u obzir, jer njegova saznaja i okruzenje u kojem se naslucivao sukob i rat su ga odveli u policiju. Mladji Zoranov brat je bio odlican policajac, ozbiljan i kako kazu delikatnog i odmerenog ponasanja. Ponekad je cak i zamerao Zoranu zbog njegovog ponasanja ali to nije umanjivalo bezgranicnu ljubav koja ih je povezivala.
Majka je bila posvecena porodici, njima, Marku. Nikada nije radila, sav zivot je podredila njima. Bila je krhkog zdravlja, slabog srca i njena smrt je ostavila traga na njima kada je tiho otisla jednog dana uoci predstojecih ratnih zbivanja.
Zoran ni po cenu svog zivota nije hteo da ostavi oca. Zar da bude jedan papak i obican shupak da ga ostavi ovako nemocnog i bolesnog. Mogao je kao mnogi ode iz Sarajeva dok je jos moglo da se bezbedno izadje. Ali nije. Zoran je bio jednostavno takav. Neko bi rekao ludost je to ili bi pomislili da prekrate svoje muke. Ne Zoran je bio spreman na sve. Izdrzati, verovati, verovati da uvek i medju neljudima bude ponekad bar jedan covek.
Politika ga nije interesovala, da puca na nekoga u tom suludom ratu nije mu padalo na pamet. Brat je otisao sam i presao minsko polje jedne noci i izgubio je sa njim svaki kontakt, nije vise znao ni gde je ni da li je ziv. 
Zoran je voleo svoj grad, tu se rodio, tu je zivela sva njegova raja. Tu je sa Kemalom isao u srednju skolu, sa njim studirao i zavrsio fakultet. Zaposlili su se u istu firmu, i poceli da grade karijeru. Fakat je bio vrlo pametan, sto bi rekli promucuran mladic, koji se na poslu pokazao kao dobar radnik. Svi su ga voleli i njegov osmeh i plave oci su kod svakog izazivale jednako zadovoljstvo, jer je Zoran svaki dan imao na repertoaru novu šegu, da su se uvek pitali sta ce novo da izvali, da bi im se usta izvalila od uva do uva.
Kao dete nije isao u crkvu, otac komunista, nekrsten, u njihovoj kuci se nije palila slavska sveca. Odrastao je u kraju gde su deca rasla zajedno bez obzira na veru, iz mnogih mesovitih brakova su se radjala deca koja su bila samo deca a roditelji su tek trebali da odluce kojem ce bogu da se klanjaju. Jednako se mlatio sa svima, pravio stetu komsijama i delio sa svima uzinu, druzio se i rastao srecan sto se rodio bas tu u tom gradu. Tu se prvi put zaljubio u Mirsadu, a ona se zaljubila u Kemala njegovog najboljeg druga. Izlazili su na korzo, cerekali se pricajuci gluposti, isli na zurke, pili i opet smisljali sta ce sutra da rade jer za svaki dan je bila odredjena nova shega.
     Sve se srusilo onog dana, kada je bio na ulici kod hotela. narod je na ulici obasut puscanom vatrom se rasuo po okolnim ulicama u panici, niko nije znao odakle i ko puca. Neko puca, sa hotela, ili sa okolnih zgrada, video je coveka na sred ulice kako lezi, ustreljen, krvav, glave okrenute asvaltu, sa rukom savijenom ispod tela. Kao nekakva lutka, tu gde ga je metak stigao tu se srucio. Zoran je sagnut pretrcao preko ulice i tako iza niske ograde pokusavao da se skloni sa ulice u jedan od ulaza u obliznju zgradu.
Cuo je jos pucnjeva i vrisak neke zene, okrenuo se i pogledao, a starac sa plavom beretkom na glavi mu viknu – Bjež ovamo dijete, ubiće te – On utrča u  ulaz, i saze da dodje do vazduha, srce mu je lupalo. Osmehnuo se coveku, i progovorio. E hajvana,
jos će me neko i upucati. Sacekao je u ulazu vise od sata, dok se napolju nije prestala povremena paljba i otisao u stan gde je otac zabrinuto ga pitao, - gde si bio, vidiš da se puca – mogo te neki metak strefiti – Zoran je ispricao ocu sta je video, otac je vrteo glavom i rekao. To sine moj ne sluti na dobro. Ako se ovde zakuva gde smo svi ovako na gomilu uzmesani bice gadnog belaja. Zoran je posmatrao tog starca, nekadašnjeg oficira, u cijim ocima je procitao onu zabrinutost koja ce prerasti u uzas kako su dani prolazili.
Slusao je razne price, koje su ga dovodile do besa, psovao je i politiku i sve te vodje koji vode ceo narod u katastrofu. Zoran je video da su se mnoge stvari promenile, ona raja sa kojom je provodio vreme se polako rasturala na neke grupe, pocele su prve carke i provokacije. Zoran se sa tim sprdao, i svima govorio jel ste normalni, pa necemo valjda mi jedni u druge pucati. Kemal mu je sve cesce prebacivao sta pricas i ti imas brata koji je u policiji i koji prica neke druge price. Zoran se vraćao kući sve češće sa nekim dubokim nemirom da se menjaju ljudi iz dana u dan. Komsije su pocele da se izbegavaju, otac je zapazio neke natpise u ulazu i liftu i komentarisao da to nema smisla, takve stvari pisati, ljudi ko da su poludeli odjednom, evo komsija nije hteo vise ni da ga pozdravi. Zoran je video njegovo neraspoloženje i tešio ga, ma tata biče sve u redu, ispucaće se malo i biće sve kao pre. E, moj Zorane, neznas ti rat ne pocne odmah, ali kad pocne dugo traje i sve biva drugacije. Sta ti cekas, idi i ti idavde dok mozes da izadjes, brat ti je otisao a ti sve mislis  da ce ovo ludilo stati. Ma tata pa gde ću ići, ovde je naš stan, tu mi je posao, sad ne radimo ali valjda ćemo opet poceti. Video je Marko da Zoran neće otići, drugaciji su uvek bili, Zoran nezainteresovan za politiku, a drugi sin previse ozbiljan, u policiji se zaposlio nema godina. I tu su nastale podele, cesto je pricao sa ocem da sve govori da ce se gadno zakuvati. Marko je slusao sina i prosto nije mogao doci sebi da se ovaj grad u kojem su ziveli, uskomesao, neko zlo se osecalo u vazduhu, citao ga je sa lica ljudi na ulici. Marko je odlazio na groblje, jer u klub nije vise isao, nije trpeo te price, rasprave i nekako mu je godio veciti mir koji je na groblju. Posedeo bi na klupi pored groba i posmatrao kako je sve kao i obicno, neko je opet sahranjen, neko je dosao da upali svecu, lisce pada sa kestena, obican dan da ne moze biti obicniji. A u njemu je kuvalo, neka zebnja, neki jad ga stezao oko srca. Video je da ce svaki dan doneti novi jad, da ce se sve iskomplikovati, bojao se za Zorana. Za sebe, nije imao sta da se boji, tu je ziveo, tu ce i umreti ako treba. Molio je Zorana da se kloni starog drustva, da ne ulazi u konflikte, a Zoran se smejao i sve je to navodio na šalu. Dolazio je u stan, gledao televiziju, slusao muziku. Spremio bi nesto za jelo i cutke su zajedno jeli dok je sat na zidu otkucavao na zidu. Tata, opet ću da izadjem, nemogu da sedim stalno unutra. Izasao je i nasao je svoje drustvo. Pitao se gde je Kemal, nema ga već danima. Zvao ga je telefonom, niko se ne javlja. Jednom je isao do njegovog stana, zvonio i nikoga nije bilo. Ucinilo mu se da je ugledao nekoga na prozoru, verovatno mu se samo učinilo. I shega im nije bila kao pre, pokusavali su da se ponasaju onako normalno ali tu nesto nije stimalo, nesto je falilo.
Pricali su o curama, o zabavama koje su se proredile. Slusali su price, gadne price, ponovo su neke reci postale aktuelne, ćetnici, ustase, samo su jos falili partizani.  Kada je poceo rat, nisu slutili da ce sve otici kvragu. Slusali su ko se od drustva vec ukljucio u neka mutne radnje. Znali su da su neki postali za kratko vreme face o kojima se prica. O oruzju, drogi, o svercu robe, poslovima koji su u drugim vremenima bi predstavljali tesko ogresenje o zakon.

Uoci rata se podigne i promoli glavu svakakva fukara i promole glavu oni koji bi u miru kao psihopate zaglavili u dusevnu bolnicu. U ratu se razmahnu, kada im se da oruzje i sami sebi se ucine nekako vazni i pocnu da se dokazuju nad svima kojima nisu ni prineti, tako primitivni, u mozak hendikepirani, osakaceni, sa nedostakom ljudskosti, asocijalni do krajnosti, konfliktni da svakom ucine nazao ko im se zameri.

Postajali su prvi poslusnici onih koji su hteli da ne prljajuci svoje ruke iskoriste takve ljudske spodobe i nistarije. Da ubijaju, da pljackaju u njihovo ime, da se svete jer im je neko rekao, ucio da tako treba, da neki ljudi su krivi sto su zivi. Krivi sto su se rodili tu gde je uvek krv prva progovorila u nedostaku razuma i pameti.

Zoran je video da mnogi se svrstavaju, da se spremaju za ono sto ce doci. Oni koji su mu bili prijatelji preko noci zacutase i pocese da ga izbegavaju. Nisu hteli da imaju nekog ćetnika u društvu. Znao je sta sledi, nazalost tu zalosna cinejnicu da u ratu prvi stradaju oni koji su nevini postaju prve zrtve, a fukara hoce da se obogati i seiri, od tudje patnje i nesrece da gradi svoj kapital ne prezajuci da bezobzirno ukloni preplasene vlasnike stanova, pljackajuci, izivljavajuci se, ucenjujuci i prodajuci im svakog dana slobodu.
Pojedini u zelji da se dokazu su izrazavali prema svoji  dojucerasnjim komsijama nevidjenu patološku mržnju. Zoran nije mogao da veruje da je godinama ta mrznja podsticana, gajena, pothranjivana, pa je onda, naprosto se u talasima sirila i 1992. godine za nekoliko dana i noći mnogi su se u neverici zatekli u zatočeništvu u mnogobrojnim zatvorima i kazamatima, muceni do smrti ili psihicki zlostavaljani i ponizavani. Sve vreme  okruženi žicama i minskim poljima, su gotovo umirali zaboravljeni bez nade, ostavljeni na milost i nemilost armijama u svakoj avliji koje su se nalazile u mnogim delovima grada u kojima su glavnu rec vodili okoreli kriminalci i zlikovci, ubice sklone bestijalnim i monstruoznim izivljavanjima nad stanovnicima Sarajeva.
Kada se radilo o interesima tih sukobljenih strana onda ni nacionalna pripadnost nije mnogo znacila. Najveci pritisak tih paravojnih armija i grupa i potpunu odmazdu su svakako pretrpeli Srbi koji su svojom zlosrecom ostali u Sarajevu. Nikada nece taj nazovi demokratski svet saznati do koje mere je bestijalnost serijskih ubica koji su u ratu imali prilike da pokazu da ono pritajeno zlo u njima koje se zadrzavano u okvirima zakona i nekih moralnih i etickih normi se oslobodilo. Pojedinci na sve tri sukobljene strane su se gotovo takmicili u svireposti, mrznji i najpoganijim nacinima mucenja i satiranja ljudskih bica. U Kazan, su bacena mnoga tela, zatrpavana su po deponijama i ko zna gde sve su zavrsile kosti mucenika koji su stradali samo zbog svog imena prezimena, i vere u nekog svog boga. 
Koliko je vredeo izlazak iz Sarajeva znaju samo oni koji su to nekome platili ako su imali cime. Ako nisu oni su bili potroseni i nemilosrdno uklonjeni. Neki su imali srece pa su razmenjeni za robu, boks cigareta, jagnje ili tele jer je mesa u sarajevu bilo malo. Vrednost coveka je bila oko sto maraka. Ako je imao ko da plati i poradi na tvom oslobadjanju.
Zoran nije imao cime da plati svoj izlazak iz Sarajeva iz koga bi izveo svog bolesnog i nepokretnog oca. O bratu odavno nije imao nikakvih vesti, sto je bilo i bolje jer nije imao sta da oda kada ga ispituju. Jednostavno otisao je, mozda je i poginuo i to je sve. Napisao sam da je u tom vremenu zivot bio do te mere bezvredan da je svaka vaska mogla nekaznjeno da ga oduzme i da zbog toga mu ne zafali ni vlas sa glave. Zoran je sve video i sve to ga je porazilo, poljuljalo njegovu veru u ljude u prijateljstvo u dobrotu i ljubav. Zgadilo mu se sto je uopste ljudsko bice.

Dani su sve gori dolazili, i rat je poceo svom zestinom. Svuda su padale granate ispaljene sa okolnih brda. Granate su kao zmije sistale u vazduhu u medjusobnoj razmeni. Artiljerija obe zaracene strane je trosila svoje stare zalihe koje su trebale da njih brane od nekog zamisljenog i spoljnog neprijatelja u nekom drugom vremenu. Prvi snajperski meci su birali prve zrtve. Zoran je cesto isao za vodu i hleb. Svaki put je otac Marko gotovo se molio da mu se Zoran vrati ziv. Marko vise nije izlazio napolje, nije imao snage ni da ode na groblje. U njemu se nesto ugasilo, i osecao je da mu nije dobro. Nije imao vise ni lekova. Zoran je ipak nekako uspevao da mu nadje neke lekove, nije vise pitao ni gde ni kako. Poceli su prvi pretresi. Oruzje nisu imali, svoj pistolj je Marko dao mladjem sinu kada je poceo da radi u policiji. Preturali su po ormanima, izbacivali stvari. Pitali su ko zivi sve tu u stanu. Pitali su i za drugog sina ćetnika. Marko je Rekao da nezna gde je. Cuo je da je otisao u inostranstvo. Nije se javljao, nezna da li je uopste i ziv. Svaki put su sve gori i gori. Jedan dan Marko nije vise mogao da ustane, da govori. Iz nesvestice se probudio i nije mogao da pomakne desnu ruku i nogu. Zoran ga nasao, u fotelji, gledao ga je i pokusavao da mu nesto kaze ali nije mogao. Trljao mu je ukocenu ruku i pokusavao da mu pomogne, plakao je i dodirnuo mu sedu kosu. Pokusace da nadje nekog lekara da ga pogleda. Ali gde, ko ce doci kod njih sad u ovom ludilu. U bolnicu nije hteo da ga vodi, jer odavno tamo nema vise mesta i lekova. Zoran je osećao bedu i ocaj svog polozaja, zakopan u gradu u kojem nema vise nikoga, ni prijateljam druga, rodjaka da mu se obrati za pomoc. Niko vise nije dolazio na ona mesta gde su se nalazili i druzili. Telefoni ne rade. Televiziju ne gleda jer jos vise ga hvata panika, pita se sta ce da radi.
Samo zna, oca nece ostaviti ni po koju cenu. Sve teze dolazi do hrane. Novaca je sve manje. Prodaje stavri koje ima. Nesto zlata od mame. Neke lancice, po neki prsten, mindjuse. Sa svakim komadom odplace. Slusa price dok ide po vodu i hleb. Ne sluti na dobro. neki ljudi su baceni sa svojih terasa. Ne veruje. Nece da veruje. Samo price. A kome je pa on kriv. Sta je kome uradio.
Na ulici prete racije. Bojim se ako me uhvate oni iz 10. brdske, jer vode na Trebević, na kopanje rovova
. Cuo sam da su cesto kopaci ćetnici nakon toga likvidirani ili muceni do smrti.
Priveli su ga prvi put nakon sto je pozvan da se obavezno javi. Otisao je i pitao se zasto je pozvan. Prepoznali su ga, ali su od njega uzeli sve podatke. Pitali su ga kako se zove, a znaju ga. Pa u firmi su bili kod njega na praksi ti momci. Trudili su se da ostave utisak, maskirna odeća, tamne naocare. Vikali su na njega da je ćetnik. Rekli su necemo se mi sa vama ćetnicima zajebavati. Sta ti mislis da mi radimo tu. Znao je da je upao u osinje gnezdo, da je dopao u ruke onima iz elitne, „jurišne čete“ 10. brdske brigade. Cuo je da njen pripadnik može postati samo onaj koji donese „upisninu“.
Šta je „upisnina“? To je glava. Glave zaklanih ljudi izlažu se u Osnovnoj školi na Bistriku. Sa Bistrika se gleda na Trebević. Crni dim znači da su u jamu „Kazani“, posle ubijanja ljudi, bačene i zapaljene automobilske gume. Zivoti pretvoreni u dim.
Zoran je znao u sta moze da se pretvori ovo ispitivanje i istraga nad njim. Vrhunac cinizma, jer je i njemu i meni bilo jasno da je jedini „legalni“ način za izlazak Srba - preko zatvora. Ko preživi istragu i osude ga, mogao je da čeka razmenu, za vreme ili posle izdržane kazne.
Ako pre toga ne zavrsi ubijen prilikom pokusaja bekstva preko minskih polja u potpunom ocajanju. Biti uhvacen, ubijen i bacen u zajednicku grobnicu koje su se otvarale svukuda je postalo svrsena stvar u jednom sveti gde vise nista nije vise bilo sigurno i normalno
Pitali su ga za brata. Gde je, kako nezna gde je. Udario ga je zestoko preko lica i opsovao ga. Nekoliko krvnickih udaraca je dobio, polomio mu je nosnu kost, izbio nekoliko zuba i svetlaci su mu izasli na oci. Onesvestio se. Nije znao za sebe. Otvorio oci, gledao sam oko sebe sta se to desava. Sta je tom momku, nesto u pogledu, zversko, gotovo rezanje dok me psuje, nije normalan. Ubice me. Lezim i cekam smrt.
Dosao sam konacno malo k sebi. U prostoriju je usao drugi, Zoran ga je prepoznao. On nije nicim pokazao da zna Zorana. Poceo je da vice, na njega da ce on da me saslusava. Momak koji ga je tukao je besan izasao jer nije zavrsio sta je hteo samnom. Zoran je cutao i cekao sta će se dogoditi. Progovorio je. Ti znas Zorane da te ja znam dobro, i ti mene znas ali to sad nista ovde ne znaci. Znas da te moram i ja tuci, ali ne onako kako bi te tukao onaj sto je izasao. Vikao je i on na mene,  udarao me ali ne onako krvnicki kao njegov prethodnik. Psovao me i posle pola sata batinanja je pozvao strazara. Vodi ga i pusti ga da ide.
 Sledeći put sam proveo noc u drugom zavoru.
Tu su se desavale scene iz samog pakla! Gledao sam premlaćene zatvorenike kako ječe, vade crve iz zapuštenih rana, slusao kako mole na silu naučenim molitvama, gledao sam kako upadaju da vade oči nekome koga odaberu, svi se ko majmuni drapamao, jer grizu vaške, čuje se tupi zvuk udaraca, a istovremeno cujem i vrisak žena...

Plakao sam, kao dete. Sto sam ziv. Trazio da me puste jer sam bolestan,  jer imam oca bolesnog i slogiranog, ko ce mu odneti vode, hleba. Tukli su me, i smejali se, to je vec postala normalna pojava. Opet su me premlacenog i unakazenog pustili. Neznam sta nosi dan a sta noc. Opet upadi i pretresi stana, maltretiranja, psovanje, udarci sakom.
Po citavom gradu je mnogo stradalnika, koji trpe muke od sviju, od odmetnutih bandi i agresora. Od Sarajeva su polako pravili kult grada stradalnika, optužujući i mene kao agresora.
Pred mojim ocima je bila potpuna zavera cutanja, crveni krst i polumesec, predstavnici mnogih međunarodnih državnih, političkih, humanitarnih i nevladinih organizacija, a bilo ih je na hiljade u Sarajevu. Pred njihovim očima se odigravala tragedija i srpskog stanovništva, ali se nijednom u četiri godine nisu javno oglasili, a još manje suprotstavili divljanju kriminalaca i zlikovaca. Porazen sam, kao covek. Čekam da smrt dodje po mene.
Sedim u sobi, nemam volje ni citati, slusati muziku, ne mogu jer nemam vise ni radio a televizor vise ne radi. Tisina koju paraju pucnji i udari granata po gradu i brdima. Otac je pomerao ruku, i poceo je da govori po neku rec ali sa mukom. I place. Suze mu same poteku. Sedi posmatra me i place. samo ja govorim, da ga ohrabrim, kao da sam sa sobom razgovaram. Danas opet ne mogu po vodu. Do hleba sve teze dolazim. Hladno je. Lezimo uvijeni u deke i pokusavamo da se zagrejemo u hladnom stanu.
    Ponovo su me pokupili i odveli, opet ista pitanja, psovke, batine. Trpim sva maltretiranja od onih koji me oduvek znaju.
Kazem im,da sam ostao u gradu zbog oca. Ne veruju mi. kazu znaju me. Znaju da znam mnoge ljude u gradu.
Neznam ko me vise u ovom gradu nezna. To vec pocinje da mi smeta. Ali zacudo su svi naprasno me zaboravili, trude se da to sakriju, da ne pokazu da smo do juce zajedno pili, sa curama se gonjali, terali shegu. Znam, ja njih razumem, razumem njihovu slepu mrznju. Razumem i ove sto pucaju sa brda, ko zna mozda je gore negde na polozaju i moj brat.
    Zatvorili su me, tukli su me svaki dan, ponekad i na smenu po dvojica. Ispitivanja, ista pitanje, gde ti je brat. Opet su me isprebijenog pustili. Primetio sam da me prate, ili sam ja vise uobrazio od svega. Vec mi je dosta svega. Sta hoce od mene. Zasto me ne ostave na miru. Ubiju.
Zasto me tuku. Govore mi, mi znamo. Tvoj brat je gore. Mrcvare me. Sta znam, mozda znaju vise od mene, da je zaista gore na polozaju iznad grada.
Svaki dan je novi pakao. Pocinjem da se navikam na pucnjeve. Ne trzam se, ne bude me vise. Privodjenju nema kraja, danas sam dobio da potpisem neke papire, odbio sam. Opet batine. Ubedjivanja da potpisem. Ne. Nek me ubiju. Bolje. Protiv brata ne mogu. Koja je moja krivica. Valjda sam sumnjiv, pitaju me zasto sam ostao. Nije im jasno. A ovi gore sa brda sa brda sve zesce tuku. Sve vise ljudi gine od granata i zalutalih metaka. Od snajpera, mitraljez kosac se oglasi i meci stvaraju pakleni zvizduke samo se ne cuje jedan metak, koji te pogodi.       

      Drzali su me sest dana. Sedmi dan, ugledao sam Kemala.
On je postao vazan lik u policiji. Ugledao me i odveo u jednu prostoriju. Dao mi je da sednem. Ponudio cigaretom. Znas da ne pusim, odbio sam. Pita me zasto sam ostao. Zbog oca. Ti znas da sve sto je bilo nije vise, da nista nije vise isto. Da smo bili jarani, i to ne znaci sad nista. Kemal mi je rekao, budalo jedna jesi li ti normalan, zasto si ovde ostao. Ja te necu ubiti ali nacice se neka ostrascena budala koja hoce. Pitao me jesam li gladan. rekao sam da nisam. Rekao je da ce pokusati da mi pomogne, samo ce pokusati. Ne tvrdi da ce uspeti. Zna neke ljude, u policiji, i one koji su povezani u sumjnivim poslovima, sa nekima na srpskoj strani. Imaju sa njima zesci dil, danas je to inperativ i isplativ posao i mnogo novca se tako obrne. Shvatio sam nisam budala. Nekom rat, nekom brat. Trgovina ljudima i njihovim zivotima u ratu je veoma unosan posao, kada nestane hrane i nastupi glad i groblja pocnu da se pune, ljudi pristaju na sve. Novac prestaje da ima svrhu, osim da se otkupi glava. Ako te pre toga ne ubiju i uzmu novac. Kazem da ja i otac nemamo vise novaca. Kemal kaze da ce preko nekog svercera da uspostavi kontakt sa mojim bratom. Pokusace rece. Sverceri su uvek uspevali da prodju cak i prve linije. Ali se ne sme eksponirati. Ti znas da tebi ovde kao i nama u ovom zatvoru samo bog moze pomoci. Pustili su me sutra. Neznam koliki je udeo imao u tome Kemal. Hvala mu, ostaje mi da se nadam. Pustili su me, napolju sam. Izbegavajuci da budem meta nekom snajperisti ulazim u stan. Otac je lose. Bio je skoro dva dana bez hrane, samo je imao vode. Sedeo je zatvorenih ociju u fotelji. Uplasio sam se, otvorio je oci. Ziv je. Progovorio je drhtavim glasom, zadebljalim jezikom, Zorane. Oprao sam ga kad sam doneo vodu. Video sam koliko je smrsao, samo kostur prekriven kozom. Oci upale, ruke pobelele, brada mu narasla, brijem ga i placem. On drugom rukom me uhvati za ruku u kaze, Zorane, samo toliko i pocne da place. U njegovim ocima vidim sve. Patnju jer sam sebe vezao uz njega kome nema spasa. Da je bar mene spasio pa da umre. Ne. Ne tata. Ja cu biti pored tebe do kraja, tvog ili mog. Citav nas zivot se pretvorio u kosmar. Opet sam zatvaran, tucen, i pustan posle novih pokusaja da iz mene izvuku bar neku informaciju o bratu. Stalno misle da nekako odrzavam kontakt sa njim. Da odajem polozaje i prenosim informacije. Prate moje kretanje.
Meseci su se smenjivali kao u losem filmu, poslednji put sam video Kemala onda u onoj sobi, posle toga vise ne.
Proslo je vise od godine dana i jednoga dana dosli su iznenada, lupali na vrata, zvono ne radi. Usao je Kemal u crnoj uniformi, a napolju su ostala jos dvojica. Grubo rekao je da se spremim odmah i oca da ponesem kako znam u kola. Vikao je da podjem odmah, da nece da me cekaju dok se ja premisljam i pakujem stvari. Uzeo sam samo sliku majeke i album sa porodicnim fotografijama i nasa dokumenta. Obukao sam vetrovku, ocu sam navukao kaput, stavio mu sesir i obuo ga. Osvrnuo se napustajuci mozda zauvek nas stan i poneo sam ga niz stepenice. Bio je lak, kao da nosim lutku. Oca sam stavi na zadje sediste i seo sam pored njega, napred je seo kemal a vozac je krenuo nekuda. Nisam pitao ni kuda nas voze, ni zasto.
Cutao sam. Pomislio sam na svasta. Mozda nas voze da nas likvidiraju. Posmatram ulicu koju prolazim, kao da je posmatram poslednji put, posmatram prodavnicu na uglu gde smo cesto stajali i smejali se. Ne mogu da verujem da je dosao kraj. Ako je dosao, neka se sto pre zavsvrsi ova agonija. Zar ce nas Kemal i ova dvojica zaista likvidrati. Ne, ne mogu da zamislim to.

Ma sta ce biti, biće. U tom trenu sam pomislio da je zivot jedna shega, izvlacenje duze slamke, jedno srce koji kuca umesto sata i meri korakom neciju tisinu. Mir. Putujuci u susret svojoj smrti nasao sam svoj mir, tama, dim i magla koja se stalno dizala nad gradom se izgubila i pojavila se svetlost sunca. Prvi put posle mnogo dana ugledao sam sunce a mozda će to biti i poslednji put.
Kemal nas je doveo samog tunela i rekao, - Idite. Pogledao sam ga, jedan dug nemi pogled koje je rekao sve, mozda te gledam poslednji put prijatelju. Poneo sam oca pognut, skoro trceci kroz pust tunel i napokon, prosli smo. Na drugoj strani kao u snu je stajao moj brat u uniformi policajca kod policijskog vozila. Zagrlili smo se, plakali smo kao deca obojica. Oca je smestio u vozilo. Posle mesec dana, u Slankamenu otac je umro. Odmorio se. Od svega. Od muka i tuge jer vise nece nikada otici na groblje. Rekao mi je da uvek kada udjem u crkvu prvu svecu zapalim prvo majci pa njemu. Sahranjen je tiho kako je i zeleo, bez vojne muzike, samo nas nekoliko je bilo sa Zoranom na groblju Orlovaci kod Beograda.
Zoran je bio tuzan, jer je otac tako brzo umro, posle svih patnji, gladi, zime i stalne pretnje da ce njihovu zgradu pogoditi neka granata ili ce neka grupa kriminalaca koja stalno krstari po gradu i cini zulum, pljackaju i ubijaju sve koji su ostali. Pricao mi je da
je rat počeo, Srbi u BiH uopšte nisuni imali oružane snage. Rukovodstvo Srpske demokratske stranke nije očekivalo ratne sukobe. Rezolucijom Saveta bezbednosti, odmah posle proglašenja nove državne tvorevine, naloženo je JNA da se povuče iz BiH. U aprilu je proglašena i Savezna Republika Jugoslavija, tako da je JNA postala - ničija vojska kako sam je navikao zvati. Neki podaci su me šokirali i ostao sam bez reci.
Vojni potencijali muslimana su sve vreme rata nadmašivali srpske. Prvi korpus Armije BiH prosečno je brojao oko 78.000 vojnika. Prema muslimanskim izvorima, na sarajevskom ratištu je bilo angažovano oko 35.000 vojnika. Na srpskoj strani se nalazio Sarajevsko-romanijski korpus koji je imao od 16.000 do 18.000 vojnika, ali je veliki broj bio angažovan u odbrani sopstvenog zaleđa od muslimansko-hrvatskih snaga koje su dejstvovale iz Goražda, Konjica, Tuzle i drugih mesta.
Kada je reč o artiljeriji, Srbi su mogli da dejstvuju sa samo jedne dominantne tačke - planine Trebević - po starom delu grada. Muslimani su imali bolje i brojnije vatrene položaje za paljbu po srpskim delovima Sarajeva. Tako su skoro sve vreme rata sa Igmana gađali Ilidžu, Blažuj i Hadžiće. Sa brda Žuč su tukli Rajlovac i Vogošću, a sa Mojmila Lukavicu. Srpski deo Grbavice kontrolisali su i gađali sa solitera.
A ja sam bio uveren da je odnos snaga drugaciji, iz medija iz novina, iz sveta je sve drugacije predstavljano. Vise ni sam neznam gde je istina.
Mozda ce se jednom saznati a da li ce svima onda zbog toga biti lakse. Naša gotovo identicna sklonost da se igramo brojkama, onih kojih vise nema, koje je neko izbrisao iz spiska zivih je istovetna onoj iz bivsih ratova, posle kojih su se lomila koplja i politicara i istoricara na stratistima od raznoraznih bolesnika i manijaka koji pogubise na pravdi boga toliki narod.
Kao djavolji advokati resise da jos malo trguju sa kostima i lobanjama koje su nekrofilicari brze bolje iskopavali dokazujuci na kojoj strani je vise glava palo zarad necijih bolesnih planova i ideja. Samo amoralni ljudi opravdajvaju zlocine, pokusavajuci da se opravdaju da su to cinili i drugi, da su cinili jer je to biti ili ne biti na nekim prostorima gde ljudi zive izmesani, gde su im i grobovi i kosti pomesane, pa je opet nekome po ko zna koji put palo na pamet da malo ocisti tolika sela i gradove iz sveta zivih
prevede toliki svet u svet mrtvih. Rec genocid toliko se otrcala na ovim balkanskim prostorima od Triglava do Djevdjelije, posejani su logori, stratista, nebrojene su kosti po mnogobrojnim grobnicama, koje su otkopavali samo drugi ljudi, ponekad samo potomci istih onih koji su i pre njih zapocinjali to krvavo kolo kojem se ne vidi kada je pocelo da se vrti i kada ce prestati. Kao da deca ne nauce nista ovde od nas, od svojih roditelja i dedova i ponovo puni strasti i zelje da se junace i dokazuju,da otvaraju nove rane i u nove rake, da se zakopava pamet i već vidjena istorija sa zadrskom. Kao da je to neka stara jeziva pozorisna predstava u kojoj se samo menjaju glumci a ona traje li traje dok jos ima nekog u publici, nekoga da plati kartu i ponovo gleda reprize istih onih predstava koje se stalno igraju na balkanu. Reziseri svega toga samo menjaju kulise, menjaju kostime a radnja je jednako za nas surovo realna i bolna.
Sedeo sam sa Zoranom, sa njim sam plakao, nesrecan nad nasom kobi i sudbinom naroda i slusao ga dok prica, suze mu uvek krenu kad se seti oca koji nije ni mesec dana nije sastavio i umro je, ipak srecan. Video je da su obojica zivi. Oba sina. Mnogi nisu u tom prljavom ratu bili te srece.
Urezala se ova prica u moju dusu,  kao da je od kamenu rasla i stoji kao svetionik, koji se vidi iz daleka.

Zoranu ni sad nije jasno kako je izasao, da li ga je Kemal spasio, ili su ga prosto razmenili. Mozda je Brat potegnuo svoje policijske veze, ili platio nekome. Neznam. Jesam li ga pitao. Jesam. Nije mi hteo reci, rekao je, sve mi je to sveze, mucno mi, pitacu brata ili Kemala kad se ponovo vratim kuci. Hocu naposletku ipak da znam kome dugujemo nase zivote.
Zoran je ubrzo otisao u drugi grad, dobio stalni posao, bio im je potreban takav inzenjer. Tamo se prizenio sa nekom, javio se nekoliko puta, pitao sam ga jel to za ozbiljno, samo se nasmejao.
Posle godinu dana je dosao jedno popodne, ja nisam bio kuci, Bio je, sedeo do uvece i otisao. Javio mi se posle tri meseca iz nekog mesta gde ce privremeno da radi.

Razmislao sam cesto o Zoranu.
O tome sto je rekao da se neko odmah uselio u njegov stan i da nema gde da se vrati. Cuo je da svi vojni stanovi su odmah zauzeti, neki su bili napusteni, iz nekih su ljudi jednostavno baceni sa terase, a iz nekih odvedeni u nepoznatom pravcu i likvidirani. Neko je preziveo, ako je imao srece, ako je razmenjen, ako je platio nekome i tako izvukao zivu glavu.

Dobio sam telegram. Telegram uvek nagovestava losu vest. Otvaram. Preminuo mi je ujak koji ziveo u blizini hrvatske granice. Do same reke. Gde je nekad stajao stari most.
Stajao sam na obali reke u selu gde mi je ziveo ujak i umro nekoliko meseci kasnije. Posmatrao sam sruseni most, tamo na drugoj strani su se videle kuce, crkva i ziveli su mirno neki drugi ljudi koji su jednako godinama prelazili poslom na svoja imanja i na ovu stranu. Znao sam da za njih i ove ljude iz ovog sela nece biti vazan onaj koji je sagradio negde sto mostova, vec onaj koji ce ovaj most podici i povezati ponovo ove dve obale gde je najednom naisla bujica i prekinula onu nit koja je povezivala ova dva razlicita naroda koji su vekovima ziveli zajedno.

Odavde je Srbija, a moje selo koje sam ostavio je daleko. Kada sam i ja posao u rat za koga su politicari i novinari govorili da ne postoji, prvo sam pomislio da se vise nikada necu vratiti ziv. Uvek je bilo u svakom ratu suprotno. Onaj koji je samo pomislio i verovao da ce preziveti, je uvek prvi poginuo.
Bio sam sam vojnik nicije vojske, bez drzavem bez obelezja,  vojske u raspadu, vojske koja posle svega vise nikoga nije stitiila jer su je se svi odrekli. Postala samo jeftini sareni zmaj od papira koji se povija i bljuje vatru kako vetar duva. Tada sam video i spoznao to grozno lice i nalicje rata.
       
Ne ljudima, vec zverima je rat najednom postao mio,
kao da im je u goste iznenada dosao rodjeni brat,
tada umesto vina pozelese se necije krvi napiti,
pa da zivotom plati i istina, neka zena,
neko dete ili okiceni svat...

Pitao sam se uvek sto je bas Zoran preziveo. Dosao sam do delimicnog odgovora. Svi su znali Zorana. Nema coveka ni deteta da ga nije znalo. I kad se zavrsi rat neko ce reci taj je ubio Zorana. Niko nije zeleo da mu se upise u zasluge da mu neko prebaci da je on ubio onog Zorana koji mrava ne bi zgazio, koga su svi voleli. Zorana koji je kao dete. Mozda ja samo to hocu da poverujem da je razlog drugaciji, da je cista slucajnost sto ga neki koji je lak na obaracu i li lak na nozu nije ubio.
Njega je svakako smrt zaobisla, dok su neki od njih, oteti, neki neljudi, djavolovi lekari, su vadili krv i organe i prodavani, umrli su mnogi da bi u nekoj belosvetskoj propalici ponovo kucalo njihovo mucenicko srce.
Za svoje najmilije oni su jos zivi, iako su zauvek upisani kao
netragom nestali...

Svaki onaj koji je podigao ruku i svetio se zbog nekih licnih razloga, svetio se najvise nevinima, neka zna, biva zauvek proklet. Bog vidi, Bog je veliki i svakom zlu i zlikovcu jednako će da sudi i stane jednom za vrat. Ni jedan bog ne pravda zlocine i najveca he laz da onaj koji ubistvo ucini u njegovo ime se posveti, da ga ceka rajsko naselje kao nagrada.

Hteo bih nekako da poverujem da na Zorana niko nije mogao jednostavno da podigne ruku i ubije ga. Bio bi zauvek ipljuvan, ismejan. Svi bi rekli. Čuj to je ustva koja je ubila Zorana. Zorana koji u sebi nosi i povezuje dushu i srce tog grada. Bez njega i taj grad nece vise biti isti. Svi ce bar
jednom sa setom da sete i svaka prica koju zapocnu ce poceti sa Zoranovim imenom, ako cute i obrisu ga nasilno iz svojih prica obrisali su i sebe i time se odrekli zivota koji je stariji od njih samih. Zapisao sam ovo sve, nevoljno, povredjujuci prvo sebe, pa svog prijatelja, tog divnog coveka, koji se nije ni jednog trenutka nije pozalio na nekog, izrekao ruznu rec jer ga je neko zbog necega toliko mucio i tukao u zatvoru. Tiho se lecio i opet je osmeh posle svega bio naj pre na njegovom licu. Zaista necije rane se najbolje zalece srcem,  topla ljudska rec ce biti taj prvi most,  za svako zlo. Zlo se preko nevinih kao reka mutna i krvava izlilo i porusilo poverenje,  nasrnulo na dobrotu, i ljubav pretvorilo u paklenu mrznju. Samo se vrag  u ljudima veselio dok su gorele kuce, dok su se culi krici umirucih, dok su necije ruke molile i vapile ka nebu.
Mozda sam ovim pisanjem već povredio necija podeljena osecanja, dirnuo u njihovu bolnu ranu koja jos krvari, mozda sam rano progovorio o ratu koji samo sto je prosao. Neka mi Bog oprosti, a ljudi neka se ljudi uzmu u pamet, da nicija nije gorela do zore i svako pocinjeno i sakriveno zlo se jednom otkrije i pravda se ipak namiri, jer to traze i vape od nas negde na onom svetu neki duhovi nevinih ljudi i dece kojima je nasilno prekinut zivot, oni će cekati zauvek da nadju svoj mir.
       Telefonom Zorana ponekad cujem, kaze da jos nije bio u Sarajevu. Nisam imao snage da ga pitam hoce li ikada u Sarajevo otici. Znam da hoce. Hoce sigurno. To je bio nekad i njegov grad, tamo je ostala njegova raja. Tamo je ostao i njegov najbolji prijatelj, Kemal, hoce li otici bar da mu se zahvali sto je odrzao rec... jer u ratu se glava lako gubi a data rec porice i zaboravlja.

16.09.2008.

BLOG RADEUMETNIK

Živ sam, hvala bogu, jedini neupisan staž, su ove dve godine na blogu, penziju nisam jos stekao, dugovi su mi u banci utvrđeni, po kazni pisem, ovde sa sobom ko da sam toliko besposlen razgovaram, u ovom virtuelnom svetu lečim dušu od televizije, govora mrznje, politike besmisla i politikanskog praznoslovlja. Kriv sam, ovako prost i naivan, najviše prema sebi, ljudima se bezrezervno davao i posvecivao a oni mi uzvracali kako su stigli i mogli. Zlo nikome nisam učinio, branio sam više druge od sebe, od svoje ljutnje, od prekora, od teskih reci koje kasnije ne mogu povuci. Nisam stavio tacku i priveo kraju mnoge zapocete price. Nisam zeleo da u njima budem glavni lik. Jesam pisao svaki put, kada mi srce zakuca brze a dusa zadrhti kao jasika na vetru...

Ovde na blogovima postoji korisničko ime, nick, rab božiji,  Radeumetnik kako me već ljudi zovu. Neko sebe prekrsti i nastane taj nick po kome te svi pamte, i po njemu te hvale ili ga na sva usta zbog nečega pljuju i psuju. Ja inace ne volim neke smesne i besmislene nadimke.  Moje ime se u spontanom razgovoru stopilo i nastade ni ime ni nadimak, prišiveno mi ime, onako narodski, Radeumetnik. Tako su me nazvali, protivno je pravopisu, dve su reči u jednu povezane. A zar je to važno. Kad otvore neciji blog ljudi se pitaju šta tom coveku znaci taj nick-nadimak, zasto je bas njega izabrao. Ovde u ovom svetu gde sam stalno meta, polako ću naslikati svoj autoportret, ako me ljudi nagrde i ocrne, ne opere me ni Drina ni Sava.

       Niko me neće izvući iz gliba u koji sam sam upao. Slušaću opet odjeke aplauza novom vodji. Kada začujem povike, izgore ti kume kesa, pijani kum baciće nešto sitnine i sešće u svoj sjajni, crni mercedes.

    Za razliku od mnogih branilaca ili branitelja iz proteklih ratova, navodnih boraca svega i svačega, ovde predstavljam samo sebe, i  branim jedino sebe. Ostavljam izdajicama da jos nekog i jos po nesto izdaju ako imaju sta, šovinistima da još malo veličaju svoje nacije ako se već nisu po malo umorili, da minimiziraju svoje zlocine a zlocine drugih da uvecavaju. Fanatike i psihopate, stare i nove zlocince ostavljam da ih što pre privedu pameti ili pravdi. Onima sto su zbog zla koje im je naneseno otrovani da taj otrov ispljuju i ne zaduzuju vise nikoga do samo sebe. Herojima da samo za praznike izglancaju i okace svoje medalje, da na oruzje zaborave bar dok je mir, dok nam neko ne spremi neki novi besmisleni rat.

Hteo bih da jos malo poživim i pisem kao sto govorim, a citam kao sto je napisano, kako već rece Vuk, i cesto bi da kazem bobu, bob, premda bi bolje bilo da gledam svoja posla, da ne kukam i ne plačem na tudjem grobu. Nebih da se petljam u neciji zivot i probleme jer mi to niko i ne trazi. I ovde kao i u zivotu ima dobrih ljudi, ima zlih da te bog sacuva, ima pametnih i vidno poremecenih, kako vole neka velika deca reći, ma struja im nije ravna. Ima nas raznih, srecnih, nesrećnih, ima nas kojima ne dam da njihov svet i sve lose udje u moju kucu, da se nametne i razori moj lični mali svet, da postanu izazov i naopak uzor mojoj deci.

    Uvek je bilo da se neko rodi srecan, neko nesrecan, neko bogat, neko siromah, nekome je odmah zagarantovano zdravlje a nekom bolest i tezak mukotrpan zivot da prokune dan kada se rodio, da propljuje krv i majcino mleko. Neko se u zivotu obogati, a neko osiromasi i propadne pa bude na istom kao na početku, kako ja volim reći, gde si bio nigde, šta si radio, ništa.

      Pisati o svom imenu, i ja o svom je taman toliko valjan razlog da neko cuje da mi je kum ime dao po nekom coveku sto je valjao, pamti ga po dobru, po radu, da je bio cuven covek pa su eto i njegove namere bile taman toliko dobronamerne da mi sa imenom odredi neki moj buduci zivot pod tim imenom. Od svega naj vise sam dobio da radim, mir nisam uvek imao i njega mi je uvek malo, a kome je do rata, rat mu u kuci bio.

     Umetnika u ovom svetu ima od svih fela, mozda i previse, stvaraju na milione dela, bezimeni kao sto i ja cuven nisam, koliko sam dobar ili loš o tome ce jednom reci. Ceniće me najpre po mojim delima, a sta danas kažem ili sutra izjavim za novine ili napišem ovde na blogu neće biti nikome važno.

Ja sam i danas isti onaj covek, jednostavan kako narod voli reći prost čovek, Radeumetnik sa nesto izrazenijom figurom oko pasa, sa mestimicno belom kosom i bradom koja ce vremenom taman biti dostatna da moji unuci imaju pravog Deda mraza za badnje vece. Valjda tako treba, takav je red, i hvala bogu dok ima nekog reda jer ima ih previse onih koji sve sto je coveku lepo zele da pokvare i naruze, onih koji na prvo mesto stave prvo mrznju i citav svet im je kriv sto nije po njihovoj meri i poretku.
 
     Eto, radi onih koji zele da znaju nesto o meni o mom imenu ili nadimku Radeumetnik sa kojim se do sada uglavnom slazem i koje jos nisam verujete mi na rec iznosio i profesiju promenio. Pišem zato što se neke reči i događaje počinjem da zaboravljajam a izgleda i drugi. Mnoge rane koje su nastale u ratu još krvare u mojoj duši, tačku nisam stavio na prošlost u kojoj se duboko ukopala moja svakodnevica i moja budućnost.
15.09.2008.

KOLAŽ PESAMA

-
Želio sam je,
kao smrt,
kada
se
obukla u prozirno,
crno...

-
Kada gledam u sunce,
prečasni oče
kao da vidim zvonik
naše bele crkve.

-
Irisi pored puta
porasle su jabuke,
evo i mene,
ja se ne krijem
u travi,
iza oblaka,
ispod kamena.

-
Kopam li već
za jos jedan metar
u dubinu duse
da se pojavis kao
reka i potečeš u more.
Otkriću svima gde je
moja Delta.

-
Nisam za života video
toliko palih cvetova,
kao palih zvezda.

-
Nikome niste
kao meni i njoj
na gubilištu
krojili košulju.

-
Po zasluzi
podajte mi
kao izdajici uže.


-
U
bok
besno
udaram
kao val
i
ljuljam
brod


-
Jesam li meta,
ili sam,
nišan
sebi
samilosan ?

-
Šta cu reci?
Nepozvan i kriv.
Zakasnio sam
na njen voz.

-
Zgazio bih
sebi tako jako na
žulj

-
Doslo je do zavere,
zamislite, napili se,
bez mene.

-
Svako
šuntavo kopile,
se zakune
da mi
zivot uzme.

-
Nije mi
za verovati,
al ajd,
nedam se djavlu,
nekog obuzme,
neko mu se preda,
a neko sa njim i korak slozi.

-
Ubijas me ko nevera,
aram je bilo,
Aramija,
zapali me,
izgori me.

-
Neka te, budi tu,
pile moje, maleno
a ja neka sagorim
kao stari grm.
Ah, da mogu znati,
Gurbetka dal si,
ili Srpkinja sto me
je ljubila nekad,
volela ko Vlajna mila,
i previla mi srce
ko Vojvodjanka vila.
Ako si ti Slovakinja
a nisi ni prosjakinja
da mi je znati ko si ?
Nocas si tako slatka.
Lepa si i glatka, kao
moja plava Vlatka
Da mi je znati zasto
si Ti za mene uvek
tako mlada
pa da se utopim
za tobom
sada.

-
Ah,
da mogu da naberem
zvezde, samo da mogu,
al ne mogu.

-
Kao da sam poceo
da merim vreme
podjednako sa oba oka
i stojim na vetru.
Kao da nema te
sile andjela
da mi jedan dan
povrate mladost,
ni jednu noc
da je opozove.

15.09.2008.

NANU LI TI, NANINU

U nas, čim dete prodje onu fazu “gde zeka pije vodu” i “gde je pametna glava”, čitava familija svojski prione da ga nauči da psuje i to traje sve dok jadno dete, kad mu već svi dosade, najzad ne progovori, onako slatko, tepajući, “'ebem ti maku!” Onda onaj ko ga je naučio, sav ponosan, počinje da ga pokazuje familiji, kao cirkusku atrakciju, terajući ga da “ebe maku” kome god stigne. Njegovo psovanje izaziva, odobravanje i podvriskivanje kompletne familije a dogadjaj, to jest uspeh deteta, se prepričava, do u najsitnije detalje, kao da se rodio, u najmanju ruku, drugi Ajnštajn.

Posle izvesnog vremena, kad malo poodraste dete će, od istih onih koji su ga učili, biti obavešteno da je zbog izgovaranja tih psovki koje su nailazile na sveopšte odobravanje, jedno bezobrazno i nevaspitano stvorenje. Sledi dug put odvikavanja od psovanja i pretpostavljam da tada, svaki put kad ga upozore, dete u sebi psuje najsočnje što može, pitajući se da li oni koji ga vaspitavaju znaju šta hoće ili ne.

Od tad pa na dalje, svako dete će, kad ga nečemu uče, biti u dilemi dal' da uči il' da ne uči jer postoji velika opasnost da jednog dana dobije po nosu zbog iste stvari zbog koje su ga milovali po glavi.

Ne znam da li je psovanje naš izum ali po tome koliko psujemo i koliko druge volimo da učimo psovanju biće da jeste. Kad sludimo sopstevenu decu, preći ćemo na strance. Sve smo nekako ponosni kad uspemo nekog od njih da naučimo najsočnijoj psovki koju znamo a onda se smeškamo, sa zadovoljstvom, dok nam on nanu naninu i sve po spisku.

I sad, što mi psujemo u stanju besa, ljutnje i nervoze i nije nešto ekstra zbunjujuće al' što psuju i kad su najsrećniji na svetu je stvarno za neku dublju analizu. Ovde nije uopše čudno da vas neko, ko vas dugo nije video, presretne i oduševljeno vam kaže: “Gde si, jebem li ti...”, a šta će vaše biti podvrgnuto ovoj radnji zavisi od toga kakav ste trag ostavili na istog. Ako mu, na poziv da odmah negde sednete, popijete piće i slatko se ispričate, odgovorite da nemate vremena zbog posla, žene, sastanka, automehaničara, dece, povući će vas za ruku i reći : “Ma, jebeš posao, ženu, sastanak...”i tu počinje ona naša – psovačka radnja koja nije zaobišla ništa i nikoga od buba-švabe, preko sitne i krupne stoke, pa do najsvetijih stari na svetu.

Jedina psovka na koju smo mi osetljivi je ona koja se odnosi na majku i zbog koje se desilo mnogo tuča, što je mene uvek zbunjivalo (isto kao učenje dece psovanju) jer, mi smo na pomen majke spremni da vam razbijemo flašu o glavu ali će zato kad želimo da vam dokažemo da nismo slagali, ukrali, prevarili, izgovoriti vrlo čudnu zakletvu koja je zamenila “majke mi”, “kunem se”, “časna Pionirska reč”, dakle, mi ćemo vrlo ubedljivo, držeći ruku na grudima, tamo gde je srce, izgovoriti “Jebeš mi mater!”. Posle se čudi što mu onaj, prekoputa, kaže: “Lažeš, jebem ti mater!” Ova polna radnja se obično završava u dežurnoj stanici milicije.

Ako izostavim psovke koje obuhvataju decu, i rodjenu i nerodjenu, zbog čega bih ja sa neopisivim zadovoljstvom, uvela kao kaznu odsecanje jezika čime je Sadam Husein pretio svom narodu samo zbog posedovanja satelitske antene što je po meni mnogo manji greh nego gore pomenuta radnja, psovke bi se u srpskom jeziku mogle podeliti na:

teološke – od Boga, preko svih popova,do crkve;
nekrofilske – sve mrtvo, majku, sestru, babu i sve moguće pretke
sadističke- “jebem te sakatog, čoravog, ćopavog, nesposobnog...”
mazohističke - “jebeš me ludog, blesavog, u glavu...”
sportske - “jebem te u nogu, ruku, loptu, žuti karton...”
vozačke - “jebo te onaj ko te učio da voziš, ko ti dao dozvolu, jebem te u volan...”
incestuozne - “jebo te otac, deda...”
školske - “jebem ti učiteljicu, jedinicu, domaći zadatak...”
vremenske- “jebem ti kišu, sušu, poplavu...”
anatomske - “jebem te u ruku, lakat , uvo, oko...”
nadajuće-optimističke - “jebaću ti sestru, svastiku, drugaricu, brata...” i tako dalje, i tako dalje...

I, naravno, nemoguće je sve pomenuti, jedino što znam je da smo majstori da prošlo svršeno vreme smeste u budućnost što ostalim narodima na svetu uopšte ne polazi za ni za rukom, ni za jezikom (a ni za psovkom), to jest da kažu: “Jeb'o sam ti kevu kad te budem u'vatio!”

I šta da kažem... što se ove polne radnje tiče očigledno je da smo jaki samo na jeziku jer da nije tako bilo bi nas više. Ovako, dok mi sami sebe, i sve ono što nećemo moći nikada, jer nećemo moći da u'vatimo, svet ide dalje...

A ako nismo bogati, jezik nam je bogat i te kako.

Ma, možemo da se dičimo i ponosimo.

Ostali mogu samo da nam zavide.

Ako uopšte budu uspeli da po'vataju šta smo hteli da im kažemo jebi ga.

Post piše: Alapača

15.09.2008.

REČI

Reči se kao potoci ulivaju u reku

koja će jednom u meni postati  more.

Brodovi će ploviti, ronilac da roni,

dok se reči ne našale pa polete ko avioni

da naprave koji luping više u oblake.

Ako padaju u more sitne kao kapi kiše

možda će neke da se sa stene bace

da naprave svoj prvi salto unazad

pa da udare stomakom u vodu i pocrvene

kao prvi put obrazi neke devojčice ili žene.

Tja, reči se samnom šale i ozbiljno lice prave

da mene zbune, nastane uzbuna i graja,

i reči moje se u igri  žmurke razbeže kud koja,

dok izbrojim do deset koja se nije sakrila

Šuga. Sad brojiš ti.

A ja ih onda ko pastir po planini vijam

i tražim do mrkle noći, sve dok se ne

začuje iz tame AUUUU

a moje se odbegle reči negde u meni

ko ovčice kriju, zbijaju, i drhte.

15.09.2008.

PRVI IVER


Kao da si mi prvi iver,
neka si mi dobro došla.
Sunce ti ukrsti zlatne niti
dok vezes po secanju.

Ako si došla sa veselja
gde su slavili rođenje
i pocepali ocu kosulju,
neka si mi srecna došla.

Evo dukat žut ili dva,
pevajte mi ako umrem
ja, od sreće, od tuge,
ako umrem za tobom.
-
Zar se moja dusa plasi ikada,
da vrhove ne predje nikada
Stepenice ja necu da brojim
do smrti, vise ja se ne bojim.

Pleses li uvek nesrecna duso
sa njenom vecnom lepotom?
Osecas li se bolje ispod koze,
osecam li te crveniju u krvi.

Ici cu za njom, a ti mi pleši
za kartu vise srce se reši,
da me sve ko roba snadje
na njenim usnama vrelim.

Pleses li uvek nesrecna duso
sa njenom vecnom lepotom?
ili si me tek zivog pronasla u
prvom plesu smrti sa zivotom.

Pognucu se pred prestolom nade,
podignucu se u prestonom gradu,
da podignemo nase Praznike
u
slavu lepote, i moje izvore,
zivote...
15.09.2008.

PRIJATELJU OPROSTI

OPROSTI

Kako će mo se pogledati,
kako će mo se pozdraviti,
kada smo crne oblake brojali
i crne nas kiše okvasile
kako ćemo zajedno plakati
kada smo iste kletve slušali
kako će mo se predstaviti
bogu kad je greh veliki
neka nam isti bog oprosti
kad mi ne praštamo
sve su nam mržnje iste
i drugo ime na kamenu mržnja
urezuje i bačeno cveće trune.
Ostavi me, ostavi mi jednu suzu
za nevine, za leptire i ptice,
za srušene krovove i prozore
sve zidove i stara vrata
za kapije i prazne klupe
gnezda pod strehama,
moje i tvoje nesanice.

15.09.2008.

DVA KAMENA



Nocas me Ona
ozivela,
nasmejala se
mala boginja,
i prve reci izrekla.

Hocu, da ti,
sacuvas svoje brodove.
Ucicu te,
da porastes i
otkrijes
ponovo boga.

Necu biti ljuta i
stroga
jer cu te
nauciti cekati,
kako se srcem
malo srece ceka.

Ako hoces,
na ruke me uzmi
i u grudi tvoje stavi
neka mi tu bude kuca.

Srce moje sada bije
budi se u prolece
i dugu u luk savije
dace mi snage da
ti i dusu otkrije.

Evo ti dusa,
ako ti pati,
pa se preobrati,
i nebo saraj ko laste,
kod zemaljskog trona
ako slavis zivot
cuces i njena zvona.

Necu ti dusu
sacuvati od zlosti i
jarosti, oprosti,
veruj u snove i bajke,
u zuti list na zemlji,
u list ispao
iz neke bele knjige.

Na listu dusa napise,
kako zice cekaju laste,
i dobri otac dete uci,
da se uvece moli
kada jednom poraste,
da nekoga voli.

Ako sam se prevarila
ne cujes glasove frule,
onda cu da ucutim,
izgubices glas.
Ako mi vec verujes,
rodices se kao car.

Za tebe carsko dete
srce je obican dar
Kada se sve utisa
da ti pronadjem
iza vremena i zida
svu zemaljsku car

Ona to rece, pade vece
i rosa,
Naredjujem
da se u postelje
poteraju i
carska deca, bosa.

Dok kapiju zakljucaju
i na vrata
postavim cuvare,
da se sa tornja
oglasi, malo zvono.

Ako doleti zvuk
kroz bukove
i stare hrastove
grane,
to da ga stvaraju
tvoje ruke.

Cuvam te od zla
kada sam u ljutnji
to je samo predstava
imas prvu i
poslednju minutu.
i svu moju radost.

U lisce
sam pala kao zir,
U kucu
kad primam zore
kao goste,
u pesmu dodju deca.

Kada kroz grane
zrake provucem,
zeleno lisce i
mala dinja
ce da uzuti.

Bicu ti
mahovina stoletna,
da rastem na
severnoj strani
kao pecurka za lek.

Niko je probao nije.
Nisam ni ja,
nisam ni ja
sa grube kore
pomerala mrave.

Nisam, nek krstare
ko carske svite.
Nisam otkrila tajne
dva kamena,
nemojte na njih, gaziti,
nemojte da ste...neki.
15.09.2008.

DECA IZ GORE


Po navici uvek uskacem u poslednjem trenutku u poslednji vagon. Voz polazi i zatvaraju se vrata, na vagonu. Neka deca mašu sa prozora i jednu  maramicu ponese vetar. Zeni do mene suze se suse dok voz ubrzava, a narandzasta svetla promicu. Stojim pored prozoru, dok se pored mene u hodniku vagona provlace dva romska deteta. Devojcica krupnih zelenih ociju i smedje kovrdzave kose. Decak je drzi za ruku a u drugoj ruci drzi nacetu kiflu. Na njegovom licu kao naslikani se sepure i sijaju u jednom sirokom osmehu beli zubi. Devojcica moli zenu u kupeu da sednu do prozora jer decak voli da posmatra kuce dok se voz krece. Zena se nakostresila kao uznemirena kokoska na decu i poce da palaca svojim siljatim jezikom i ciknu povisenim tonom. Ne. Nikako. Ovde vi sesti necete. Devojcica pristojno je opet zamoli, teto molim vas da sednemo jer su to nasa mesta, evo vidte imamo dve karte. Sve oci se premestaju sa decjih lica na zlobne oci zene u plavom vunenom kaputicu. U kupeu covek na zauzetom sedistu do prozora sa druge strane, je pogleda samo jednim ledenim pogledom i ona odmah ucuta i povuce se. Samo rece. Sedite. Ali na svoja mesta. I ucuta. Crvena kao bulka, trepuce sitnim ocima i skuplja tanke usne namazane jarko crvenim karminom. Okrece ledja svima i zuri kroz prozor dok je muskarac preko puta osinu jos nekoliko puta hladnim pogledom i nastavi da cita novine. Na njemu je sve strogo i odraz nekog reda, coveka koji je zivot proveo kao neko ko je navikao da izdaje naredjenja, da se njegove naredbe slusaju bez pogovora. I dok sedi nisu se pokvarile ivice na njegovim pantalonama, a kosulja koja se nazirala ispod sivog sakoa bila je besprekorno ispeglana i ustirkana ali je nekako suvise strcala na njegovom crvenom vratu. Na smedjoj kravati sa zutim sarama je bio vezan mali cvor. Svi dugmici na prsluku i rukavima kosulje su bila zakopcani, a srebrni lanac od dzepnog sata je visio i pao na njegovo koleno i svetlucao kao i zlatan prsten sa crnim kamenom na levoj ruci. Naocare je drzao na pola nosa koji je na sredini imao nesto naglasenu nosnu kost. Kao da je ispod oka i spustenih naocara navikao da posmatra sve koji sa njim imaju posla. Pored njega je sedela podebela zena kojoj kao da je nedostajalo mesta izmedju muskarca koji je rasirio novine i onog pored nje koji svoju rucnu torbu drzao u krilu. Sedeo je i stiskao torbu od fine smedje koze, ocito boljeg kvaliteta, sa lepo uradjenom ruckom i sjajnom kopcom naglasenog zlatnog sjaja. Devojcica je rekla, coveku koji je sedeo do ljutite zene, da ima broj sedista 42 i 43. On je pogledao i kratko rekao. Sedite tu deco. To su vasa sedista. Devojcica je pokusavala da podigne crnu platnenu torbu sa belim sirokim prugama ali je tezina torbe zanese i ona se jedva jednom rukom uhvati za visoku policu iznad glava putnika ali je izgubila ravnotezu i svojum telom dotakla zenu koja je bila okrenuta ledjima, Ona se okrete kao oparena. Kao da je cekala da dobije povoda. Pisnu. Prljavo deriste. Jos ces i vaske na mene preneti. Devojcica ustuknu, ispustajuci torbu na pod. Izvinite teto, torba je teska a ja i brat idemo kod majke u bolnicu sami. Mi nemamo vaske. Ne bojte se. Jos nesto bi rekla ali joj zena okrete ledja jer se spustise naocari i novine kod coveka preko puta. Devojcica vec u muci nezna sta bi sa torbom, dok se covek preko puta ne ponudi da je podigne i smesti medju stvari preko puta daleko od gospodjine torbe. Devojcica je sela, pored zene koja je sasvim ignorisala, i kao da joj je vruce mahala ispred lica jeftinom sarenom kineskom lepezom. Decak crne kovrdzave kose i krupnih veselih ociju, je drzao nacetu kiflu a u drugoj ruci maleni zeleni autic. Covek do samih otvorenih vrata kupea je ocito goreo od radoznalosti, videvsi samo dva vrlo pristojno obucena deteta pa da ih upita i sazna nesto vise o njihovom putovanju. Rekao je decaku ljubaznim glasom ali nekako suzdrzan i kao da se pravda, samo ti sedi, pored mene, ako ti je tesno ja cu jos da se pomerim. Decak je rekao ne ciko, imam sasvim dovoljno mesta, samo da ne stojimo u hodniku. Kao sto odrasli uvek upucuju nepoznatoj deci pitanje kako se koje dete zove tako je i covek sa kacketom na glavi u zelji da zapodene prvi razgovor to isto pitanje kao najlakse izabrao. Decak je sa primetnim naglaskom ali jasno izgovorio Amir. Mi smo iz Gore. Ovde smo skoro dosli a tata je ostao u Gori da cuva kucu. A Sestra, sestra se zove Merima. Ona vise ne ide u skolu jer su vojnici OVK stalno bili naoruzani na ulici.  Ja ne govorim dobro srpski jezik jer pricam kao nasi. A kako pricate, jel Albanski. Ne. Ne. Naski. Mi smo Goranci. Mi pricamo samo sa albanskom decom albanski a sa nasima pricamo naski. Zbunjen decakovom pricom, o tome odakle su, kaze. A ja sam mislio da ste vi cigani sa Kosova. Devojcica rece. Mi nismo Cigani. Nismo ni Albanci iako smo muslimani. Na rec muslimani, nekoliko pari ociju se okretose kao po komandi prema devojcici.  Ona se opet ucuta. Spustila je svoje ruke na kolena i malo ispravila svoju lepu plavu haljinicu. Decak je rekao. Seko. Hocu vode. Devojcica je iz kese koju je drzala jednom rukom izvadila manju plasticnu flasu sa pipom. Povukla je i dala decaku a on je pruzio nacetu kiflu. Ona je uze i stave i kesu. Decak je otpio nekoliko gutljaja i vratio joj rekavsi: Necu vise. Decak je pricao vrlo slobodno i ono sto ga se ne pita. A devojcica je po obicaju koji je vladao u Gori za zensku decu bila nesto vise suzdrana i donekle uplasena svim tim nepoznatim ljudima. Covek koji je uspostavio kontakt sa decakom. bio je kao neki putnici koji odmah imaju zelju da zapodenu razgovor i propituju sagovornika odakle je i sami ispricaju svoju uvek spremnu pricu i ko su i gde putuju. Ostali bi slusali kao da ih se ne tice, jer  taj razgovor ne mogu nikako da izbegnu. Debela zena preko puta devojcice je samo uzdisala u svom neudobnom prostoru i meskoljila se. Covek pored nje je sa obe ruke drzao svoju koznu torbu ali je sa nekom dozom straha stalno okretao glavu prema otvorenim vratima kupea. Nekoliko puta su se njegove oce susrele sa mojim. Ja sam zatecen ovom pricom se zadrzao na tom prozoru. Kad je voz ubrzao. Zatvorio sam prozor jer mi je smetala promaja jer je i u kupeu prozor bio spusten. Kao da je uplasen mojom pojavom, i rancem koji sam drzao u ruci naslonjen na okvir prozora, pokusavao je da zatvori oci i pokaze mi da ce da je nameran da zadrema. Voz je vec izasao sa stanice ali je neko vreme stajao na skretnici dok se iz suprotnog pravca nije pojavio brzi voz koji je ulazio u stanicu. Cuo se pisak pistaljke skretnicara, i voz je lagano poceo da se pomera i da ubrzava kada je prosao krivinu. Covek sa spustenim naocarima koji je citao novine je savio novine i stavio na stocic pored prozora. Izvadio je sat i jednim prstom otvorio ukraseni poklopac dzepnog sata. Izdalje se uverio koliko je sati, iz dzepa je izvadio malenu bocicu sa sitnim sarenim pilulama. Kao po komandi ljutita zena do prozora mu pruzi plasticnu casu dopola napunjenu vodom koju je sipala iz termosa koji je imao velike narandzaste cvetove. On je jednim kratkim gutljajem sa nesto  podignutom glavom progutao pilulu. Ruku je spustio na stocic a drugu je stavio na naslon. Ruka mu je drhtala, i on je pokusavao da to drhtanje sakrije, pa je obe ruke sastavio i prepleo prste i posmatrao za trenutak svoju zenu. Ona je cutala i nekud napolje usmerila svu svoju paznju. On je sedeo skoro ukocen, kao da nije mogao da prihvati da treba da deli ovaj prostor kupea sa drugim ljudima. Ne bez blage nervoze ponekad je okrznuo pogledom svoje saputnike. Decu je posmatrao kao da je video zeninu pudlicu i macku. Covek sa koznom torbom kao da je za treniitak zadremao, pa je spustio jednu saku na koleno i klimnuo glavom i probudio se iz nenadanog sna. Pogledao je kao uplaseni pas prvo ispred sebe, zbunjen pa je onda okrenuo glavu na jednu pa na drugu stranu i stisnuo koznu torbu izmedju nogu da su mu pobeleli tanki prsti. Mali prst mu je nekako ostao ispravljen jer je na njemu bio dugi negovani nokat. Posmatrao sam njegovu reakciju nekako sa pola oka. Nisam hteo da napadno zagledam lica koja su u kupeu sedela. Jednu nogu sam savio i stavio na grejac u hodniku a ledja naslonio na okvir od prozora. Covek sa kacketom u kupeu blizu mene nije jos hteo da zatvori vrata i posmatrao je moje lice mereci dal bi me nesto pitao pa se predomislio i opet zapodenuo razgovor sa decakom.  A gde si ti krenuo, Amire sa tvojom sestrom. idemo kod ujaka koji nas je primio jer je majka ostala u bolnici. A sta ti je sa majkom.

Majka je bila ranjena u Gori pa je bolela noga, i nosila je gips. Kada smo dosli doktori su joj polomili nogu jer joj je noga ostala kriva i opet je u gipsu posle operacije. Ma nemoj da se brines, viš ovu ruku, ja sam je dvaput lomio, jednom su mi je doktori lomili i stavljali metalnu plocicu pa opet valja. Radim sa njom ko pre. Decak nije bas razumeo sve sta mu covek u kacketu prica al mu je godilo sto se on zauzeo za njih. On je odnekud iz svoje kese izvadio nacet paketic keksa Napolitanki i ponudio decu. Decak je uzeo a devojcica je odbila i zahvalila se. Covek se trudio da je ubedi, Ma uzmi. I ja imam unuke,

imam dva derana sto me uvek docekuju kad se vracam iz strugare. Pitaju me odmah a sta si nam deda kupio. Ja prvo svratim u prodavnicu pa im jednako kupim da se ne svadjaju.

Pa im to dam, i kazem najte. Deda nije zaboravio sta je obecao. A vole da voze one djavolje patike sa tockovima. Kazem ja nemojte deco. Ima da padnete ima da se nagrdite. A oni se smeju. Ma deda sto ti nama pricas kad te mi uopste ne slusamo. Dzaba ti nama pricas znas da volimo da se vozimo. A ja ko velim da su mali i moze da ih udari auto. Nego. Imas li ti biciklo. Nemam kaze decak. Imao sam psa. Ovcara u Gori. Ubili su ga vojnici OVK. Na pomenu reci vojnici i OVK svi kao da se lecnuse, kao da im taj razgovor nije prijao. A covek je vec zadovoljen onim sto je decak rekao odustao od dalje price. Decak je polako gurao po naslonu izmedju njega i sestre onaj svoj autic a putnici su jedva docekali tu dugo ocekivanu ticinu. Samo su se nemo povremo ukrstalii pogledi putnika koji su se zaneli u sneke svoje otudjene misli dok je voz pod njima kloparao tockovima uspavljujucim ritmom. Pre nego sto su zatvorili vrata kondukter je pregledao i probusio karte i rekao deci gde treba da sidju. Meni je napisao kartu i naplatio nesto vise razliku za prvi razred. Rekao je. Imate mesto u susednom kupeu i nemate razloga da stojite u hodniku. Zahvalio sam se na brizi i smestio se u kupeu do vrata. Voz volim jer uvek mogu da stojim u hodniku, a mesto cesto prepustim nekom kome je bas neophodno. Ili je zena sa malim deteom, ili starica koja ne moze da stoji. Posle nekoliko stanica voz je stao na stanici gde je na peronu stajao preko puta jedan visoki nasmejani covek. Iz voza su sisla dva deteta. Devojcica je nosila crnu platnenu torbu i držala čvrsto dečaka za ruku. On je u drugoj ruci stiskao, ne ispustajući svoj zeleni autić.
14.09.2008.

SA PLAVUŠOM DO BEZDANA


Plavuša,
može da postane
smedjuša,
ali ne menja ime.
O plavušama ništa lično,
isti smo.
Plavuše kao da su
samnom sve škole završile.
Plavuše uglavnom
imaju dovoljno godina.
Plavušato je i
i nepristojno pitati
je za godine.
A u Palanci odavde vidim
samo tavane i čardake...
Sednem u ladju i Dunavom...
Bila je skoro tamo,
i Ona u Palanci.
Obradovala se
vrlo kad me ugledala.
Palanka ko Palanka.
Nema ništa posebno, tja,
život se vuče ko taljige.
Kamo sreće da je i para
to mi rekla i nasmejala se,
nekada smo nešto radili,
mi mladi ovde u Palanci.
Sa plavušom pošao Dunavom
na mojoj ladji do Bezdana,
pa produžili u Palanku
skoro do Novoga Sada
zagrljeni...
14.09.2008.

POSLEDNJI ŽETON

PIJEMO NOCAS


Ako vec pijemo nocas

a ne poznajemo se

opicemo se brzo

pa cemo da podjemo

u noc kao znanci a ni

ime ti neznam i samo smo

stranci sto cekaju voz

na peronu. Veruj mi,

Pamticu ovu noc, kao

u ruletu crna kuglica

je pala na crveno, kada

je otisla i svu noc

me sreca nije htela

da poslednji zeton ostavim

za poslednje pice u kvartu

i kartu u jednom pravcu.

A ti me neznas prijatelju

veceras gubim i sutra cu

opet, nocas pijem, nocas

se od njenih ociju krijem

i njoj nocas u ovoj pesmi

reci dugujem i ne postojim

pristajem na bol,

i moja senka ne ume da

zaboravi njeno ime.



KADA VOLIM

 

Kada volim, sreco, divne oci,

osmeh me obori na kolena,

ljubav mi podari krila.

Ljubim te, ljubim strasno,

strepim da je to nas tren,

kada ce sve nestati jos sutra;

da ce se sve pretvoriti u bol,

nasa sreca i svaki dodir,

poljupci koji peku na usnama.

Ako suza kane i zablista nevina

i cista i sve u pustos pretvori,

oci ce da te traze, cinice mi se

da cujem tvoj glas i tvoj smeh,

ali znam, to vise nisi ti.

Samo da te vidim, dok cutis,

cekam te, dok places u tisini

ranjena, kao ptica iz kaveza.

Izadji, na prozor, slusaj,

cujes, moje srce kuca za tebe.

Pogledaj u daljinu, obrisi suze,

i nasmesi se, ako me jos zelis,

videces bicu za tebe, zacas tu.

 

OČI

 

O, zasto,

zasto te oko prati?

Pobudjena osećajem,

tajnom,

okreni se i

poglede svrati.

Okreni se nesigurna,

nerado put mene,

okrzni me krajem oka,

belasanjem zene.

Nek sva čuvstva,

pokrene i dirne,

da uzdrte lako,

i potamne tako,

tvoje oči mirne.

 

STRAH

 

Nedra

kamenitih visova.

Pesnički strah,

starog ratnika umor.

Misli zlatotkane.

Pogled visoko

sa paklenog kamena

da mi nebo dodje bliže.

 

CRVENA PEGA

 

zvekirom se oglasi

na vratima tišine

jedna crvena pega u duši.

Zateče me,

gde me očaravaš,

i mislima novim ne vide se bore.

Osećam tvoj dah

kao sunčev zrak sto miluje

pčelu dok u meni kuša slatko voće.

Preneo sam te u san,

preko praga mojih očiju

i svitac ti upali fenjer u kosi.

Ne odlazi,

smirice se crne tačke,

i bubamara sanja u tvojim očima.


SAMA

 

Nije ti san dusu uzeo,

nije te pesma sakrila

nocas si dragana gubila

ljubav te nocas opila.

-

Nocas si do bola igrala,

na usnama si krv imala,

oci ti gorele, pesma

te zanela. gorku istinu

si nocas otkrila.

-

Sama si, sama nekog volela,

i sta si, sama dobila

rec, dve i hladan smeh da

ti lomi, ogledalo snova,

gde lezi, ledene duse.

 

KLUPA

 

Kada je prvi

suncev odraz

magli

istopio beli obraz.

-

Rasvetala jesen

liscu

rumen protkala

i za razbojem

zaspala.

-

U parku

na klupi

ljubav je

upisala slova

vrlo stara i

nova.

 

šKOLJKA

 

Ti si moja otvorena,zatvorena skoljka,

a ja mesecina, tebi sedefa nosim

bar zrnce, da spustim u tvoju kosu.

Lepa si, spavaj, ne spavaj senke na zidu

nek se igraju, Sve je tvoje, i ja

i san. San sto se prikrada i prede kao macak.

 

UVEK DODJE

 

...dodje da samo tvoje suze osusi,

taj nevidljivi,nemi svedok,

i ode

...na mesta gde noz udara o noz

gde posmrtno zvono i ne zvoni.

U nedoba se probude i placu...

Kosava nosi lisce opalo, spava

poslednji gost, zaboravljen sesir.

...posrnule senke, mrznu, hladni prsti

traze poslednju cigaretu.

Cuje se miris hleba tek pecenog.

 

DUNAV

 

Videlo, sa Dunava iz cuna sto se liscem pokri.

Sesir glavu pomeri a ruka lako o vodu kratkim zamahom

strunu okinu.

Kicanka crvenih niti iz dubine kolosu brkove pomera

magla zatvori vrata Dunava i kisa orosi cun i vedje.

Zatreperi struna, glas ga pozva da igra pocne,

dok se ruka ne umori.

Sve do Table jezivi tango smrti, ples talasa.

Nogu na obalu spustu, korakom izmeri put do praga

i spusti u kraj kratko veslo.

 

SETNJA

 

Zastao sam zagledan u reku.

Udahnuo miris trave, ribe i vode.

Na šlepu je zalajao

i nestašno, protrčao beli pas.

Plava žena u žutom džemperu

je prostirala veš.

Okrenula se

i pozvala dete zaneto igrom galeba.

 

STRAH

 

Juče, mi se pojavile,

crvene modrice u duši.

Od juče su ostali svi,

ožiljci mojih reci.

Juče, si razmišljala

o meni i mojoj smrti.

Juče si me ti, a danas

me je smrt, razočarala.

Danas, ne prestaje kiša,

i Ljuti potok je žut.

Danas je gore, nego juče,

a sutra je, novi dan.

Sutra ću, da poverujem,

da će sve biti drugačije.

Sutra je bolje. Samo da strah,

nije jedini, moj gost.

 

MIR

 

Poželeo sam ti sačuvati

raskoš prvih zraka sunca

dok pevas u senci borova

i pletes venčić od trave.

Kao vila sa Šar planine

nasmejana u beloj haljini

sa žutim iskrama po kosi

igras se mekim iglicama.

Čete mrava krstare korom,

u vazduhu miriše smola,

pri vrhu stene, u gnezdo

orao Bradan spusti plen.

Nosim ti prve borovnice

a šarena kreja kliktanjem

proprati tvoj zvonki smeh

i sav pretrnuh od nežnosti.

 

SAMA

 

Nije ti san dusu uzeo,

nije te pesma sakrila

nocas si dragana gubila

ljubav te nocas opila.

-

Nocas si do bola igrala,

na usnama si krv imala,

oci ti gorele, pesma

te zanela, gorku istinu

si nocas otkrila.

-

Sama si, sama nekog volela,

i sta si, sama dobila

rec, dve i hladan smeh da

ti lomi, ogledalo snova,

gde lezi, ledene duse.

 

KLUPA

 

Kada je prvi

suncev odraz

magli

istopio beli obraz.

-

Rasvetala jesen

liscu

rumen protkala

i za razbojem

zaspala.

-

U parku

na klupi

ljubav je

upisala slova

vrlo stara i

nova.

 

BOJA LJUBAVI

 

Sve mi je crveno.

crveno nije crno.

Crveno greje,

crveno se smeje.

Sve mi je crveno

i dan,

i noc.

Crveno mi dete,

crven sam ti ja,

crvenu imas noc,

crvenu imam moc,

i crveno jutro.

Dan - po - dan,

ljubim te, ...u crvenom snu.

------------------------------------

 

O ANDJELE

 

Drhtale su ti grudi ovog jutra,

ujede te plamen pcela,

i djipala si pomamna zdrebice hirovita,

Ljeskala ti kosa iskricavo, na prozoru.

A ti se protezala poput macke jos

gladna vatre u krvi.

Gukala si golubice, zagrlio te dan i

dodirnuo da te upije ko zedna zemlja

andjele ovog jutra.

Gledao sam ti bedra i kolena dok si

mirisala jutro i frktala od jeze.

Bludnice moja.

Dosla si zeljna, kapali su ti poljupci

Govorila si da sam matori jarac,

da neznam da volim nju, andjela i

lagala si srecna.

Nezno sam te grlio i uzimao

poljupce kao dan jednom snu.

Prekidao sam ti reci, u zanosu ovog jutra,

Brundali su kamioni, pricao sam ti

nisi verovala, da si jedina,

Zvonili su tranvaji dok si pevala i

naga, u mojim ocima se ogledala djavolice,

Trgnula si glavom, zdrebice moja,

vijorila ti kosa, grlila me dugo i

slala poljupce sa prstiju.

Prebacila remen torbe trzajem i

i odplovila ladjo moja vitka,

Pratio sam te pogledom,

gledala si u prozore i smesila se o ANDJELE

--------------------------------------------------

ZIVE BOJE

 

Obojis se u plavom

nebu

crvenom zacrvenis

ljubav svu crvenu

ozelenis

zelenis se,

cvetas.

belom - obelis.

crna ti crni

smrt te zaziva

zutom uzutis

dunju na ormanu

narandzastom

sve narandze u vrtu

na obali.

 

STA OVO CINI

 

sta ovo cini

da ova noc

ima carobnu moc

da se pesme vinu

u visinu

sta ovo cini

meni kad odavno

sam morao poc.

da zaspim u

njenoj blizini.

ovo je doba

kad u meni zri

ovo je tren

kada otkose kupim

ovo je samo, jedna,

mirna noc.

 

KUDA IDE

 

Ide da pije s Kamenog, toplu

s dubinom,

pije hladna u drustvu bukava.

Sto zuri? Na Golom brdu da jezdi

kopitom sve tajne da raskopa.

Sto leti? okom da sleti na

ivicu polja gde

ostavljena, trava, sagoreva

na skladu moje duse.

Sto,zedna, obuvas stope,

a ja zagledan u srp

ispod stola se zabrojim,

sva su ti bila, kucala u meni.

Prodji me i udji u lug,

da se sakrijes,

da me zavaras,

da slusam tvoje korake

Zasto? Ona ceka noc!

-----------------------------------

 

GLEDAJ ME...

 

Igram u

u tvojim brdima,

da li me je Uzo

obuzeo.

Plakao sam. Plakao i

pevao, smejao se,

i svaku casu ispio.

-

Zasto. Zasto me,ljubav

pustila,samog,

i rusim sve.

Pevam. Prijatelju.

o.. volim je,

voli me..

Moja nisi,

...ljubav nije tajna.

 

SAMO DODJI

 

Places u snu, godina,

Sanjas u snu, nadanja,

ne vidis u snu, jecanja,

bol i uzdah trajanja.

Verujes da te izneveri

rastajes da se sastanes

oci places da isplaces

i pogled da ti nevide.

Jasminom kad zamirises

Azaleja ti procveta

Smreka ti dlanove siri

Mimoza se usnula budi

Ivancico danas sanjaj

Neven te osvoji.

Akacijo hajde, dodji!

14.09.2008.

JUNAK PRICE

JUNAK PRICE


Gle junaka, mojoj prici

kada trci meni lici.

Cudno dete u pohode

danju raslo ko iz vode.

ranila ga stara vera,

uzeta mu nova mera,


Tudje, sladje,  neko rece

nije kradja, kako lazu

kao dete tresnje brao

lubenice,  kotrljao,

i sa kruske dvaput pao

Kaisem me otac tuko

krstio se, al ne vredi

na stetu me djavo vuko

trn ubode jer sam bos

zakuvao svaki sos

i ceskao drsko nos.


Neki djavo kao zalac

rascvetao meni palac

moja glava uvijena

svaka cvora, usivena

neznam kako, cime vise

po kolenu tako pise

-

Svako bolno uganuce,

do Djurine stare kuce.

kada boli, da ne kuka

kaze babi, stavi luka

list kupusa i bokvice

i rakije na ranice.

-

Sad se moje dete, cudi

da se svaki miris cuje,

dunje zute na ormanu

i jabuka u ostavi.

nasmeje se, meni ludi,

i smeh decji sto osvaja,

ovoj prici, neka sudi.


U zivotu sve mi prece

Sta to cini i napravi

u mladosti u ljubavi.

neke price zaboravim

Ko je koga,  vukao

sacekao, i tukao,

sa svadbe mladu digao

u sljiviku je stigao.

-

U toj glavi popisano.

Ispod casti meni krasti

cekam i ja ko moj deda

da slusam dnevne vesti

ucutkujem, cut, cut, muci

beno, cuti zeno, nisam cuo.


Sta to rece, i pomenem

mesec, slavu,ceskam glavu.

ko da sricem u knjigama

zborim isto, ni na vama

ni na meni, rekoh zeni.


Ne verujem ni pricama,

svako doda, svako kiti,

i ta zloba, ljubomora

losa setva, tudja kletva

da komsiji kasni zetva.


Sve receno sve kazano

ni prikaze ni utvare

nisam znao nisam zvao

pa me More, posecuju

ko maskare, mrse, broje.


Dok je veka ima leka

ne terajte gosta spraga

nevoljniku podaj hleba.

ko je kud ke,oje preci

ne nadaj se losoj sreci

ni lopovu i nesreci


Reci zute,

mene brinu, jao meni.

ove pitalice, rugalice,

od umora i rec sopce,

kao kljuse klecam,

i cetvorim, u fijaker

besne vrance prezem.


Na oglavu dve kicanke,

crnu grivu zacrveni,

praporcici zvone meni

tako dremam i kajase

pustim pa me vranci

kuci pjanog vrate.

-

Nosili me, kao lolu,

zavicaju, tebi blize

jos me ceznja stize

sto imaju kocijasi.

i veseli palijasi

Kolko sutra nema mene.


Ni oranja, nasih moba

komisanja i kopanja,

ni razboja i klecanja

bojadzija, koradzija

ni cilima i preslice,

zvuka bucke, medenice.


Ni lepinje iz furune

i pogace ispod saca

ni gurbeta, kovaca

zveckanja cakanaca

i u travi babice.

pcela ni kosnice


Nema vise kovacnica,

ni mehova, ni iskrica

na klepanje kose,

Iliji kovacu ne nose

rdja mi srp za gredom

nema ni pijace sredom.


Niko opanke ne obuva

ni siljkase ne cuva

kape srpske ne nose

ofarbane su i kose.


Nema ni skeledzije,

vrbe ni zardjalog lanca.

crnog vina ni meraka,

vetar pesmu svatova

da ponese iz camca.


Nema djuvegije, i mlade.

devojke da se ubrade

da obucem zelenu dolamu

pantale na bric, anteriju,

u pojas da dukat stavim

u nedra svilenu maramu.

----------

 

Junaka iz bajke

mom u zavicaju

kao nekada u krilu Nane

dete sanja.

 

NEMOJ CASU LOMITI

 

Za tvoju paznju kako te molim.

nisi sigurna u reci, ne mislis,

za mene cutanje nije cekanje

ni svojoj pameti ne verujem na rec

nenapisana pesmo, gubim te ko vid

ne cuvaj me, vec svaku zapali

kao zena verna odbiti me neces

lakse cu podneti poraz nego bol

opet sam svejedno imao besanu noc

i moje cutanje su neprevedene reci

u spomen nekih raspetih snova

ne zoves me ili odlazes susret

da mi ne kazes

vise ne pricas zenom

vec sa pesmom

ako ti sve ne bude mucno

pa ti secanje nema tu moc, tako

nevesela u moj zivot svrati

ako to ne umes ni za tvoj bol

pomoci nema, ruku mi dati neces

nemoj vise casu lomiti,

ti ides nekuda,

prozor je otvoren

i hladno mi je.

 

U IMENU TVOM

 

Nastanila se u mom imenu

Rada, budi mi u snu, Ranka,

u ovom kolu igras se jeseni

ozivela Bozice, zivote moj

telom izrasla u narucju neba,

okicena dijademom pupoljaka.

-

Ti si tiho saputalo vremena

ti si Mija, dubodolina i cistina,

ti si Jasna moc i nestvarna noc,

ti lepoto, o, zivote, Bela, pcelo,

otkrivena Blagice, rajska zeljo.

-

Ljiljana, iskro, vatro strasti

gorimo u carskim odajama.

Kolovratu Zeljana, istino ziva

ranis, i pevas, dete mi rodi.

-

U imenu Zora, slavuju pesma,

teces ko reka, u pricu nemira,

tu si ti, Sanja postala luka,

plodna si zemljo, gledaj se,

Divna, sijas ko zlatna grivna.

-

Cuje se Rajna, i moja tajna,

o rucice, Ljuba upali, kresnice,

Zlato, leptirice, opleti, pletenice,

pozovem te imenom, Andjela,

odazoves se imenom Danice.

 

NE VERUJEM

-

Ne verujem vise godini i broju

i po cemu rodjendan se voli,

danas minut i sat molim,

nebo mi se uvek smeska kad ne

merim sunce po njegovom hodu.

-

Imas srecu, i kraljevsko doba

nece vise tuga da okiva roba,

teg da budem na malome tasu

orhideja plovi u plavome valu

tebi sreco, u srecnome casu.

-

Kroz mene i grmi pa se stisa

na prozor je zakucala kisa

preko puta voda meri prag

ja se nadam, ostacu ti drag.

-

Kad si nekad plesala na balu

i mene si tada primila ko salu

s medaljonom u crvenoj boji

u ljubavi sto nas cudom spoji...

-

Nikad nije bilo ni srecniji zene

u zanosu ljubav u cuvstvu poeme

kazace ti da smo opsednuta kula

koju nam ne ruse probudjena cula.

-

U ljubavi je pesma nad pesmama

nije se sakrila ni na cesmama

u slici slikara, pesniku u rimama,

u ciganskim cergama i violinama.

 

 

DELI NAS NESTO...

-

Deli nas nesto ko

nebo i more, gde je

iskra nestale iz oka,

reci ko u rovu, na puskomet

posmatramo se na bojistu

i barjake smo pogubili u

svojim proslim bitkama.

-

Deli nas parce zemlje

i san da se zajedno budimo

al zivi se pomerili nismo,

nismo u molitvi ni u bogu

deli nas isti zid cutanja.

nas ni reci vise ne dele.

-

Ni usne nas nisu ugrejale

ni ruke nam se ne doticu

pa se jos ne oprastamo,

gledamo se, ko neki stranci,

vec vidjeni u zacaranom gradu

ili nenadano u drugom zivotu.

-

Zaboravljeni u mladosti,

u ljubavi, vec epizodisti,

mi losi statisti cekamo

da se upali nase svetlo i

stavimo kostime i sminku.

-

Sta je to ostalo od nas

ostalo kao od losih snova

ko deli nas, gde nestade

i govor tela, car zivota,

gde to postoji i ceka nas,

tvoje i moje zivo vreme.

-

Ne nepoznajem te vise

ne poznajem ti ni ukuse

ni mirise od pokusaja

da izmisljam novi svet

i platim cenu za veru

da nadjem odgovore na

putu straha u trijumf.

-

Ne umem da se obezlicim

ne pripadam ni sebi ni

tebi, u bolu zadovoljstva,

sa zivotom sve isplacujem,

Ako, ostaje nam srce,

u pesmi se voli vise,

na zemlji i koraci nade.

-

Nije ni ovo moja kuca

u kojoj se ne vidis

i ja ne postojim vise,

ni ja nisam vise tvoj

ni zivot nije vise moj,

i voz nasih pokusaja.

-

Cekaj da se preselim

gde sunce zalazi kasno

kad ustane pocinje sve

i istina, nove dane

cekacu kao kaznu kada

me moja samoca zarobi.

-

U molitvi bog pomiluje.

U secanju uspavanog grada

ostacu kao duh koji luta

dok ne zamrem u prividu

da se svet obnavlja, jednom

neka i dan pocne bez mene.

 

ODA IMENU

 

Stana u mom je imenu Rada

u snu Ranka, pcela je tada

u kolu igra, brza ko cigra

A, Dragica, kao vekna hleba

telom izrasla u narucju neba.

-

Ti si Tiha, saputalo istina

i Mija, dubodolina, i cistina,

ti si Jasna moc i nestvarna noc,

i Lepa, O, zivote, Bela, pcelo,

otkrivena Neda, i Rajne vrelo.

-

Ljiljana, iskra u vatri i vodi

kao u kolovratu Zeljana,

tako ziva Ana u strasti,

i Kaja u slasti,sapuce Rajna

raste magija imena i tajna,

Nada tako naga i bajna

peva, dete mi rodi.

-

Ime Lena, u moru Esma,

tece ko reka, u dusi cesma,

tu si ti Sanja, mirna luka,

i zemlji svetlost oko struka,

moja Divna, ko zlatna grivna.

-

Kad cujem rajske ptice,

sanjam te Kresnice,

dve zlatne pletenice,

leptire i bele rukavice,

Eva zovem te imenom, Andjela,

odazoves se imenom Danice.

 

SRECO I MOLITVO

 

Zna strah u duši,

i vid uzeti

ako vidim

zavicaj na slici

zaboravljam reci

pa u djerdane nizem

ako se odvoje od mene

neverne

ko more od bregova,

sunce od meseca,

stado od pašnjaka

dodju mi iz srca

i male frule cobanske.

Zavicaju

volim sve tvoje

volim tvoje

puteve i vode,

mirise rodnog kraja,

vez pesme

marame šarene,

cilime oklecane,

prozore i saksije,

i drvene kapije.

Ajde pesmo,

ti znaš najbolje

ko je naucio da tuguje

da se sam raduje

i puste dane prebroji

kad dušu otvori,

i san se vrati.

Osim pesme

necu ništa,

dusa kad drhti

stari bol

traje ko noc.

Volim i pesmom

vara me tama,

vara mi osecanja,

cuvam moje duge

i slušam krik

zapaljenih snova

pa se setim

kako sam te voleo

sreco i molitvo.

 

NOVI VEK

 

Na peronu, koferi, svet sam u voz poneo,

sa galamom i vatrometom na kraju veka

cudo, i sedmu godinu milenijum doneo

Kao bolesnik trazim mojoj bolesti leka

u noci koja me prestravila, zoru zacarala

kroz suze si rekla da me nisi nikada varala

zao mi je, nisam te nikad dovoljno volela

ne verujem ni sebi, svaka rec me zabolela.

Izmedju nas, ono sto spaja, dace mi zivota

ko dasak vetra, dva andjela, i tvoja lepota.

Neces mi ni ove noci, ko nekada sreco doci

sve dok oci ne sklopim ni bol me nece proci.

U slici ti oci i ruke ozivim, lice rumen oboji

tebe duso vidim, telo i pokret kao da su tvoji.

Nestvarna je slika, ti opseno, iluizjo, zastani

svetlost u slici se izgubi, ja te molim ostani.

Kako su dugi dani, i noci, bol me uvek prati

srecan kada sanjam tebe, jutro te meni vrati.


MENJAS SE

 

Neka te srce, i želja vrela,

slika na zidu, previse smela,

pogledi trrnu, to nisi htela,

da ti oci kradem iza vela

-

Menjaš mi svet, dane i noći,

i zanos ljubavi koji ce doći,

Čekam te, ne verujem više

tamnome nebu i šapatu kiše.

-

Ljubav u slici, u duši seta,

donela je čari, ovoga sveta

osmeh i njena mala sala.

i bajka u slici je nastala.

-

Ukras vremena, žar zivota

i živi snovi ko večna lepota

o meni nek sude i vekovi stari

da su svetli časi i nebu čuvari.


LUTAK

Kada sudi vreme, presudjuje brzo,

previse brzo, sporo, previse sporo,

previse adrenalina opije sudiju

ili zanese neocekivani udar vetra.

-

Srusice kule, dan je pao u noc

Noc se izguzvala kao tkanina.

Kao da je pad izmerio provalijom,

sedeo je lutak u svom pozoristu.

-

Kako mu srce kuca, nastaje bol,

u predstavi nestanak svetla,

uz muziku haosa, otice zivot.

Vratar prati liniju, pad suze.

-

Iz tame, pucanje nerava

zastane u cudu, njegov dah.

Telo lutka se zgrci i opusti.

Vratar isprati useljenu dusu.

-

Zakljucace vrata i ostaviti ga,

umorni i slepi spavaju cuvari,

dok sanjas bludnice, spavaj sudijo,

da ne sudis prestrogo o njemu.

 

BEZ MENE

U odelu, u losem maniru

vise natekli kao testo

u svom rovu, na puskomet

odmeravaju se na bojistu

i barjake su pogubili u

svojim proslim bitkama.

-

Dave se kao losi plivaci

u zelji, u zivom blatu,

zivi se pomirili pesnici

nisu u molitvi ni u bogu

u njima je isti beli zid

njih ni reci vise ne zale.

 

Ni usne njih, ne sanjaju

ni pesme njih ne sticu

ne oprastaju, okrecu se

ko mamci, ne radjaju se

vise, ne cekaju negde,da

tonu, kao camci u pesku.

-

Kraj. Kupci u mladosti,

u ljubavi, epizodni ulagaci.

ni lose statiste ne cekaju

kako se ugase svetla i oni

skidaju kostime i sminku.

 

Sta je ostalo za spas

iskrzano od losih snova

kao zivot izmedju nas,

igraju se stare drame,

ako nestane kuknjave

poraste i cena jave.

-

Ne raspoznaju se vise

upoznaju i svoje ukuse

ne cuju mirise slepi od

pokusaja da vidaju stare

rane i isplate zaveru

da se nadju u razgovoru

i necovecno u dobitku.

-

Pesnik, on se obezlici

dok ne padne na sebe,

sebicno, i zadovoljno

sa zivotom sve isplacuje,

ako baci srce lavovima,

rastrgnu ga usred balade.

-

Ako to nije tvoja sarada

prica u kojoj sve vidis

ni ja ne umem da glumim

ni ja nisam lik za boj

zivot nije trajan dobitak,

i jeftina parada ulice.

-

Cekaj ne selis dusu,

sunce izlazi kasno

ustajes a nemas cigaretu

14.09.2008.

STRELJANI U ŠOKCU

Za vreme drugog rata u našem kraju se nadje neki grdan narod izbegao iz Šokačkih krajeva ispred  ustaškog noža i drvenog malja. Sve kuće se popuniše i primiše dobrovoljno taj narod dok prodja ta oluja pa da se opet povrne nazad iz zbegova kao da se ništa desilo nije. Pošao je otac u Adu da nakosi trave za stoku i poveo mene da tu travu pokupim pa kad natovarimo na kola sve to dovezemo i stovarimo da se prvo malo prosuši pa da se stoci dava. U polju negde iza poslednjih kuća sretosmo ženu sa zavežljajem, sa tri sina i ćerkom. Dečaci su bili jedan drugome do uva, sa malom razlikom u godinu ili dve. Ćerka je bila drugačije obučena nego ženskinje iz našeg sela.  I maramu je vezivala kao i njena majka sasvim drugacije od žena u selu. Zaustavila nas je i pitala ima li u selu negde da se sklone, da ne lutaju od sela do sela po ovom vetru i kišici koja još nije počela ali su se videli oblaci od Drine koji su uvek pd tamo donosili kisu. Žena je rekla ocu. Ljudi, pomagajte, ako boga znate, da mi ne propadnu ova deca koju sam od zla sačuvala i pešice dovde dovela. U našoj maloj kući je bilo nas puno a dve sobe u kojima smo svi spavali. Otac je saslusao ženu i rekao joj da će brzo da se vratimo samo da nakosimo trave pa će mo ih povesti da se smeste kod nas. Dok je otac kosio, ja sam kupio i tovario. Na uvratinama ukraj poorane njive su stajali su i čekali dok se mi ne vratimo. Kada smo se vratili popeli su se na natovarena kola sa travom, podigli smo decu i popela se i žena i sela pored mene. Došli su u našu kucu, i proveli pet dugih godina dok se sve nije završilo pa se opet vratili odakle su i došli. Došli su iz sela nadomak Osjeka koje se zvalo Brešće gde su još za vreme  Austrije Srbi i srpski živalj ziveo. Došli za vreme turske vladavine i seobe iz onih krajeva gde je bila stara Srbija. Sećam se dobro njih, dečaci su se zvali: najstariji Ljuban, srednji Rade, i najmladji Stanko. Setra im se zvala Milka i bila je šepava u jednu nogu. Srednji decak Rade je bio gluvonem ali je razumeo sve sta mu se priča jer je posmatrao onog  koji mu priča u usta. Njihova majka je bila jedna vredna i dobra žena. Zvala se Veselija. Tako su oni kod nas ziveli, delili ono malo hrane sa nama koje i za nas nije bilo dovoljno, ali se nekako preživelo i ratne godine su prolazile uzimajući danak smrti i u našem kraju. Iz našeg sela su ljudi stradali od strane nemaca, skupljeni muškarci su streljani i opet su i to ljudi zaboravili iako se strah bio uvukao u svaku kuću. One druge godine su nemci uzeli da skupljaju onaj broj koji su bili propisali za svakog ubijenog vojnika. Partizani su bili negde preko Drine i povremeno prelazili na našu stranu i ubijali po nekog nemca a posle je narod plaćao to svojom glavom dok su se partizani ponovo sklanjali i vraćali preko Drine u Bosnu gde su se u gustim i neprohodnim sumama nalazili jedini svoj siguran prostor koji su često znali da nazivaju slobodna teritorija. Bila je toliko slobodna dok se nemačka sila ne zaputi sa svojom vojskom i mehanizacijom, da bi se partizani pokupili i povlacili put Kozare ili su se gubili u krševitim planinama Crne Gore gde Nemci sa svom tom mehanizacijom nisu prelazili.

Kao što sam rekao muškarce koje su sakupili su poveli i streljali na onom istom mestu gde su i pre to činili. Medju sakupljenim muškarcima se tako našao i gluvonemi momčić Rade koga su u sokaku pokupili dok se igrao sa mladjom decom i priključili koloni i odveli na streljanje. Kao da nemci nisu gledali na godine kao što se to posle i pokazalo u Kragujevcu gde su onoliku decu izveli iz škole i odveli da ih streljaju.

Nisu možda ni primetili niti ih je zanimalo što je momčić Rade bio gluvonem jer je on za njihovu tačnost i nemačku pedanteriju u beleženju brojki smrti bio samo broj koji je trebao da popuni onu kvotu koja je bila propisana. Sve muškarce su poredjali i izvršili streljanje hladno bez neke vike i pokazivanja nekog interesa prema poredjanim muškarcima. Gotovo mehanički su za kratko vreme  koliko da se smota cigareta oni svi muškarci ležali po zemlji, izrešetani i krvave odeće. Sam prizor je bio kao na svakom stratištu, izazivao bi jezu, ljudi pali kako ko. Jedni preko drugih kako je koga koji metak zatekao. Gotovo bez glasa, ćutke samo se čulo naredjene da se započne paljba i potmuli pad tela na ovu našu ravničarsku zemlju koja se zalila krvlju tih nevinih ljudi. Kao što su izvršili svoj krvavi zadatak, jednako u poretku kako su i došli su otišli iz sela. Iz kuća su oni malo hrabriji ili koji su imali nekoga u toj streljanoj grupi došli da pokupe tela i dostojno ih ožale i sahrane. U to vreme leleci, kukanje za pokojnikom se izgubilo kao da je i smrt postala bliža i izvesnija. Samo se čekalo kada će doći na red nečija glava, a život koji se dešava do pogibije je kao veresija koja se plaća kad tad. Od samog streljanja do momenta kada su prvi ljudi došli na stratište prošlo je više od sata i niko nije ni mogao da primeti da se ispod tela koja su ležala izvukao krvave odeće ali ne pogodjen gluvonemi Rade. U strahu je izbezumljen lutao poljem dok ga nisu krvavog ugledali i odveli u selo te se vratio opet kod nas i nastavio da živi kao da se ništa nije dogodilo. Kao da je taj dan i Bog pogledao na njegovu stranu i prvo uzeo one koji su mogli da čuju i govore a njega takvog ostavio da još poživi i vrati se svojoj kući u kraj odakle je došao. Tako se i najstariji brat Ljuban oženio iz našeg sela i odveo svoju nevestu u njihovo selo Brešće.. Nikada nisam saznao šta je posle bilo sa njima, jeli još neko živ od njih i kako su preživeli ovaj poslednji rat koji je nedavno zakačio opet njihov kraj. Niko nije došao od njih u naš kraj. Kolone izbeglih su danima prolazile glavnom cestom. Možda je u toj koloni opet bio sad već ostareli i gluvonemi imenjak Rade. Možda je opet pošao negde, gde će naći svoj privremeni dom, da se opet vrati kući ili su ostali kao mnogi da da žive tu. Neki su imali želju da se vrate samo da umru u svojoj kući, ali život je život, te ih ostavi da leže pokopani tu gde su i došli. Jedan kraj u našem selu gde su živeli ti ljudi koji su se sklonili od ustaša je i dalje kao i pre nosio ime Šokac jer su možda neki drugi ljudi još za vreme prvog rata se tu sklonili i posle otišli tamo odakle su došli. I oni su bili Srbi a Šokci su ostali negde daleko preko Save i Dunava gde su i pre bili. Ni do danas se nije izgubio i naziv zbegovište Za Šokac  niko više i nezna zašto se tako zove. Da ja ovo tebi ne ispriča a ti kolko vidim sve ne zapisa ko zna dal bi ostalo traga o ovome što se dogodilo u našem kraju što ga zovu Šokac i sećanje na gluvonemog Rada koji je kao nekim čudom izbegao smrt.
14.09.2008.

SREĆO

Ako te lazem, pas bio. Postoji narod koji svoje mrtve sahranjuje pored svoje kuce i bunara. Na grob ne stavljaju ni krst niti bilo kakav spomenik. Jedino sto postuju je zivot i ljubav. Imaju puno dece koju obozavaju a nama samo izgleda da oni nedovoljno brinu o deci. Kad umiru sve sto ostaje za njima vise nije vazno. Kucu kao da ne vole jer ih vezuje za mesto, ako preti da ih ugusi oni je prodaju, sruse i idu dalje. Kako bih voleo da sam im slican ali nisam. Sazidao sam kucu. Majstore sam poceo da psujem od podruma do tavana, gde god pogledam fusheraj. Dok mi se nije smucilo, te uzeh mistriju i gletericu da budem majstor i ispravljam njihove brljotine. Nekako se izborih al prodje mi par godina u tome i moja kao kuca progleda, skinuh i tapete ko jos ima tapete u kuci, iz one poslednje sobe jedva skidoh i zarekoh se da to vise u zivotu na moj zid necu staviti. Okrecih u uzinat komsijama bas u zuto. I bese meni lepo, za neverovati da zuta soba moze biti tako lepa kad se okreci ili se to samo meni zuto previse svidja. U kuci dodje na red da se menjaju stvari, vesh masine, frizideri, sporeti, bojleri, televizori. Kad to dodje na red onda sam se kao i svako nasao u nevolji, jer dok u ovoj nemastini se pokupuje sve to ima da se naplacamo kredita i odricemo se od svega. A dodjose neke besplodne godine, dok se neki ljudi obogatise, pokupovase neka besna kola i mene stize Jevrejska kletva, dabogda imao pa nemao. Nastade neko komesanje, neka zbrka. Snaci se, postati nesto drugo. promeniti sebe, promeniti svet. Poceti odmah. Ali to tesko ide. Ucimo jedni od drugih. Neko ne doceka da vidi sta je radio. Neko se doseti pa raskrsti sa sobom i odbaci sve ono u sta je verovao da pocne zivot od pocetka. Neko se doseli, neko se odseli, a neko nezna kud bi. U muci postati majstor za sve, i ja, umesto da radim jedan posao ja radim pet i opet se nista ne vidi. Para nema, pa nema. Udarila neka nemastina, nastalo je prezivljavanje. Koliko da se kupe neke krpe da se covek obuce i pokrije se  nasa golotinja. Da se kupi praska i sapuna da se operemo ko ljudi, da se bar ne osecamo  jedni drugima kad je stvarnost pocela da se oseca. Prodje i onaj kobajagi rat sto je bolje da ga se ne secamo, i odose neki nasi prijatelji i komsije u neke strane nam zemlje i niko jos da se vrati. Dal su srecniji i bogatiji niko se nije vratio da kaze a mozda i nece. A ja sam tu gde sam i bio, kao da sam u ovu zemlju pustio veliko korenje i sve zivim u nekoj nadi, da ce nas stici neka obecana sreca. Koju dugo cekamo, pa da se i meni jednom ko nebo razvedri da me ogreje sunce. Nije da se tebi zalim, a i sta imam od toga jerbo je tako nama nekako sudjeno, da ovaj zivot po malo odmice a da samo posmatramo kako se smenjuju godine na kalendaru. Jedino sto me stvarno veseli su moja deca, koja su zdrava i prava. Rastu, lepa ko da su na majku, jer ja nisam neki bas lepotan a i to je valjda gen. Da ne cuje zlo i lepa i pametna. I zena mi onako bas lepa, kao da je godine zaobilaze ili se to meni cini jer mi je draga kao i pre. A ponekad smo smo ko stranci, pa se udaljimo i polako prestanemo pricati, pa se zaobilazimo, dok se ne posvadjamo da dodjemo sebi, da se pomirimo. Onda se ponovo priblizimo kao da se nista nije desilo. A covek ti je prokletinja, sve mu je vaznije, juri za nekim snovima, pravi neke planove a zena svaka hoce da ti bude centar sveta, pa se naljuti jer joj ne posvetjujes dovoljno paznje, te padnu i razmene se ruzne reci. Dodje vreme kad se u coveku javi i ljubomora, kad se pojave i neke sumnje, covek pomisli da bi trebao da svoju zenu kontrolise, da joj pregleda poruke, da nije pocela da svrlja. A sve je to blesavo jer ko je zenu sprecio ako hoce da te prevari, ako hoce da te slaze. Recept za srecan brak niko nema. Brak je kao kuhinja ili spremanje jela, to je jedino jelo koje moras sa zenom da skuvas kako treba. Ako zagori pocne da se oseca, ni otvorena vrata ne pomazu.. I ljubav kao da je biljka trazi svetla, da se redovno zaliva, okopava i plevi, cupa korov. Ponekad i biljka oseca, akamoli zena, hoce da joj se prica, tepa, voli...
Nekome ne ide od ruke i nece ga cvece, nece ga ni ljubav kao da se kamenjem na nebo gadjao, sve se zavrsi kako ne treba i ostane u coveku neki jad i gorcina. Ako imas srece da te oce cvece, da sve sto u zemlju zasejes se primi, pa lepo raste, procveta i zamirise.
Tako je i ljubav slicna cvetu, koji moze da nikad ne procveta i uvene ko svaka biljka jer joj nismo posvetili dovoljno paznje. Koliko je dobri ljudi upropastilo svoj dobar brak svojom nepaznjom, svojm sebicnoscu. Ponekad je potrebna samo topla rec, osmeh i dodir

Jedino sto covek ima i sto vredi je porodica. Kuca, ni bogastvo, ne cine da covek bude srecniji. Samo se covek vara, i misli da ce pare sve probleme da rese i donesu tu ocekivanu srecu koja nam stalno izmice. A sami smo krivi kad zaboravimo da zivimo, da uzivamo u malim stvarima. A zivot ne cine samo velike stvari, godine i mesece i sate cine neki minuti i sekunde koje ili su srecne ili nisu. I ja sam izgleda ostario kad ovako mudrujem, kao da cu sad da otkrijem Ameriku. Svi sve znamo a na istim greskama padamo, ali valjda je i to ljudski da se gresi. Sve sto je ljudski kao da nam nije strano, na sve se naviknemo i svasta prihvatimo kao normalno. A nije. Samo mi tako mislimo da nam bude lakse. U zivotu nije dobro biti sitnicar ali avaj nas zivot sastoji od sitnica. Kao da je zivot neki mozaik koji od kamencica pravimo ali ponekad lose izaberemo velicinu pa se nista ne uklapa. Osecaj mere, i strpljenje kao da mnogi gube na pocetku i ne trude se da istraju, da ucine svoj zivot malo boljim i lepsim...

14.09.2008.

BELO JARE

Živeo je na kraju sela malo izdvojen sa kućom od ostalih kuca i ostalih ljudi, skoro u sumi vise potoka i Sastavaka deda Nikola kapetan. Nekada davno je mozda bio prvo narednik pa u ratu dobio čin kapetana za svoje herojske podvige. Mozda je postao i prvi nosilac Karadjordjeve zvezde sa macevima u nasem selu koji se vratio ziv kuci a da nije bio invalid u ruku, nogu ili corav na jedno oko. Medalju za posebno iskazanu hrabrost mozda je dobio od kralja pred celim pukom. Od zadobijenih rana od kursuma i bajoneta osecao bolove u ledjima na svaku promenu vremena. Pricao mi je samo da je kao mlad služio u cuvenoj kraljevoj gardi sto je onda bila posebna čast, a posle kada se vratio iz rata ceo svoj vek kao bunardzija proveo pod zemljom. Bio je za mnoge u selu ziva legenda, jer ga niko nije mogao oboriti u rvanju, skociti u dalj. Svako ko je sa njim podelio megdan je dugo pamtio udarce koji imaju ritam gvozdenog cekica koji protivnika u kratkom roku prosto samelje. Svako ko mu se zamerio i okusao u borbi sa njim je iz crkvene porte iznesen u besvesnom stanju. Svako ko se pouzdao u svoje misice, telesnu tezinu morao je da se suoci sa njim i plati skupu cenu jer nije izvagao njega kao protivnika, kakvog opasnog borca ima pred sobom. Zato su ga zaobilazili i sa njim se nisu kacili. Godine su prolazile, a on je ziveo zivot usamljenika, suvise povucenog i zatvorenog u svojem cudesnom svetu dalkeo od svih u kuci od kamena i verandom na kojoj davno uradio tri lepa i vitka luka od kamena. Sve sto je bilo od drveta na kuci je otesao sekirom koju u nasem kraju zovu bradva, kratka sekira siroka i malo zakrivljena tu gde se nalazi drska, iskovana da ima tezinu i zamah, posebno okaljena da prilikom tesanja zvoni reskim zvukom kao kad se udara metal o metal.  Na kuci je napravio hrastova vrata i na njima svojim dletom urezao sare koje lice na one cvetove koje je u odredjenom danu u godini brao i susio za spravljanje melema.  Vilinsko cvece srcolikog lista, uskog i zvonastog cveta,  zarko crvene boje, sa prasnicima koje su stalno oprasivale pcele. U polju je poznavao i brao jestivo bilje. Neke pecurke sa stabala je skidao i ostavljao za lecenje nekih opakih bolesti. Dobrocudan kao covek, odlicnog zapazanja, zivog uma, pamtio je mnoge pesme o junacima i legende  za koje se nije znalo dali ih je on cuo ili ih je sam izmislio. Pricao mi je o ratu. Rat je jedno ljudsko zlo.  Mnoge dobre ljude rat je odvojio od porodica, koje su se zlopatile ako im je neko poginuo ili im se vratio kao bogalj. Mozda je on zamrzio  uniformu posto je video previse ranih smrti, zamrzio je oruzje i nije zeleo da ima posla sa ljudima kao pre. Kad je video lice i nalicje ljudsko, video lice zla i zato bi najradije izbegao ljudsko drustvo. Kao da je bolji kontakt imao sa decom, zivotinjama i prirodom nego sa ljudima u koje je kao da je izgubio svaku veru. Voleo je vodu. Odlazio je na reku. Na izvore. Pronalazio je vodu tamo gde je nema, a voda ga je bas htela a on je nju zavoleo kao sto se obozavaju i vole zene. Doživeo je svoju duboku starost nekako previse zamisljen i usamljen, a donekle i zaboravljen od svih pa čak i od rodjene dece koja su se rano rasula po svetu. Poživeo je dovoljno da ga ja upamtim a bio sam na granici kad dete pamti ili zaboravlja ljude i prve dogadjaje. Moj deda je bio meni moja prva knjiga. Iz nje sam stalno crpeo prve price, lepe price iz njegove mladosti. Deda Nikola kapetan je bio meni kao drugi deda, moj vilenjak, neko ko  je izasao iz decjih bajki. Došao je nekim cudom kod mene da me obraduje i usreći uvek sa nekom novom bajkom. Jednoga dana se tako on pojavio u dvoristu. Kao u nekoj igri, mozda je osecao citavim telom  vodu duboko ispod zemlje kako struji, nepogresivo i bez sumnje obelezio je tri mesta gde je odredio da ima vode. Mesto gde ce se kopati novi bunar izabrao je ono gde će vodena žica biti bogata, da se ne desi da u godine koje nisu vodom rodne taj bunar presuši. Pre kopanja po svom starom bunardzijskom obicaju izgovorio je neku molitvu i cudne reci uz samo njemu poznat ritual, zaklao je petla pa je zasekao veliki krug gde poceti kopanje našeg budućeg bunara. Prvih nekolko ašova i kroz prve slojeve je brzo prosao. Medjutim on je dobro znao da ce prave muke tek posle doci, kada se prodju i oni slojevi sitnog kamena i sljunka i dodje do ljutog kamena, do gole stene, koja se nije dala razbijati ni cekicem, do minama, koje je svojom sigurnom rukom starog ratnika, postavljao u stenu podno zapocetog bunara. Kada ga spuste u bunar on pocne da peva, cuje se njegov cist i zvonak glas iz dubine bunara. Ponekad sam prekidao igru da slusam neku pesmu koja je dopirala na povrsinu. On ne izlazi dok ga ne povuku na sajli na kojoj je vezan komad debljeg drveta koji je uzjahao i tako se spustao drzeci se za sajlu. Kada naredi vuci, onda se izvuce sajla pa se veze velika metalna kanta, neko manje bure u koje se ubacuje materijal koji on iskopava i ubacuje dole u bunaru. Danima je trajalo to mukotrpno kopanje i vadjenje razbijenog kamena i zemlje. Sva zemlja i sitan kamen je bio raznosen po dvoristu i tako je dvoriste lepo posuto  sitnim kamenom i nivelisano plodnom zemljom. A nije ni bilo ravno, na nekim delovima je pre bilo u blagom padu. Prolazio je metar po metar i svaki sloj mu se pokazao, pricao mi je o glini koja je masna i kroz nju ne prolazi voda.  Zove se Uma. Pricao je o rdjavom vazduhu koji se stvara u bunaru i koji zna da ugusi neoprezne kopace. Cudno, njega osetim nekim svojim culom iako nema ni boje ni mirisa. Ali uvek proveravam bunar kada je vecma veoma dubok sa spustenim i vezanim piletom. Sedim i ispusim pa proverim kad ga podignem ponovo gore jeli pile veselo. Posmatrao sam uvek je lagano savijao cigaretu, uzivao je u tome i polako ispusio. Gledao zamisljen negde u daljinu gde ja nikad nisam mogao svojim ocima da dosegnem. Njegovo zidanje ciglom je potrajalo do polovine bunara. Zidao je sve u krug ciglama koje je povezivao tako da ni malter nije bio potreban jer su cigle dobro nalegale i uvek je stavljao ispod njih na odredjenoj dubini, betonski prsten koji je sve te cigle drzao.. Negde na petnaest metara kolko gledam, Da Nikola je tvrdio, javice se prva voda. Tako je i bilo jer je dobro poznavao kretanje i podzemeni nivo svih reka i vode povezane sa izvorima u kraju. Javila se ta prva voda. Rekao je da ta voda nije nekog kvaliteta. Površinska. Tu vodu je on ocekivao i nije je uzeo za neku ozbiljnu zicu. Rekao je odmah. Ljudi to je voda sto ne daje bunaru siguran dotok. To je voda koja moze da potpuno usahne,da se zagadi ili da se smanjuje i povecava zavisno od kisa. Nastavio je kopanje. Od tog trenutka negde od polovine bunara pocela je njegova velika i prava borba sa stenama. Dinamit je trosio kao da ga ima u izobilju, a druge nije ni bilo jer drugacije se nebi ni sislo do vode. Jedan metar kamena se kopao danima i izbacivao kantama koje su bile tako teske da su vadiocima pucale ruke iako su sa svake strane zajednickim snagama vadili dva coveka polako na povrsinu pazeci da nesto ne padne i ne povredi slucajno bunardziju dole. Dole je vec nastajao bunar daleko siri nego sto je gore bio ozidani deo. Dole nije vise ni zidao vec samo ako postoji potreba cementirao neke razdvojene stene da se ne odrone ako bude nekog zemljotresa. Pa je opet isao dole, i dole. A vode. Nema, pa nema. Sve je vec pocela da hvata panika da ce taj bunar biti bezvodan. Ali stari bunardzija Nikola je bio pun vere i samo je odmahivao rukom i govorio svima, samo nam preostaje da kopamo a ne da pricamo oce li je biti ili nece. A voda je tu da znate dole, kao sto su ove moje vene na rukama. Kada se pogodi u ove velike zile i voda ce poteci sama,  pojacati i nadoci, kad dobije veliki odusak. I kopao je danima, neumornosve dublje, kao da nije osecao umor. Njegove  cvrste i ocelicene sake su sa onim cekicem tukle po steni a zvuk je odbijao u jednakim intervalima i bio ritmican kao neka podzemna muzika. Moj deda je stalno kao po obicaju kukao na sve vecu dubinu, na utrosenu municiju i dinamit, na sve one protekle mesece rada koji su ga skroz odvojili od poljskih radova, meseci koje su se vec se oduzili u nedogled kao da taj bunar nikad nece biti zavrsen. Novac koji je bio u kuci se davno istrosio. Baba je vec dedi pocela da zvoca da batali to kopanje bunara jer  taj cudak Nikola sto sanja vile i nocu leti u oblake da vodi neke svoje bitke kanda kod nas nece tu svoju zicu naci i voda nece salom u tom bunaru poteci. Otac je svakodnevno sa konjima vukao izvadjeni kamen i istovarao ga i video se umor od vise mesecnog vadjenja te pune kante kamena zajedno sa dedom. Kao da su svi poceli da gube veru da ce se taj bunar zavrsiti srecno, jer je Da Nikola davno presao uobicajenu dubinu od trideset metara i vec je presao i trideset pet metara i opet voda kao da bezi, kao da se sklanja i izaziva ga, kao da je cuje, tu ispod njega, cuje kako šumi i sapuce al opet, da mu se pokaze nece. Dedina braca su pocela da ubedjuju dedu da zatrpa taj bunar jer sta ce mu ta bezvodna rupetina i da prekine sa tim coravim poslom. Deda je bio vrlo besan i terao im inat, skripio zubima i pio onu svoju naj ljucu rakiju i po vas celi dan bio svadljiv i osoran da su se svi sklanjali od njega da ih ne pogleda onako popreko zakrvavljenih ociju. Otac se plasio da deda ne ispusti podnapit sa svoje strane vreteno kad vade kantu pa da se ona povrne i ubije coveka dole. Kao da je taj zapoceti bunar u nase dvoriste doneo neku veliku nesrecu i neraspolozenje. Majka je bila ocajna, jer otac vec drugu godinu cestito ne seje, pa nema ni sta da se ovrsi, i sve zalihe zita ce se se potrositi i vec smo poceli da na trpezi imamo jedino jelo a to je prazna krompir corba. Hleba je odavno nestalo i baba je sa vodenice u torbi donosila kukuruzno brasno i pekla nam proju. Ja sam sa mlekom jeo kacamak i cicvaru ukuvanu sa malo masti. Baba se poradovala kada je pocelo da stize povrce jer tada je bilo bar zelja i luka, koji je pocela da przi sa jajima i dvoristem se precesto sirio miris przenog luka. Citavu zimu koja je bila gotovo bez snega Da Nikola je proveo u bunaru. Na povrsini su se smrazavali prsti dedi i ocu dok su vadili kantu sa kamenom na povrsinu. Deda je poceo vec previse da nakrece onu svoju flasu. Poceo je da pijan spava po citav dan i onda se na vretenu nasla moja majka. Gledao sam svaki grc i napor na njenom licu dok je sa ocem vadila gotovo pune kantu kamena i kako je spustla na kolica da je odvuku i prospu u kraj dvorista. Baba je bila jako ljuta na dedu i cule su se zestoke prepirke izmedju njih da je uvek bio naopak i sta mu je trebalo da ima svoj bunar kad je njegov brat  iskopao u dvoristu bunar. Al deda nije hteo ni da cuje, oni su davno podeljeni, da on nema svoj bunar vec da mu braca prebacuju da eto on tako copav ceo vek ide u njihovo dvoriste.

Kada je svima u kuci saopstio da ce se kopati bunar i da tu nema pogovora, baba je stala, i zanemela. Znala je da ce zbog toga kuca da udje u velike nevolje, da ce mozda da bude i gladi. Kukala je. Decici dal ce biti mleka kad dodje vreme da se isprodaje stoka a mozda i konji kada nestane para za bunar. Cula je od oca price kako je toj kuci kad posao oko bunara podje po zlu. Tako je i bilo na kraju je otac odveo Putka svog drugog konja i dve krave a ostala nam je samo ona mlada, pa je i nju prodao poslednju na pijaci. Mi smo svi stajali na dugo kapiji i plakali kao da je umro neko najrodjeniji. Kad je otac oterao stoku i konja da ih proda. Ja nisam razumeo zasto otac prodaje konja i ridao sam za ridjanom. Ostao nam je samo jaci i krupniji Brnja, vranac, pametan ko neki covek. Ponekad je znao i oca da ujede al je bio snazan i pouzdan te je mnogo tereta sa njim otac povukao, sva drva iz nase sume gde rastu oni hrastovi i cerovi samci koje sam ja uvek voleo da obgrlim rucicama jer su bili tako debeli i visoki ko neki nasi dzinovi. Uvek je kola i kola stajskog djubriva na njive terao i tamo rasipao da nam psenica nabolje rodi i da se uvek onako crni kad poraste velika. Sada je stajsko djubrivo stajalo i otac ga je stalno razbacivao jer vec nije mogao da  ga izbacuje kroz prozorce kuda ga je izbacivao. Nije stigao da ga otera na njivu. Bio je neraspolozen sto na vreme nije nista poorao ni podrljao. Ni setva mu nije prosla kako treba pa se bojao kako ce nici posejana psenica i kukuruz. Otac je bio uvek ponosan na svoju posejanu psenicu i kukuruz. Komsije su mu uvek zavidele na usevima i gledali kad on krece da seje da i oni idu jer ako on tada seje da je to najbolje izabrano vreme. Sa jednim konjem je bilo teze vuci taj kamen, manje se tovarilo, posao je isao sporije, ono sto su dva konja povukla odjednom vranac je vukao uz dvaput. Nekako je smrsao jer kukuruza nije bilo, od umora i znoja mu se javljala pena na telu koju je otac skidao trljajuci ga i pricao mu prislanjajuci svoju glavu na njegovu pametnu glavu kao da prica sa najboljim prijateljem. Vranac je ostario u nasoj stali, stario kao covek i docekao svoju smrt. Ukopali smo ga u basti negde na kraju naseg dvorista. Ja sam kad ga je zemlja pokrila stajao i plakao sa ocem jer smo se secli da je on podneo najveci teret kada je njegov drug Putko ridjan bio prodat zbog nase zle sudbine koja nas je u takvo iskusenje stavila da se molimo da se pojavi ta voda i prekrati nase ljudske muke. Svi su nas vecma sazaljevali i vec su pocele price da je moj deda zanesenjak kao i Da Nikola da se kopa dzab dzaba onoliki kamen i zemlja i muci svoj narod u kuci toliko vremena.

Svaki dan je davao sve vecu tezinu kamenu i kanta se dizala sa sve vece dubine i bila sve teza. Ja sam dolazio do ivice i rucicama se drzao za ogradjeni deo i samo nesto malo video dole dubini gde je odzvanjao zvuk cekica kojim je majstor Nikola odvaljivao kamenje. Dozivao sam ga svojim tankim glasom, Da Nikola, Da Nikola, Sta ladis. A iz dubine se uvek zacuo nekako cudesan i cisto razgovetan njegov glas. Oooo, ko je to meni dosao, da nije to moje belo jare. Evo Da Nikola kad iskopa bunar ovaj ima da posle pricas da se u njemu najbolje lade lubenice. Jel ti volis lubenice kazi dedi. Volim. Volim. One velike civene. Uvek su me nekako brzo terali da ne smetam coveku ili da slucajno se previse ne nagnem pa da upadnem u bunar. Al on je za mene bio ko nekakav magnet gde iz dubine se cuje taj dobri deda koji mi se uvek odazove i kao u nekoj igri mi se dozivamo i sada kad ga vise nema kao da on nije davno sklopio svoje zuljevite i krupne sake a ja nisam kao on osedeo i vec mogu svoje unuke da drzim na krilu..kada stanem na zid tog bunara kao da jos cujem njegov glas iz dubine... Ta nasa igra je trajala svakodnevno, i samo ako je padala kisa on tada nije radio, pa nije ni dolazio. Ako je bilo lepo vreme ja sam ga cekao i uvek sa radoscu ga docekivao kad se onako beo od kamene prasine kao neki pekar koji pece neke kamene hlebove u dubini bunara pa posle izadje gore na povrsinu i nasmeje se onim svojim osmehom meni onako umilno, i pomazi me po beloj kosici i kaze e belo moje jare neka si mi ti malo porastao. Kad zavrsim ovaj bunar bices kao i ja za godinu stariji. Na meni se to nece toliko videti kolko na tebi. I tu je pocelo nase neobicno prijateljstvo koje trajalo do njegove smrti. Prilikom kopanja bilo je i opasnih trenutaka, kada se zemlja odronjavala, kada se iz zidova pojavi iznenada voda odnekud pa zacas potopi kopaca, strasnih momenata kao kada kada se odroni kamen i padne na Da Nikolu i on izadje krvavog cela jer kamen dobije veliko ubrzanje i moze da ubije ako bunardziju udari u teme.  On je uvek nosio svoju cudnu siljatu kapu koja je bila necim ojacana, nekako kruta, valjda kao neki slem da odbije svaki kamen koji pada odozgo. Njegovo rvanje sa kamenoim i nase dovikivanje, naporan rad da se toliki ljuti kamen izvadi u jednoj kanti i raznosi svakodnevno po dvoristu ili se odvozi da se prospe negde na mekom putu u njivama. To je bilo za mene, neko svakodnevno zbivanje koje traje i svaki put pre nego sto podje kuci onako umoran mojem Da Nikoli nije bilo tesko da me drzi na kolenu i isprica neku novu pricu koje kao da nisu mogle da presuse kao sto ni jedan bunar koji je Da Nikola iskopao nije presusio. Sedeo sam na njegovom krilu i posmatrao njegove krupne crne oci ispunjene do kraja onom njegovom dobrotom, svaka rec je u meni stvarala takve polete masti, svaki lik koji je opisao ili izmislio je za mene bio kao  ziv, da sam posle njegovog odlaska kuci nastavljao da zamisljam sta se sve dalje desavalo u tim njegovim pricama dok nebih zaspao sa osmehom. Pa je meni govorila mati, uvek se smesis kao da te andjeli celu noc po nozicama golicaju. I prvo sto upitam kad se probudim jel vec dosao Da Nikola. Odem na prozor na verandi i pritisnem nosic na staklo i gledam jel pocelo vadjenje kante iz dubine i dovikivanje njegovo da se kanta spusti i podize pa da se on pod neki svod od kamena skloni za svaki slucaj dole u dubini. Majka me je uvek grdila i nutkala da jedem, da prvo popijem mleko i onda da se obujem jer mogu da svojim neznim nozicama zgazim na neki siljat kamen. Zurio sam da izadjem i na prosutim gomilama sljunka se igram. One koje nisu bile rasute su bile za mene igraliste gde sam ja kopao neke svoje bunare kao Da Nikola i poceo da pevusim kao sto to on cini on dok radi. Jednoga dana kada sam trckarao po prasini u dvoristu i vozio metalni tocak savijenom zicom, cula se neka pesma, vrlo neobicna, duboko dole iz dubine bunara, kao da je to nastao neki poseban trenutak, zastao sam i pogledao zacudjen prema bunaru sta se to dogadja dole. On je pevao kao nikad i svaka rec je odvanljala iz dubine, kao da on ponavljao neki svoj stari ritual, pevao je vodi koju je nasao, ili je ona njega nasla pa sad se zajedno vesele. Ona mu zubori iz stene kao novi izvor i kvasi njegova stopala. Od milja joj je tepao i svaku rec naglasavao kao da je svaka rec bila upucena zivom stvoru, kao da to nije bila voda. Tek sada znam i mogu da poverujem da je to za njega bila ziva voda,  zivota vredna, kojoj se uvek klanjao, kojoj pevao svoje neobicne pesme i  docek koji pravi svojom pesmom je za sve nas postao praznik. Sva ozarena lica ljudi koji se skupise, siroki osmesi, dovikivanje sa njim, dal je voda bogata, dal je ima dovoljno. A on ogovara. Ima. Ima. Tri zice.Ovde su ko tri lepotice, Evo jedna se iz poda podize i svoje mehurove stvara, druga se kao bistri potocic sa jedne suplje stene spusta, treci tece nekako podno zida kao da iz neke velike dubine izlazi i puni ovo kameno dno hladnom vodom u kojoj vise nije moga stajati koliko je bila hladna. Brzo je oprao dno i pripremio ga da zauvek bude ravno i jednako, pa je viknuo. Ej, vi gore. Dizi. Dizi. Potopi me. I cuo se glasan njegov smeh, smeh srece, njegovo veselje je postalo i nase i neka neobuzdana radost, sa kojom je on uvek docekivao tu svoju vodu zbog koje se spustao u tu dubinu do svoje duboke starosti. Svi smo bili taj dan neopisivo srecni i cekali smo da se nasa voda izbistri da se slegne pa da svako od nas proba. Jos je trebalo dana da se gore na povrsini bunar dotera, da mu se ozidaju zidovi lepim belim obradjenim kamenom prosaranim puzicima i skoljkama, izvadjenim u sumi koju se zove Rt. Trebalo je da se postaver lageri  i namota sajla i veze sjajna kanta kojom ce se stalno vaditi voda sa vretenom od grabovog drveta. Za sve koji su ziveli u blizini zavrsetak bunara je bio veliki dogadjaj i prerastao u narodno veselje. Deda je castio sve starom rakijom i vinom koje je po zelji razredjivano tom vodom iz bunara posto je bilo dobro i jako. Svi su bili veseli, po malo popili i nastala je graja i svako je cestitao bunardziji i dedi na dobro uradjenom poslu i pronadjenoj vodi. Ta nasa muka da se sa udaljenih bunara i seoske cesme u obliznjoj jaruzi donesi voda se ne da  opisati. Bunar je za dedu koji je uzeo da ga iskopa bio pravi izazov. Govorio je. Ima da ga iskopam uzinat svima ili me nece biti. Nek vidim da je zavrsen pa nek umrem sutra dan. Za sve ukucane, skup i mukotrpan posao. Ravan zidanju kuce. Vise se trosilo u nasem kraju na jedan dobar i dubok bunar nego na vecu kucu. Ali vredelo je, vode je posle bilo u izobilju, hladne i ciste za sve bez obzira dali je to tvoj bunar ili nije. Bilo je sramota odbiti komsiju ili prolaznika, da dodje i izvadi vodu iz bunara. To niko nije radio. Bunar je bio onog u cijem je dvoristu, a voda je bila jednako za sve i tako se narod uvek okupljao ujutro i uvece i cuo se smeh momaka i devojaka sa bunara i tu su nastajale prve ljubavi, sale i neke nove price koje cu vam nekom drugom prilikom ispricati jer treba da privedem kraju ovu svoju o Da Nikoli. On se u moje secanje urezao i neke svoje price koje vam moram ja prepricati jer cu tako ponovo ozivljaveti jedno vreme i jednog neobicnog coveka koji je otisao tiho kao sto je i ziveo u svojoj kuci malo izmaknutoj od ostalih kuca na kraju sela...On, je dolazio retko, ponekad samo u nedelju u centar sela i znao je da posedi sam u deda Lazinoj kafani u kojoj se patos u crno farbao patos preradjenim motornim uljem i posipan strugotinom jer su ljudi pljuvali po podu. Nije mnogo pricao, ali je uvek izazivao paznju svih i odbijao je ponudjenu cast, jer je on uvek pio onoliko koliko je smatrao da treba. Nije voleo da se opije, da zabalavi, da galami kao neki. Da se vredja i potuce. Njegove su krupne sake izazivale strah, onako grube mogle su svojim jednim udarcem da sastave coveka sa zemljom zauvek. Ostre crte lica, malo naglasen skoro orlovski nos, malo kao povijen na kraju, a ispod uvek savijeni i ufitiljeni brkovi, brizjlivo ostucani i negovani kao sto prilici kapetanu kada prima raport od svojih vojnika. Kada uvece krene kuci, i prodje nasom portom onim svojim cvrstim korakom, koje samo stari oficiri imaju sa malo ukrucenim ramenima i podignutom glavom svi su se sklanjali kao da prolazi neka posebna licnost. Ja sam ga uvek video prvi video i docekivao na izlazu i sa njim isao sve do moje kuce gde smo se oprastali dok se ponovo ne vidimo. Nije nikada dosao u centar da mi nije dao dve ili pet srebnih banki da za njih kupim one sitne bombone koje su se prodavale na meru u jedan fisek u obliznjoj bakalnici. Isao sam i trazio od bakalina, daj mi one bombone pasuljice za sve pare. Pa sam ih ko mis grickao  i zagledao svaki koje je boje i oblika. Kao neki kamencici skupljeni sa plaze koje je opralo more pa su se sijali nekim posebnim sjajem. Tako su u mojim ocima sijali ti pasuljici, te bombone koje ni jedne nisu, kasnije zamenile i izazivale vecu radost kao sto su cinile one koje sam kupovao za te pare dobijene od Da Nikole. On je znao da ugodi detetu, premda mu ja to nikad nisam trazio jer bi to bila sramota, da tako nesto od njega trazim. Stid koji je u nama nastajao izazvan je prekorima starijih i to je bila prava mera da se ukaze da ne dolikuje detetu da ne ispostuje starije, da ne zaboravi da starijem nazove dobar dan. Da se ukloni sa puta i u porti za praznike oslobodi mesto u crkvi i na klupama rucno tesanim koje su ko zna kada napravljene, i koje su sasvem pocrnele od starosti i vremena. Tu sam ponekad sedeo i klatio svojim nozicama, dok je iznad mene sazrevao orah i otpadao pored mene kao i kesten koji sam sakupljao i nosio babi da ga stavi u orman da otera moljce. Ponekad sam sedeo sa Da Nikolom i posmatrali smo zvono koje se klatilo i zvonilo svojim lepim i jasnim zvukom. Njemu kao da je vec smetao dim iz lula i cigara u kafani. Pa je izlazio napolje savijao cigaretu i sedeo tako samnom, pitao me da ne prilazim blizu bunara. Ne. nikako. Govorio sam da necu da zalostim majku pa sam izbegavao da se motam oko bunara i zurim duboko dole u ono ogledalce od vode. Nisam smeo ni ja a ni druga deca da ubacujem nista u bunar da se bunar ne zagadi. On se obavezno zatvarao uvece da neka zivotinja ne upadne a kanta se vezivala da se ne otkaci i povuce sajlu pa da se odmota i kanta padne u bunar. Ako se to dogodi, onda se pokrive one stare stalske vile pa se sa tegom vezu i spuste dok se ne upeca ta kanta koja se nije ostavljala da rdja na dnu bunara. I moj otac je kasnije hrabro silazio nekoliko puta da ga ocisti i pricao mi je kako mu je bilo dole. A Da Nikola se smejao mojim decjim pricama i pitao me jel jos baba przi one njene buckavce koje je on voleo onako vruce da jede. Tako je i pocinjao da mi prica svoje cudnovate price koje bih pre nazvao bajkama. Ulazio sam u neki svet izmedju sna i jave, prenosio me je preko praga u svet gde zive carobnjaci, gde love vilenjaci, gde svoje duge kose cesljaju svojim srebrnim cesljevima zlatokose vile. Tu sam video ono vilinsko kolo pored njegove kuce, na sred travom obraslog dvorista se vile uhvatile za ruke i kao da lebde, pa se okrecu i noge preplicu u bljestavom kolu koji je pratila brza muzika koju su stvarali stari vilenjci u udarajuci u istrumente sa zlatnim zicama i duvajuci u dugacke trube. Oko njih su trckarale male vile i provlacile se nestasno ispod njihovih ruku. Da Nikola kao da je dobio drustvo, u neko doba godine sproleca kad sve procveta, kad se zacuje poj ptica i zuj bumbara i pcela. Vile se oko ponoci pojave i igraju u njegovom dvoristu po citavu noc. Posle njih je je ujutru ostajala ugazena trava u pravilnom krugu, kuda su one svojim bosim nozicama igrale. Ako se igrom zadovolje onda polaze na izvore i sa njima ide i jedino ljudsko bice. Da Nikola. On ih prati, i ne vidi nista do njih koje kao da ga vode da mu pokazu gde su bili izvori, gde su podzemne reke, gde na povrsinu izlaze sa velike dubine one vode koje lece, ili one koje su tople, one kisele ili sumporovite vode. Tako je celu noc sa njima isao ili leteo to samo on zna, dok se ujutru nebi obreo negde daleko od kuce u reci, u polju kod nasih zapisa, gde je nekad deda ostavljao svoj na velikom hrastu. Mozda je video i gledaoono blago o kojem se prica, blago koje je zasijalo negde zakopano ispod sedam jasenova. I shvatao je ujutru, da je celu noc isao sa njima da su mu pokazale nesto sto on ni u snu nije mogao videti. Pa se vracao kuci umoran ali u dusi srecan, da prvo nahrani svoju stoku koja ga je cekala da se pojavi i donese sveze trave. Tako je vremenom video nesto sto niko ne vidi, poceo je da vidi sta ce se dogoditi sutra. Od njih je dobio isceliteljske moci. Moc da leci i isceli dusu i telo. Njegove reci i neki zvuk koji je ispustao svojom frulom je znao da prizove zmije i same zivotinje su znale da mu dodju. Desnom nogom je tada udarao kao u ritmu u kao veseli pan svirao u svoju sviralu. On je uvek bio prema zivotinjama nezan. Znao je i zmiju da uzme u ruku da pomazi, pa nek je bila i sarena, ljuta i vrlo otrovna pa da je posle pazljivo spusti u travu i isprati pa da joj kaze idi sad svojim putem kud si posla. Svaki zivi stvor ima neki svoj put pa i ti. Sve bilje je kao da je cuo, kao i staro drvece koje je poznavao kao ljude,  da ih dodiruje, posebno velike hrastove u svom dvoristu, pa je cesto naglasavao da u njima zivi negova dusa pa kad ih ne bude umrece i ona. Ako pozelimo da nas nagrade i osvoji njihovu moc neka polozimo svoje ruke na njih a oni ce nam preneti deo svoje svetlosti i sunca za kojim tako ceznu i rastu tako pravo do samog neba.i prvih oblaka. Brao je neke tvrde pecurke sa stabla, drvenaste i tako neobicnih boja. Govorio je da svaka ta pecurka moze da neku opeku bolest da odnese iz tela bolesnika. A one podno stabla je govorio da su opasne i varljive da mogu coveka da prevare i pamet mu uzmu. Znao je gde se kriju, oni korenovi koji se mogu jesti a od kojih telo i krv ojaca, i ono drvo koje daje sitan plod a ima ga tako retko u nasim sumama, gotovo da je po nazivu gotovo nepoznato a tako blagotvorno da ga svi traze a samo retki ga nadju kada mu vec sazri plod.Taj plod obnavlja covekovu kozu i kosti. Oci postaju svetlije a srce ojaca i sav organizam se procisti. Prvi put mi je na to drvo on ukazao a posle i otac vise puta pokazivao list da upamtim i gde se nalazi ako nekada nekoga neka nevolja snadje te se od neke neizlecive boljke razboli. Pre nego sto je otisao ostavio mi je onaj svoj lek-melem kojim je lecio kosti i neke retke bolesti a koji se spravljao kada se ispece ljuta rakija od belih sljiva u koji se stavljao srebrni prah koji se vise ne koristi, a nekada je svaka zena znala za njega i koji se vise izgleda ne prodaje a  primenjuje se samo u spravljanju raznih krema i melema. Rekao je beli prah uzmi u vreme cvetanja Vilinog cveta, naberi ga polako pa samo cvet potopi zajedno sa srebrnim prahom, nek stoji na suncu dok ne promeni boju i ne prodje dvadeset i jedan dan. Onda  se uzme i isto toliko dana maze tako da se zavrsi  za dvadeset i jedan dan lecenje.Onda se telo odmori jednu nedelju, ako nije je nastalo pobolsanje onda se ponovi jos dva puta pa se prekine za sest meseci pa se ponovo lecenje ponovi. Oni koji su izleceni ne treba da vise koriste melem ako se ne povrne bolest ponovo. Neka postuju vreme koje je propisano jer mogu sebi vise stete naneti nego sto ce videti za svoju bolest boljitka. Tako je govorio Da Nikola i lice mu je je sijalo dok je pricao sa kojih izvora se voda ne pije u koji mesec se svaki izvor obnavlja i njegova voda je je barutljiva. Za neke je rekao da ni zivotinje ne piju pa ni covek ne treba da se tu mota jer je ta voda otrovana il od coveka il se zemlja prozlila i na povrsinu iznela svojega otrova da se taj izvor odmori od zivotinja i od ljudi. Vodio me je na shoburak, gde smo iz lista pili vodu, Na shoburku je iz brezove kore tekao bistri mlaz i padao u malo kameno korito, koje je sama voda izdubila u steni i koje je bilo sasvim zeleno do mahovine jer se vremenom cvrsto uhvatila za kamen. Pricao mi je. Aleksa bio nas poljar, onaj koji je cuvao polje i izvore uvek cistio. Nove je otkrivao i otvarao, ali se posle nesto prozlio i besan u zivotinje pucao i krv je njihovu po poljima suvise pustao pa se zlo njemu navratilo i krv ga stigla, pa je od svoje puske zivot izgubio. Nasli su ga kako lezi na ledjima sa siroko otvorenim plavim ocima zagledan u bele oblake i sumovita brda koja je ko zna koliko puta sa puskom obisao. Cuven kao dobar lovac, bar da je mogao jednom da promasi vec je pogodio u onu veliku venu na butini koja se nicim ne moze zatvoriti, ni podvezivanjem ni zavojem. Okliznuo se i yakacio rukom napunjenu pusku. Puska je grunula. Krv je šiknula kao vodoskok i prsnula na lišće obližnje procvetale lipe. Osecao je jak miris lipovog cveta i ubrzano je disao. Rukama je bespomocno pokusavao da zaustavi zivot koji mu je curio kroz prste. Seo je jer niko nije mogao da ga cuje i cekao je dok mu se i poslednje iskra u očima nije ugasila. Iskrvario je. I umro.Umro je kad je sunce preslo tamo negde preko brega i devojackog groba, preslo za tren preko njegovog lica pa mu se svetle oči ukočile, Svetlost se izgubila u pogledu koji je bio upucen tamo gde niko dosegao nije, tamo gde se deli naš živi vid od vida koji imaju samo mrtve oči. Ako je uopste nesto ostalo kao slika u njegovom zaledjenom i ukočenom oku, neki trag koji bi nam rekao šta mu se u oku zadnje ukazalo.

Pocele su da radjaju posadjene i kalemljene voćke kod izvora, i grožđe, ostale su klupe koje je debala napravio, ostali su stepenice u steni i ugazeni putici koje je on odrzavao do svih poznatih izvora a sad zarastaju i polako ih osvaja suma pa kolko iduce godine tuda se vise nece moci ni proci.. Kada odem na korito, kada odem na šoburak ili se onako žedan napijem sa lekovitog izvora gde uvek teče ona jaka i skoro topla voda ja se setim lovca Mise i njegovog veselih ociju, nejgove uvek zalizane kose, uskog lica i tankih brkova.Njegovog lepog i toplog glasa kojim je osvajao mnoga devojacka srca. Setim se i kao da ga ponekad vidim u izvoru da mi se smesi kao nekad, kao da ce uvek biti tu dok postoje izvori koje je tako voleo i ostavio nam da ih sacuvamo...
14.09.2008.

MA STA PRICAS

RODJENDAN


Dobro vece. Pijem, pa nisam bolestan. Pa sto me pitas. Pa znas vec, pivooo. E moj uco, samo nesto piskaras i zapisujes u tu tvoju kupusaru. Ajd da popijemo po jedno pa idem jer sutra slavimo rodjendan. Pa kome, onom starijem detetu. A kolko ima godina, pa cetrnaest.bogu hvala. Pa slavimo. Tu nemoze da se omasi. Moja Ljubica to slavi uvek ko da je slava, imali nemali ima da ima, da se zakolje prase i jagnje naprave bar tri torte, naruce kolaci, gotovi, bar pet kila, ona spremi bar tri ruske salate i nareze na one velike tanjire svega, sunke, kobasice, kuvana jaja, krastavcica, sira,  za predjelo. Da ne zaboravim tu su i rolati, sa meso, kiflice i ruze koje moja Ljubica najbolje pravi.
Pa uco danas mozes da nemas al za rodjendan ima da imas makar se zaduzio, jer kud da se preskoci detetu rodjendan. I ko nam sve dolazi, dodju mi iz tazbine surak i surnjaja, pa svaja i pasa, onda obavezno dodje nam kum i kuma i deca, dodju detetu svi, ujaci, ujne i sva komsijska deca, pozovemo sve da se koje dete ne uvredi. I tu se uslikamo svi, a nase dete, duva bar dva puta u svecice na tortu da se to ovekoveci. Pa jel kosta nije da ne kosta. Al gde ide june ide i uze. A kud bruke da kazu da je Milkan prekinuo da slavi detetu rodjendan. A jel idemo kod drugih na rodjendan. Pa idemo. jel kupujemo poklone, pa kupujemo. Jel se istrosimo. Pa kako kad a kad idemo kod kuma ponajvise. On kad dodje kupi sve najskuplje pa posle to treba vracati pa se sa Ljubicom raspravljam dal smo se dovoljno istrosili da nam se kum ne uvredi. Pa idemo ali nije ni od kuma kao pre. Kako to. Pa lepo. Odemo ti ja i Ljubica kod kuma slavio je skoro onom cetvrtom detetu rodjendan, izvadili smo poklon, ono ga otvori, razveza one sjajne trake i skide onaj sjajni papir. Samo otvori kutiju i cini se da dete nije ni pogledalo poklon, baci ga tamo u kraj na gomilu, ko da smo mu doneli probusenu loptu. Rece hvala vam kume, bas vam je lep poklon i pozdravi se sa nama. A ja se okrecem ko ringispil okolo gde cemo da sednemo. Gde je astal. Gde su stolice. Postavljeni tanjiri. Mislim. Mozda je kum sada to postavio u drugu sobu pa se nagvirujem al jok. Kad eto ti kuma. Stavio skupocenu kravatu, osisao skoro da i nema kose na glavi. A kuma u dugacku crvenu aljinu sa dubokim dekolteom i onom debelom ogrljicom zlatnom oko vrata. Pa se pozdravi sa nama. Pituje nas  kako smo  ima li posla. Ma kumo za ludaka uvek ima posla. Pa jel se zaradi stogod. Pa sad kumo, kazem bas da za kiselu vodu radim ne radim, al nemogu da se pohvalim da sam kupio nov auto kao ona po treci put. Ona se kiselo nasmesi na moje sale pa kao nam se pravda. Pa ko rece nam. Kume, kumo. mi smo resili da nesto promenimo, da vise ne postavljamo sto i tanjire, vec smo postavili svedski sto, tu su sad kiflice i one mini pice, krekeri sa sirom i plasticne case, kartonski tanjirici i cackalice. U onaj njen salon u koji mozes da smestis prosecan stan se skupilo razlicito drustvo, poslovni partneri, kumovi drugari sa tenisa, iz luke neki vlasnici jahti i brodova. Svaki sa kajlom oko vrata, osisani na celavo. Obuceni u neke koznjake kad izadjose iz svojih skupih automobila mislio sam da da je dosla neka strana delegacija. Svi pricaju neku pricu, koja se vrti oko poreza, nekih veza sa ljudima na vaznim mestima u politici koje treba verovatno da podmazuju da bi se i oni debelo ovajdili. Kazem ja kumi, kumo veceras si ko puce, cini mi se ni kad si bila devojka nisi bila lepsa, a ona se kezi sa onim nazmazanim ustima sto se presijavaju ko da su lakirana. A kuma uistinu je nesto uvenula, i kum je jo vise ocelavio i pustio jos veci stomak na kojem je pala siroka i nekako metalizirana kravata sa neke ukrstene bele strafte. Falim ja nji, a oni to vole, da im se podilazi, kad im trazis na zajam onda kukaju kako su u velikim problemima i dugovima. kad ih slusas cini ti se da su njihovi na svetu najveci. Pa i ne trazim vise jer su oni navikli samo da uzimaju a da nekom pomognu jok. Kazem, e vala kumo i kume postujem vas jer ste uvek moderni i napredni. Da i mi nesto novo vidimo, taj cuveni svedski sto i nek vam je detetu srecan ovako lep rodjendan. A kuma se zahvaljuje i kaze, sluzite se sami,to  rekose pa odose da im se poslovni partneri ne uvrede, a mozda i nemaju sta da pricaju sa sirotinjom. Ja ti gledam onaj njiov svedski sto, odemo tamo pa uzmemo po jedan tanjiric na njega stavim, zuzu, krastavcice i kiflicu i nekolko parcica kobasice nabodenih cackalicu . Ukrutio sam to u jednu ruku a u drugu drzim pivo, ne pijem iz plasticnu casu, samo iz flasu. Direkt. Okrecem se okolo gde cu da sednem i kako da sad jedem kad drzim u jednu ruku tanjiric a u onu drugu flasu piva. Kud cu sad, pa se snadjem i nadjem u cosku garaze jednu gajbu od piva, pa ti sednem i izjedem onaj zuzu i popijem tu ono mlako pivo. I onda zovnem Ljubicu. Ljubice sunce li ti tvoje, polazi kuci odmak. A ona. Rece dobro i nista ne kazuje, cuti, zna kolko je sati. Cuti ona u autu, cutim i ja. Dodjemo ti kuci. A ja jos sa vrata puknem, e da mu necu vise otici, ma necu mu zgaziti vise tamo, ima da ti noge prebijem ako mi vise pomenes rodjendan i kuma i kumu i moju i tvoju familiju,  dal neko slavi rodjendan. Da mu ja jedem zuzu, da stojim pored svedski svedski sto, ma kakav svedski sto. Ko ker glodjem i bockam kobasice na cackalicu. Pa ja to ne jem ni moji pomocnici. A moj kum kod mene kad dodje, turi noge pod astal, odpusti si kravatu, ma more i skine si kravatu, pa onda oce li supu, supino meso, sarmu, cufte, oce li od praseta ono malo sarenije meso il krtije il vise voli vrucu jagnjetinu sa raznja. Kakve viljuske i noz, jede rukama, krckaju one kosti ko kad ker navali kada je mnogo je gladan. Masna mu brada, pa tri puta ide u kupatilo, i vrce se i opet jede, a on meni ocete li zuzu. Da mi vise nisi pomenula rodjendan, jesi cula Ljubice. Dobro Milkane, a tako ona to jer je Ljubica moja dobra, ne ljuti se ona i ne tera inat. Dobro Milkane nisam ja kriva sto kuma tera modu i uvodi te belosvetske ludorije.I tako moj uco, ja odoh na taj rodjendan i zareko se da vise ko mi pomene rodjendan i rodjendansku tortu bolje nek bega od mene. Imamo slavu, bozic, uskrs a deca neka su nam ziva i zdrava dosta sam ja slavio i preslavljao rodjendana a ti cujes li me svedski sto u moju kucu Ljubice neces da mi uvodis. Dobro Mile, kako ti kazes, nemoj da se zivciras pa posle ko Maksa dobijes šećer,. bice kako ti kazes...

TATOOO, LADNO NAM JE...

Po ko zna koji put puče mi sajla na autu. Jebem mu sto majki ko je napravio. Do kurca. Mala privreda. Bas kad sam zavrsio poslednji oluk, i sisao sa krova, ubacio one plinske boce i alat pa da se sklonim sa onog vetra koji taj dan ko za djavola poceo da duva a spremala se i kisa a krov je bio poluotrkriven pa sam se u vodu pretvorio dok sam sve vertikale i horizontale postavio, zaletovao to onako ljucki i nisam seo da popijem ni casu vode. Kad sam hteo da krenem puce mi kurceva sajla na autu. U sto ti lebova, pa zar sad da puknes, izvadim ja ono zadnje sediste i stavim ispod auta da namestim tu sajlu. Al nema sanse da to namestim ovde pa ti okrenem sa mobilnog komsiju Abedina da dodje da me odslepa do njegove garaze i da mi namesti tu sajlu. Kaze nemoze odmah moze kad se vrati iz kafane gde svira pa ce da mi namesti sajlu. Sta cu kud cu, uzmem taksi pa na roditeljski cerki kaze nemoj da ne dodjes tata molim te ima da se naljuti na mene mnogo je vazno jer ona pravi neku anketu i moram da budem tamo. Dobro cero, ma tata ima da stigne makar leteo. I upadnem ti u neku guzvu na mostu, u neki krkljanac, sudar je bio, pa se skupio narod ko da je vasr da gledaju, a ja ti ga zaustavim pa peske preko mosta i kroz park i stigoh u zadni momenat na roditeljski. Procitase oni prvo ocene, ko je kaznjen a ko najuren iz skole, pa malo na moju vodenicu, kako su danas roditelji puno zauzeti i ne brinu o deci, Da im daju novac i ne druze se, ne pricaju i ne resavaju probleme zajedno. Uh, ja poplaveo, vec, pena samo sto mi nije udarila na usta, al stisko zube i cutim ne progovaram. Rekla mi se Daca, ti tata nemoj slucajno da si nesto komenterisao, da si se javio za rec, znas da ti uvek kazes nesto pa posle ja moram da crvenim pred razrednom.
Ma Daco moje ima da cutim ko zaliven, ko da sam nem, A ona brblja li brblja, kako su deca postala nevaspitana, kako se ljube po hodnicima i ucionicama pred profesorima. Kako piju i puse, osecaju se na duvan a mozda se desi da se uhvate i loseg drustva. Uh ova ne misli skoro da se ugasi. Ima da drobi do pola noci, a moj auto stoji pa stoji tamo a sutra treba da trista metara oluka postavim kod Radenka. E sad da predjemo na anketu. Uh. Gde me nadje. Al ajd uzmem i ja ona tri papira. Sto pitanja. Sve do tankih creva, skoska sprema, bracno stanje, kolko dece, imas kucu, nemas stan, jel ste tukli decu kad su bila mala. imaju li neke fobije. Uh sve gore od goreg. A na kraju slag na tortu skolska sprema i govorite li svetske jezike, koje programe znate na kompjuteru da koristite i samo sto ne pitajuznate li da pilotirate na onaj Spej satl. Sta cu kud cu. Pisem ja, zaokrizujem, ma ko da cu da doktoriram, brisem celo sa maramicom al svakop pitanje cini mi se sve gore i teze. Odgovaram ja a nemam ni od koga da prepisem pa zevam okolo ko da ce sad da me uhvati kako prepisujem pa da mi da jedinicu i izbaci napolje. Uh zunce ti kalajisano, sve po redu nekako ja i odgovorim al na kraju dodjem do jezika. Koje jezike govorite. Pa sad. Govorim. Srpski, ciganjski jel sam odrasto u ulici sa cigani i jeo is iste serpe przena jaja. Govorim, pa sad vranjanski a po malo i Crnogorski. A programi. Pa radimo razni programi, okrugli oluci, oni cetvrtasti, siroke vetar lajsne il one uske, pa onda po narudzbi pravimo vrata za dimnjake i pevca sto se okrece. Rece da se ne potpisujemo, i tu mi pade kamen sa srca, jer bi me cerka nagrdila sta sam sve tu napisao da na oci ne mogu da joj izadjem veceras. Kaze nam ona hvala vam sto ste dosli i dodjite na otvorena vrta. pa kud cu ako ne na otvorena vrata. Ko je vidio da neko ulazi na zatvorena vrata. Izadjem ja u hodnik i zovem Abedina al nije u dometu. Uh sunce mu kalajisano. Uzmem opet taksi pa aj kuci. Tamo sedi zena, sedi Daca, a preko puta Tasa i upiljile se u mene ne trepcu. Pricaj sta je bilo. Pa sta je bilo. Ko na svakom roditeljskom, ocene, nekog kude nekog hvale, roditelje zakace da ne vode racuna o deci da misle samo na pare. I sta jos. Pa da se kurvaju po skoli, da devojscice decaci vataju gde god stignu. Ma tata pa zar mislis da sam ja takva. Daco. Cero ja znam da si ti bila dobro dete, imas dobre ocene al sta znam mozd si i ti ko i oni, jer vidim da si i ti stavila mindjusu u nos, a sve krace majce oblacis ko da nemas sta da obuces. Uh tata. Ma reci ti nama sta je bilo posle. Pa sta je bilo anketa li je, test li je. Ima pitanja da obelis. I sta sam radio. pa pisao sam sve kako i jeste. Ozenjen. Jesam. Deca. Zenska. Zena. Domacica. Decu nisam tukao, zato je bila zaduzena zena dok sam ja visio po krovovi. Uh tataaa. A posle neka pitanja koja nisam razumeo, kolko mozete da donirate, dal misle na organe da dam bubreg, ja sam napisao da. dao bih bubreg ako treba, al ona kaze da ne treba. Jao tataaa. Sta jao. A na kraju pitali su za jezike i sta sam odgovorio pa govorim ciganjski i po malo Crnogorski a natucam i vranjanski. U bre tata nisi valjda napisao ciganjski. Mama ja nesmem od stida da odem razrednoj na oci, Jaoj tata sta si ti sve tu napisao, Jao tataaa. Pa sta jao pa ja sam odrastao sa cigani a u dok sam radio u fabrici su se menjali sefovi. Prvo budu Crnogorci pa Vranjanci. I tako sam ti ja uz nji naucio jezike. tako ti ja izreferisem sve i onda da okrenem Abedina dal je gotova ta ciganjska svadba i dal su odveli mladu il je pobegla. javi se Abedin i kaze, evo palim motor i dolazim odma pa idemo sa motorm da namestimo auto.
Poceo neki vetar po ,alo promice i kisa. Ja sa ciganinom na motoru, ko dva ludaka, bez zadnjeg svetla nekako dodjemo do auta i skrpimo ga kolko da ga oteramo u garazu kod Abedina. Ubacimo motor u zadnji gepek, jer su mi uvek oborena sedista a lada ima veliki gepek i moze da povuce ko mazga.
Dodjemo mi i treba da dignemo auto na dizalicu da namestimo sajlu jer Abedin nema kanal. A moja dizalica nevalja a on nema dizalicu a majstor je dobar al ciganjska posla jos treba da ima i alat. Zato kad ides kod Abedina nosis i alat sa sobom ako oces da ti popravi auto. Stacemo uzmemo neke panjeve i jedan skoro odsecen bagrem negde oko dvaipo metra duzine pa na prekret podignemo nekao moju ladu na one panjeve i on se zavuce i pocne
da lupa i mrndza po ciganjski. Znam da nesto ne valja, il ne moze da skine da je zapeklo, zardjalo da ce da bude daj koka kolu da sipa na srafovi jer on za neki sprej i nezna. Samo nafta i koka kola kod Abedina su u upotrebi. A bre komso, a jeblo te auto, sad sam ti ga uzeo i vise me nemoj zvati kad imam svadbu. To on uvek tako. Moj brat Abedin. Zajedno smo odrasli, devojcice stipali, ja ljubio cigancice on nase bele i krali bostan i banane na pijacama. Petljao je on, lupao te malim pa velikim cekicem, psovao po srpski i ciganjski i mesec i zvezde skidao al nece da se odvije pa to ti je, A vec uveliko hvata noc, pocinje ladno. Kroz one rupe, na garazi duva promaja, a to nije graza vec jedna obicna supa od lima i najlona pokrivena terpapirom i biber crepom kroz koji je uvek curila voda kad pad kisa jer nije imo dobar pad krov il nije imalo dovoljno crepa da se bolje slozi. U neko doba izadjose iz njegove kuce cigancici neko u sako njegovom, neko obuklo njegov veliki dzemper, neko obulo one radnicke cipele sa gumenim djonom. I dodojose i vicu ga. Tato. tato. On cuti i broji sve zvede pod autom. Opet cigancici se nagli pod auto i vicu. Tato Tato. On se ostavi cekica i izvuce se ispod auta. auta. Razumem ja njih deca izasla onako gola i vicu ga jer im je hladno a nemaju vise zdrva ni uglja pa se zale i vici Tato bre ladno. I cvokocu decica onako gola i bosa. A on ih pogleda onako ljutito mislio bi covek sad ce ih pobiti. A on skoci pa uhvati jedno dete pa drugo za ruku pa na ciganjskom. Nema zima. Ajde svi zamnom. Gimnastika. Jedan., ruke gore, dva ruke dole, tri cucanj. I tako ti ja gledam tu scenu kako ciganin radi gimanastiku sa svojom decom jer nema da im kupi ogreva pa sta ce kud ce da im pomogne mzoe jedino gimnastika. Poljubi svako dete i rece im ajd sad u kucu pa ce doci tato i donece drva kad icepam ovaj bagrem. E komso vis kakav ti je nas zivot ciganjski. Vidim komso. Vidim. Kazem ja njemu sve na Romskom jer ja govorim i druge jezike sem srpskog. Pa nekao se odvi i onaj sraf dal od koka kole dal od muke pa zamenismo onu sajlu pa icepasmo onaj bagrem sa kojim smo podigli auto, on ode da im zalozi vatru a ja ode da tovarim oluke jer cu sutra ako ne pada kisa na krov da postavljam oluke a tako bih voleo da pada pa nek pada nedelju dana da ne prestaje uopste...
14.09.2008.

SLUŠAJ PRIKA

Slusaj prika, moj dobri prika. Cuvaj to malo zdravlja. Cuvajjj. I te zivce. Ako pogubis zivce dzaba ti i zdravlje. A ja se vise nigde ne zurim. Onaj gore to vidi. Ima da me ceka malo vise pa ce da me pozove. A za sada se ne zalim. samo djavo ima sve i smeje nam se, na nase puste zelje, nacisto smo svoju kozu prodali a sta nam je trebalo da se cesemo gde nas ne svrbi. Govorio sam ja komsijama, nemojte da se ne zajmite, zivite ko ljudi, da se ne strecate svako jutro i svako vece dal ce te imati neki novi dug da vratite. A dug je zao i los drug, moze da sve ode naizvrat pa da se nadjete u takvom sosu kojem se niste ni nadali. Kazem ja prijatelju sto mi se zalis da si potpisao neke papire i svoju kucu stavio na hipoteku. Nek ti je bog u pomoci, da pozivis da se tih kamata kurtalises i oslobodis se bede koja ti nije trebala. Ziveo si mirno, krckao ono sto si zaradio ili sacuvao al neces vraze zinulo ti dupe oces da kupujes auto cerki, da renoviras kucu, pa sad grcaj brajko. nebih da sam salom bio u u tvojoj kozi. Kazes slusao si zenu, slusao si decu, navukli te kaze mangupi u banku. Kad se covek nasanka i povuce ga suntara*smutnja onda jedino da sprema cega nema jer moze da ga strefi da mu srce pukne ko casa i nema ga. Ko da ga nije nikad ni bilo. Slusam samo one sto se hvale kako sad nista ne rade, sede, piju dobru rakiju i vino, najedu se mesine i pretisak se podigne pa se ucas slogiraju. Treba se brate trositi, na posao, na zenu, u dvoristu oznojiti se. Tako se zivot cuva, da ti krv radi, da se ne usedis. Zar mislis da noge mogu da nose debljinu, da dakcćes ko guster. Kazes asma,davi, a pusis tolko ima da se udavis. E moj prika. Samo se ti hrabri, nece, kazes. Ma znas koliko je onih danas jesu sutra im svecu pale. Covek je obesen na tanko uze. Prekine se i nema te. Nego ne brini se ti, mi smo i onako ovde i na onaj svet samo gosti. Dodjemo i odemo, a neki u nas sat kao da je navijen na neko nase vreme i kad otkuca poslednja minuta onda mozes da se ritas kolko oces ne vredi. Kao da je neko izmerio nas put, toliko i toliko imas da predjes, da se namucis, da sve svoje dugove namiris il nenamiris a onda dodje ti lepojka da te zovne. Aj samnom golube dosta si leteo. Ajde ostavi sve, i zavseno i nezavrseno i polazi jer ja te cekati necu. A kad se izbecis u nju i pocnes da mucas da se nadas da nije tvoj red ona te uvati za siju pa te malo pridavi da ti ono malo duse lakse izadje. Zevnes brate dva puta, onako se stegnes kao da ti je zima i odvede te, ides ko bela lala, pratis je i samo se cudis gde te ona to vodi, da nije bice pogresila. Pa onda vidis kako ti neko pali onu tanku svecitu i tura ti u saku da ti hadnoj dusi osvetli put.
Veceras je nesto zaladnilo, sutra moze da se okrene vreme, nesto me bole ruke. Gadno je to kad te kosti bole. Kazu samo neka dobra banja. A koja. I banja je za zdrave. Odes bolestan i nadas se da ce ti biti bolje, pa se ukocis. Puno je njih odapelo zbog banje. Otisli na svoju ruku, lekara nisu ni pitali, jer su uvek bili u zivotu mnogo pametni, pa kad im se slosilo i kuci se vratili nekako crni u licu. Kad vidis coveka da je promenio boju, da nekako gleda ko mrtva riba, znaj da taj dugo nece jos. A neko i izvuce se, mislis ma od toga nema nista a on ko kuce, vuce se i mic po mic i opet ozivi ko sto je bio pre a spremali mu odelo i cipele. Ja. Vala neznam sta je gore da se zivi nazor. Il da se covek odmori od muka i ostavi se corava posla i lekova koji vise i ne lece vec samo odrzavaju strvinu, pa se posle opet menjaju jer vise ni oni ne deluju. navikne se covek pa lekar mora da ti da druge pa dok se naviknes, te uzmi po pola ujutru i uvece. Te preskoci jedan dan. A lekar te samo hrabri a zna kolko je sati i nece da ti kvari volju kad se drzis za ono malo zivota ko davlljenik za slamku...

14.09.2008.

NEMOJ PERO ŽIVOTA TI

Pero cekao pa docekao svojih pet minuta, da se ovajdi i obuce ko minister, stavio
šarenu kravatu, da ga vidi svet kad
stavi pevaljki u dekolte, da svet vidi kad je poljubi i zagrli pa raširi ruke pa se okrene dja tamte dja vamte, nakrene onu zelenu flašu sa gorki list a pre su ga zvali pelinkovac. I pice ti se pije i menja ko da se tera moda, pomama za siljatim cipelama, ili zvoncarama pantalaonama, za seiko satovima, dzokejskim kapama, za zlatnim prstenjem, debelim kajlama i mindjusama u jedno ili oba uva. A šta ti vredi moj komso ako imas ako se to ne vidi, ako to na pravo mesto ne pokazes. I zena da se pokaze da se obuce i otkrije ako ima sta da otkrije. A boga ti jel ti ono vise ne primas popa. nesto si se sa njim zakacio, jer si mu na seoskoj slavi skresao da su poceli da se bogate i da jure pare, a on se uvredio na tebe i umalo onako pripit se ne pobi sa tobom, boze mi oprosti. Vidis li ti dobro, ja jok. Vid mi nesto popustio, imam na ovo levo  kaze lekar veliku dijoptriju a na ovo drugo je jos gore. Bolje vidim na da daljinu, eve kad ovako izmaknem onda vidim a kad priblizim nista ne vidim. Donese Sreta nedeljom na pijacu naocari, i ja probam al nikako da ugodim da vidim na oba oka jednako. Il da na desno zalepim flaster pa da citam novine sa levim, a kad gledam televiziju da zalepim flaster na levo pa cu da vidim dobro one sisate i guzate sto se pruzaju i guzicaju svako vece . I nije im zima jok, trće se onde, mrdaju golim guzicama, svaka se trudi da svi vide njenu spremu, jel sisatija il guzatija, jel ima gace il je furt, obrijana.
Juce sam nagrajiaso ko niko, odem da naranim kokoske, otvorim cumez a tamo imam
sta i da vidim, sve podavljene i naslagane na kamaru ko da se neko boze mi oprosti zajebavao samnom. Krvi nema puno i nije ni jedna ujedena i rascupana ko kad neko kučište upadne, od onih sto kad se navade kidisu na zivinu. Kazem ja Mati, uvatio sam ono komsijino kuce sto je ko lisca iza kuce, ono sto zivi na severni polu, sto ga oni eskimci gaje da im vuce sonice. Pa ga privezem i odvedem ko krivca kod komsije, sto ima, nekoliko kerova, pa im
svaki dan njegova zena kuva rucak da jedu kuvanu hranu jer od sirove polude i napadaju
i njih. Kazem ja kako je njiov ker meni podavio kokoske a on sa mene se naso da segaci, kaze to tvor tebi podavio kad je tovario na gomilu, kaze moja cerka ucila u skoli iz biologiju. E iz biologiju ucila i uciteljka pa sad zna ko je podavio moje kokoske. Kaze more njegov ker je fina sorta, okupana i ocesljana, namirisana.  Jede i pecene pljesakvice i raznjice a jede i onu kucecu ranu sto je skuplja nego djavo. Ma nece biti kazem ja da nije to ker dosao tvoj da vidi kako je tvor pakovao na gomilu koskoske pa se zadrzao u mom dvoristu.
Tu se mi skoro zavadismo, nebi mu pravo al izvadi pare i plati mi za svaku kokosku kolko je bilo na onu kamaru. Ni rakiju da mi ponudi i kafu nego onako sa praga se breca na mene, kaze sto ga rano budim, a ono bilo oko deset pre podne.
Kazem bre, pa zar je to rano, da sam ti dosao po podne rekao bi da sam dosao da
se svalerisem sa tvojom svajom. A on meni a sto sa svajom. Pa nako ja ko velim. Ona ko slobodna zena, jes da nije vise u cvetu mladosti, al nije ni losa, da
omastim ove brk.  Ma idi komsija ona da gleda tebe tako zarozanog, vidiš kako su ti pocepane pantalone . Nemas ni pertle iste na tim cipelama. Ma ne beri ti brugu za moje pantalone i moje pertle vec sta ja imam da ponudim pre a sta posle podne. Ma tu se mi umal ne pobismo zbog njegove svaje, tede ja da mu kazem da ne cuva svaju vec da bolje da pricuva zenu, jel se mnogo svrcka po selu. kad on upali auto i izadje na kapiju i zena ode u skitnju. Pa se hvali kako nista ne radi, nema bastu, nece da posadi ni glavicu luka, jer je to sve jeftino, i moze da polomi nokat dok cupa luk ili vadi krompir iz bakce. On svaki dan vuce neke kese, a deca i ne rucaju cestito mu kod kuce vec samo idu na onaj djavolji kijosk i jedu one pljeskavice i pice. Ona se hvali da ne kuva, il ne ume il bice da drzi neku dijetu, mozda guta one zelene tablete i rani se mekinjama pa to piju da zamene kasiku i viljusku. A nesto se predvostrucila i ubledela, a nije vise ni mlada a ofarba se u onu drec crvenu farbu ko kad majstor Dane farba auta u trulu visnju sto je sad svaki drugi auto ofarban. I tako se
posvadjamo zbog svaje i one sljunkare sto je uzeo džabe od opstine u zakup, e tu se vec pumo uvredio. Kaze on to posteno radi i placa državi PDV-ej, znam ja kako on to posteno placa, ko kad je drzao onaj državni mlin, pa uzimao psenicu sto je kao vlazna, a kise tada i nisu padale. Posle je otkuplivao stoku pa smo ga cekali po dve godine za pare dok nismo skocili da ga prijavimo i prebijemo ga ko macku pa je da vidis vredelo pa je isplatio, posle je uzeo neke kredite, od zelenog plana, pa digao one zgrade do autoputa, pa je to pojela
inflacija a on sad to izdaje pod zakup onim kinezima ko ji se da viš poceli da se šire po selima i kote ko ovi nasi domaci pacovi. I svaki po nekoliko dece ko macici samo izlaze iza oni bala i cijucu. A on se uvatio sa njima i onim sto je prodavao auta iz nemacke pa mu se palila jer su morala da gore jer su to osigurana bila su auta ukradena pa mora nekako da ih se kutralisu pa ajd da ih prodaju tako falicna da se sama pale ko kad kresnes sibicu.
More i on je mnogo gadna
sorta, došao sa Kipra doneo neke parustine sto je sklonio dok su ONI bili gore i sad oce da otkupi svu nasu zemlju. Neke su se bre banke sa njim uortacile da za njih kupuje zemlju na angro. Na veliko, da pokupuje sve do reke i cak tamo bice do
Gegulinog mlina. Vidim, zlo sa ocima, on je vec udario betonske stubove, samo
jos Mitar tvrdi pazar i neda mu po sto zasto vec oce dvesta. On im kvari poso.
Ako ga neko ne prebije onda ce neki belaj da ga strefi. Nemozes ti sa njima
izaci na kraj kad su namislili da brate sve to kupe, da budu gazde, a mi cemo
posle da idemo da sluzimo kod lopova za koru leba. Oni to zovu privatizacija. Izem ti
privatizaciju kad ce nas deca i unuci da postanu puka sirotinja. Svi vicu zemlja je jeftina i ne isplati se raditi je. Bolje je prodati, posto zasto. E tako se nikad nije zemlja prodavala. Ni kupovala. Vec se krvavo zaradila. Svaki dulum, svaki lanac zemlje kako ko zove placao se dukatima i dobar komad zemlje se nije ispustao tako šalom. Eve vidi ti sad. Onaj sto stavi onaj sesiric sto ima dva traktora i to nova i tri kamiona onomad odvezao cika Peri punu prikolicu balirane lucerke, I ko veli njemu bre čika Pero da ne skidamo jer nemam
vremena, cekaju me ljudi za traktor da kupe. Imas na prikolici 176 bala pa da ja iskipam to pa da se vrnem na pijac. A Pera ajd pa nek covek iskipa pa on sa zenom da spakuje i vidi vraze, brojase i brojase i nece biti nikao kolko on rece vec dvaes manje. A on vec star i zena mu i drzi jednu kravu kolko da mu deca imaju mleka i ne zelju sira. A ima i jednu ovcu i jedno jagnje i samo se dere na zenu te bleji ovca, te mnogo rastura te stace nam to u avliji.
Umalo Peru nije mucenika strefio slog, covek ga prevari a dvaes bala ej nije malo, pa to mu je zenina i njegova tromesecna penzija. Ne moze Pera da se nacudi da mu covek ukrade iz ociju. Oce Pera da ide na pijac da ga ubode sa onim svojim opancarskim silom. A kaze mu brat Sava nemoj Pero zivota ti gde ces da bodes coveka za dvaes bala. Ma ocu. Ima da ga bocnem, da mu prospem burag. On.On ce Peru da prevari. I Pera se zivciro, i spremio da ide al nije dosao autobus pa je odlozio za nedelju pa ce se spremio da ide da ga vata na pijaci.
I sta bi posle. Pa otiso tamo, naso ga i reko mu bre covece sto me prevari za dvaes bala, a on mu veli ma to su oni moji radnici tovarili pa se zabrojali nego odi ovamo ukraj da ti dam pare. Da ga ne vide i ne cuju jer ko zna kolko je on tako pokusao da prevari pa gde mu upali kec dobro je. Bre pokvarili se ljudi do korica, ne valja to, nevalja ne sluti na dobro...a ti moj Pajo kazemozda sam malo ogresio o coveka, nije mi njegovo kuce podavilo kokoske. Sve ce biti da nije. Al neznam sto posto. A opet  mozda i jeste. pa kazujem ti nije tvor, ni kuce komsijino vec zmija, Kazes bog samnom kakva zmija. Kazem ja velika od 7 metara a on se
smeje oce da pukne od smeja. Ma ti si lud gde u nas kraj ima tolka zmija, ima oni barski sa zutom pegom na glavi sto fataju zabe po barama i kanalima al od pet metara ej brajko pa to jos nije u nas kraj niko video. A pricalo se nekad da su nekad u nasem kraju bile neke ale pa ih ljudi potamanili. Eto ti brate to je piton. Kaze meni Paja i vrti glavom. Ma kakav piton te spopao, jesam poludio kazes, ma kazem ti luda zmijetina, ispala iz kamiona, iz onog sanduka a vozili ga u terarijum, valjda kad zmije tamo oteraju pa se zove terarijum moj Pajo. I sta bi. Pa on skrpeta pa pravo pobeze kroz limunovu bastu pa u moj cumez. A dal su ga kljucale, pa ko zna moze biti al gde ces onolku zmijetinu da savladaju moje mirne kokice. Onda ti se on izvuce da ga ja ne videh pa se posle selom pronese glas da se pojavila neka grdna zmijetuna ene ko moja butina debela pa se sunca na pesku kod Vanetovog camca. Uzese oni neke vile i sekire te ga sa svih strana opkolise i jedva ga savladase kolko se to mrdalo i prevrtalo i kidisalo na nji. A gazda posle od zmiju dosao i cupao kosu sa glave, kaze sto mi ubiste pitona on je bio miran ko jagnje, ja sam ga od zmiceta odranio i prosvercovao u kartonskoj kutiji iz Rumunije. Doneo ga iz nekog Ruskog cirkusa. Ma laze baraba Cigani ga ukrali pa mu ga prodali. E pa rekli mu oni da vi izjavimo saucesce na pitona, mnogo nam je zao sto je vas piton zavrljao u nas atar al mi take zmijetine videli skoro nismo pa rekosmo da mi to nadjemo da koga ne udavi tolka zmijetina. A Stana koja je prva videla, umal nije zena pala u nesvest, jedva je povratili, davali joj secer i vodu kolko se bila uplasila. Presekla se, samo je vikala e mene grdne kolika zmijetina mene predje put, joj mene, joj kake su se to kod nas ale zapatile. Ljudi ce opet zmajevi da se pojave ko sto kaze moj pokojni svekar da su se nekad takve ale javljajle ponekad u Zmajeviku...
14.09.2008.

L J U B A V I


ČAŠU MI VODE DAJ
IGRA LJUBAVI TRAJE
SRCE MI LOMNO ZNAJ
U POLETU POSUSTAJE

SRCE SE BOLNO ČUJE
U PRIČAMA I BALADI
A DUŠA SE OSMEHUJE
U POLETU POSUSTAJE

IGRA, LJUBAVI ČISTA
NEKA BOLJKU SMIRI
ODSJAJ SNA ZABLISTA
U POLETU POSUSTAJE

PESMU VREME VODI
A RUKU KA SLOBODI
KADA MI PESMU RODI
U POLETU POSUSTAJE
14.09.2008.

MUŠKARAC

Njegov svet

Prelaskom praga uocila je sve one sitnice koje samo oci zene odmah uoce. Neke navike od coveka stvore gotovo nepromenljivo bice u nacinu kako ce sebe organizovati u nekon prostoru. Nas prostor je kao nasa kosulja, prostor u kome se osecamo bezbedno, zasticeno, toplo. Prostor koji smo pripremali kao neko gnezdo dodajuci mu slamku po slamku. Boze, mojeg gnezda vise nema, u plamenu je nestalo sve sto je meni pripadalo.
Sve one moje drage sitnice. Plakala je. Sitnice  za koje se vezala vise nego za neke glomazne stvari.  Za nju jos neiskusnu, nije bilo lako obuci tudju kosulju, pižamu, osetiti miris, znoja,
neki osobeni misris koji kao znak, mosusni pecat, koji nas cini privlacnim ili nas odbija od nekog. Njegov stan joj se nametnuo kao mesto u kome se ocito vise boravi,
Stvari su imale svoje mesto, iznenadjuce mozda cak i previse reda u rasporedjivanju za jednog muskarca, kao da taj red ima i necije ucesce, mozda nekog ko posprema, mozda sestra
ili tetka, udovica koja ga vidi kao svoje cedo i uvek navrati da pospremi jer konacno kako potrositi to vreme u penziji. Sve sto je zamislila na prvi pogled je moglo biti deo istine ali je mogla biti navedena i napotpuno pogresan zakljucak.  Stvari nisu onakve kako na prvi pogled izgledaju, iza stvari i pojava krije se nase drugo ja, nase vezivanje za stvari kojima pridajemo ponekad znacenja koja ne zasluzuju pretvarajuci ih u idole, stvari bez koje se ne moze,stvar koja nas povezuje poput nvidljivih konaca i tako stvaramo simbioski odnos kao da stvari hranimo nasom krvlju, dahom, prenosimo deo nerava i polako stvar pocinje da lici na nas kao da je za nas pravljena kao da nas je stvar izabrala. Ona je sebe vezala i postala zavisna i sada se osecala izdana, napustena, kao da je sve to neka kazna i gubitak je dozivela kao licnu katastrofu. Jedino sto nije izgubila, u dimu, vatra nije progutala secanja, i nada koja je trajala i dani koje je primala kao nesto nepromenljivo su je doveli do crnog petka kada se nasla u haosu, i taj haos je u prvom trenutku prelazio u ocaj, ali smisao za prakticnost i prirodni nagon samoodrzanja i elasticnost da se neizvesne situacije ucine prihvatljivim i odrzivim.
Ono sto je cini, ono vreme koje provela oslonjena na samu sebe, njena licnost formirana prema tananim i promisljenim posmatranjem i dozivljaem sveta, pojacana intuicija cak vise od
toga, kao da je u poslednje vreme slutila da neke stvari nisu u redu da ce se nesto strasno desiti ali te poruke nije mogla procitati odmah. Nevolja ne ide sama, sa jednim problemom uvek idu jos tri i zlo se uvecava i umnozava. Samo naivne osobe prihvataju svet da im je naklonjen, da su ljudi dobronamerni, da ce ce se problemi resiti odmah kako nastaju. Koliko vremena nam treba da shvatimo da smo sami, da je to nase polaziste, nasa snaga, da se uvek vracamo sebi i snagu obnavljamo. koliko su nasa okolina stimulativni i doprinose nasem boljitku, nasoj sreci ili nasoj zabludi to je veciti rizik da nije ovako bilo bi onako. Jedino sto joj je ulilo neku nadu je bio osmeh, osmeh se ne moze namestiti, moze biti i grimasa, cerenje, podmuklost, osmeh prevare, pobede, osmeh izdaje ali osmeh kojim se jedno bice otvara i prima neko drugo bice u svoj svet se ne kopira. On je jedinstven i pogled koji deluje, pleni, cini nas nesigurnim, koji nas plasi, ali iznad svega i instikt joj je govorio da u njegovoj blizini joj ne preti opasnost. Ni sama ne moze sebi reci kako uspeva da razlikuje ljude po osmehu i pogledu, ni reci ne slusa, reci cesto varaju, izvrcu stvarnost, ovaplocena laz u recima nekog u koga smo sto posto sigurni. Ovaj dan ako prezivim konacno sada mi treba samo sat, da se saberem, da se sklonim sa ulice da od svih losih ponudjenih izbora se opredelim za najmanje poguban i sacuvam deo svojeg dostojanstva i ponosa. Konacno niko i nista me ne moze naterati da budem ono sto necu, i smrt je lakse birati nego poniženje i lagano odumiranje duše...

14.09.2008.

PUT U BEZIMENO

Nisam
"Optimista", inspirisan
Volterovim djelom "Kandid"
i njegovom porukom da je
"optimizam kada neko uporno
tvrdi da mu je sve dobro,
iako mu je sve loše".
Nisam vernik što spava
sa biblijom ispod glave,
U večitoj igri,
imali, nemali, 
uzimala, davala,
jedan smo grumen zemlje ,
dok veruješ i ćutiš
život  se osipa  i curi
kroz prste kao prašina,
Ima me stari predosećaj
i početak jedan, a ti,
kao da  si mi ti uvela
jerihonska ruža svih
mojih sanja i nada
ili si samo napukla truba,
e ptico od stotinu leta
kao da si uzalud letela
preko dubokih ponora.
od pagana, na paginu,
stranu nenapisanu.
Nisam "Optimista", inspirisan,
ni idealista, bez poroka,
nisam da bar jesam u tabu
zagledan u nemuštom
pogubljen i ponovo voskrsnut.
Nisam ni ja slepi putnik,
nisi ni ti jeftina karta
za put u bezimeno.

14.09.2008.

ČESTITKA

Za blagdan
da kruh sa nama podijeliš,
iz iste zdjele vinom nazdraviš
i radost, sreću jednaku poželiš
jer smo isti, i vazduh koji dises
i život kojim traješ
kao dan jer nam tako pristaješ
da se ne ponavljamo,
ko u pričama i pesmama
uvek ću te u stotinu prepoznati,
isti dragi lik, jednako isti,
kao sreća što joj ne znam početak ni kraj.
I blagu ti osvetliš noć,
dok grijehe s nama sveta dijeliš,
i dane i noći naše jedino blago
i reči ljubavi naše krotko stado
jednako seme poniklo u poljima istoga sela,
da nam se duše bolne prerano ne vesele,
I zabrani da nam se sruše za neprijateljstvo
i osmeh jedan podijelimo isti za čista djela....etc.

14.09.2008.

KAD ĆU DA ODRASTEM

Sedim sam na balkonu i posmatram kroz ogradu krcate autobuse i mnogobrojne automobile...

Nekada  sam kao dete sedeo na gvozdenom mostu ispod kojeg sam rukama hvatao klenove, ili sam stajao na betonskom zidu i kroz gvozdenu ogradu odozdo posmatrao kako prolaze vozovi.
U njima su sedeli ili me gledali sa prozora neki nepoznati ljudi, neko mi je mahnuo ponekad ili se to meni samo učinilo.

Stajao sam dok su prolazili prazni vagoni, zatim su se na njima vozili raznobojni automobili naslagani gore i dole kao igračke, vagoni puni drveta ili crnog uglja.

Jednom su se na svim prozorima videla deca koja nekuda putuju pa sam ih ispratio i mahao im sa obe ruke dok se voz kao neka lenja zmija nije izgubio u tunelu. Ja sam  opet sedeo sam na gvozdenom mostu i čekao da naiđe neki drugi voz.

Ponekad se pojave radnici na terezini pa se svi naglas smeju mojim mokrim belim gaćama.

Ja neznam zašto uvek viču dok pevaju pesme.

Ponekad se na pruzi pojavi izlazeći iz tunela skretničar sa čekićem duge drške i neprestano nešto kucka po šinama, to je znak da se sakrijem u visokoj travi i posmatram ga ako stane i  čelo briše maramicom, dok ne produži dalje i izgubi se u opet u drugom tunelu.
Ispod vrba čujem zvuk oštre kose, dok deda kosi otavu, onu nisku travu koju kad skuplja psuje što nije kako valja porasla pa se rasipa, i uvek mu propada kroz gvozdenu vilu.

Veliki divlji golub nekuda odleti sa vrba pored reke. Skačem po travi. Hvatam skakavce, da ih  puštam na najlonu u brzak zakačene za udicu koju sam pravio od spenadle. Ako se klen otkači ili ispravi moju udicu ja novu špenadlu ponovo zakrivim i nastavim da pecam kao da se ništa nije desilo.
Volim da se sakrijem i posmatram one velike klenove kako čekaju hranu plivajući u struji. Ako me ti lopovi ugledaju brzo se izgube u dubinu ili se zavuku pod veliko korenje vrba.
Ponekad ugledam i nekog vodenog pacova kako pliva  pored  same obale  pa se popne na obalu i izgubi u šipražju. 
Voda u reci više nije čista,  oseća se na  ulje,  kao i klenovi koje lovim iz zabave jer više nisu za jelo.
Vetruša je ulovila miša i ponese ga u svoje gnezdo, možda već ima mlade koje hrani.
Kad ogladnim, nanižem klenove koje sam ulovio na situ, tanku i jaku, dugacku travu provlačeći je kroz škrge svake ribe. Šareni mačak me uvek dočeka i mota se oko mojih nogu sa podignutim repom dok mu ne bacim ribe koje uvek jede od glave. Zašto, nemam pojma. Valjda je glava ukusnija pa nju prvu pojede.
Brat se uvek smeje mojoj čupavoj zamršenoj kosi i čičku koji se uhvatio za moje pantalone dok sam se provlačio kroz travu pored reke.
Ruga mi se, i kaže, opet si se pentrao i skidao svračija jaja, šta će ti više tolika jaja i polupa ih, a poneko jaje završi i na mojim ledjima ili u kosi.
On voli samo loptu. Loptu mi ne da jer kaže da kada se sa njom igram uvek je probušim na trn babine ruže.
Ne volim ga kad mi govori, nemoj da si dosadan, ti ne možes sa nama da se igraš jer si dete. Zna da se naljuti na mene jer plačem kao dete. Zove me pupavi, jer mi je stomak ko burence i pupak je na njemu ispupčen i njih to zasmejava. - Pupavi, pupavi - viču zamnom.
Kao da ih baš briga što ja plačem, pa na kraju pobegnem od njih da me više ne zadirkuju. Pa se posle pitam kad ću već da odrastem jednom.

  • Uvek mi je kao detetu bilo teško starijoj deci biti drug, naivno za očekivati da se igraš sa onima koji su prerasli te igre, oni koji te teraju od sebe, da brže odrasteš, da se odrekneš igre, da sve manje budeš, dete.
14.09.2008.

MAČORI

- Na sta sam sprcao tolike godine. Ode zivot, niz vodu il niz brdo. A zasto da se mucim -. - Za koje babe zdravlje da lomatam kicmu i cuvam koji moj nekom nesto. Niko te posle ne vidi ko smrdljiv sir -. - Sve si vec raskucio. Nemas vise ni bravu ni kljuca. Samo onu kolibu pored tora gde ste zatvarali ovce i svinje. Imas progoreo sporet i klimavi astal. E brajko Da znas. Pao si na poslednje grane. Bolje bi ti bilo da uzmes štranjku pa da se zamaknes na neku malo jacu granu. Zajebi tu radnju. Takva propalica se nije još rodila. Da nismo svojita pa ajde. Al te samo gledam, samo te gledam kako ides od komsije do komsije da natocis vodu. Da uzajmis testeru, sekiru. Nemas ni kuceta ni maceta. I ovo bi prodao al nisi ni znao da je to tvoje pa je preteklo. Kako je krenulo i ovo ces prodati neku noc. Prevrcu ti se u plitkom grobu i otac i majka, svi blizi i dalji preci, cela familija sa oceve i majcine strane. Ti si bio gazda kazes. Ti nisi nikada to bio. Bio ti je otac i djed dok je imao dva hektara oko kuce a ti zivis u ovoj kolibi ko pustinjak. Ma ti si sad go kurac. Cuti bolje. Sto zivis dzabe. Bolje  sto su ti roditelji pomrli da ne gledaju svoje zlo sa ocima. Da ne gledaju svoju sramotu. I molim te kada izadjes u narod ne obracaj  mi se jer nemogu da te smislim moj rodjace.
      Vratio sam se od onog kukavca, neveseo i nekako mi je posle doslo zao sto sam mu sve ono rekao. Al ne vredi, dusa me boli, srce se kida kad gledam svoju krv gde propada na nogama. Ako sam ja ostao sam, i deca mi se rasturila po svetu. Nisam prodao svoju dedovinu i ocevinu. Kazu da ocu da popijem. Kazu da sam ulazio s veceri na kradom kod udovica a sabajle izlazio. Jesam ne krijem. Ako sam potrosio, moje sam potrosio, ono sto sam sam zaradio. Nisam vise za neki posao, jedino da sedim na klupi ko pokojni djed i premestam se iz lada u lad. A noge me jos sluze. Oci polako izdaju, u rukama sam jos jak. Nekako mi sve pusto, kuca, dvoriste. Pa se dignem i odem da ne mislim. Nadjem one moje alamane, i sedimo u parku. Proturimo koju u birtiji. Evo sad me vuce da vidim sta ce danas biti. Kazu da pravimo sa ljudima šegu. Da se drugima rugamo, da ogovaramo i poturamo. Lazu. Ko psi. Ako i pravimo sale i nekog malo potkacimo. Sve po zasluzi. Da ne dize nos bez razloga. Svaki dan prodjem istim putem, i gledam kako se jedna po jedna kuca zatvara. Odose. Raselise se. U Zmajeviku gde se orilo od pesme ne cuje se ziva dusa. U birtiji je stanje redovno. Uobicajeno. Po neko je vec nasisan sedi i drema. Neko uvek hoce da bude u pravu. Da se pokaze. Da se pohvali. Covek ti je nesrecan ako nema cime da se pokaze. Makar to bila i neka glupost. Al da se istakne. Secam se da je nekad od besa rodjak Matija placao muziku a kosulja i pantalone mu spale da su se snase smejale jer mu se video tur i ona povelika stvar al on tome nije pridavao paznje kao da u svom zanosu je hteo da kaze da sve sto ucini u svom veselju je predstava koja ce da se upamti i prepricava kako se Matija veselio. Danas smo opet na okupu. Dosao nam je macak koga smo vec otpisali i svi su izgledi da od njega nema nista. Da ga pozdravim, da se malo posalimo. O Ale, gde si care sto te nema. Ne poznajes nas...Ne svracas vise, napustio si staro drustvo, nesto si ubledeo, usukao se, kao da ti ne ide najbolje. Ili si nesto opet bolestan. Jetra. Krv ti ne valja. razvodnila se. Oce to. Ne pijes vise. Kazes ostavio si. Neka. kad se mora nije ni tesko. Danas smo u birtiji, obicno smo u parku. Jeftinije je, sedimo na klupi. Sa po nekoliko flasa piva, rakijom tek da se presece...
Kazem vam kada ucitelj ode u penziju onda svrati prvu kafanu. Sada tome niko vise ne vidi manu. Kao da mi to sad pristaje. neko kaze da smirujem zivce koje sam pogubio sa decom. Izgubio sam zdravlje i vid. A decu sam voleo i plata mi nikad nije bila mala. Za kafanu nebi dostizala. Za zivota je zaobilazih jer kud bruke pijana ucitelja sa pijancima ispred prodavnice i u birtiji videti. Navikao da uvek nesto pisem i belezim. Iz navike nosim neku svesku i par olovaka. Zapisujem sve. Price od koje od ljudi cujem. Psovke i pogrdne reci. Opisujem ove proste ljude koji su po nasoj slici i prilici takvi kakvi jesu. Danas jedno zapisem. Sutra to promenim nezadovoljan. Nesto dodam, nesto oduzmem. Nekad pisem kako je stvarno bilo, nekada izmislim. Ono sto je bilo pravo iskrivim. Posmatrao sam ovu cudnu druzinu. Nesto sam zapisivao ali vise sam slusao da ne skrecem paznju i izazovem njihovo podozrenje. Posmatram ih vec neko vreme. Dozivaju se skraja na kraj parka sa Mrnjauu. Odjekuje krajem kao da je februar. Posebno su zvucni kad naidje neka lepa cica. Vole oni kada je sisata i guzata, da joj kipi salo preko tesnih helanki i napred i odpozadi. Narasla sa svih strana ko testo pekara MiIkana. Docekaju je kao caricu i svaku pricu izmisle da je sto duze zadrze i naprave sto vecu sprdacinu. Onda je isprate a macor u svemu prednjaci. I kliberi se. Macor je vodja, on je glavni a Lisac ga prati. Malo sepav na levu nogu, vise je vuce kad brzo hoda. Tu je i Gile som. Glup kao noc. Trtatast i lenj. Kada se opije i uvosti kao da nije ziv. A onaj mali zalizani sto kerebeci kao debil, sto otvori one buljave vodnjikave oci i ne trepce, je njegovo kraljevsko velicanstvo zicko Zabac. Uvek u sarenom sakou sa sarenom kravatom, jedan dripac, poznat je u kraju jer zicka sve od novca za pice, cigarete. I za kartu fol a ne putuje nigde vec visi tu po ceo dan pred prodavnicom i kao ceka nekog. Vraga. Ceka da naidje neko da mu plati pice ili da pozajmi neki dinar. Ne zajmi se on da vrati. Uzme on samo male sume kolko da niko nema volje od njega da trazi al vise mu i ne da. On uvek nadje novu zrtvu. Tu je i makro zvani Corak. Sanker je bivsi mornar i ladjar. A taj makro je jedno brate govno.
Onaj sto je bio prvi u picinom parku , prodavao maloletne cigancice pijanim seljacima i zidarima. Pa ga oterali mladji i sposonbniji. Pregazilo ga vreme i sad se jos mota ko gluvo kuce oko stanice. Ma to je vaska jedna i smrad. To je trebalo ubiti davno kazem ti. Tu je i pijana Lulu, poznata na stajgi, davno ne radi ispod plavog mosta. matora je, i bolesna. I oraj je nebi uzeli iz ruke. NIsta ruznije od matore kurve. Kao strasilo, nafrakana jeftinim karminom namazana, nokti uzas, haljina nije davno videla pegle. Sada je  April. prolece. Prosao je prvi al jos traje zajebancija na neciji racun. Samo su se preselili u birtiju. Tu se sine okupljaju ako neko casti kao danas, da se ili nekom sprdaju ili da cuju vesti, da cuju ko je umro od alkohola, da se ide na dacu, da se upali sveca, obicaj je, treba iskazati postovanje a svako je dobar kad odapne. I ovaj dan je samo nastavak proslog i nekih starih carki, nekih vracanja dugova ili pravljenja novih.
Aaa, spremas se za penziju, lepo, pa da gutas lekovi. Ma rakija je zakon. Znam ja sada jedino menjas mesto u redu pred vratima jednog ili drugog specijaliste. a oni da znaju sebe bi izlecili. Danas mi je divan
dan, primio si ej, platu. Ma idi begaj... to plata...Idi, pa to ko neki dzeparac... Kakav si radnik taka ti i plata: Ko ja ma nesto ce da
kane uskoro imam neki dil, bice neka lova, skupice se neka kinta pa da popijemo. A ono jare greota da se ohladi. Makar od bubrezbnjaka i malo od rebara. Sta nema vise. U ale jedne vec izeli sve. E drugi put... Cujes me... Ostavi... Rekao sam ti ostavi miii. On to uvek tako. Kao zao mu sto nije narucio sto se rasprodalo. Mala zna starog macora i njegov u predstavu i ne kvari utisak. Povladjuje mu. A Macor jeste zajedljiv i nezgodan. Nekad spreman i na kavgu. Al joj nekako simpatican cikica. Njego oci koje jos imaju sjaj a osmeh sirok. Samo ga slusa i smeska se na njegovo Malaaa. Deteee. Cujes li ti mene. Cujem. Cujem te Macor. Ko je danas na redu. O kome ce danas se raspravljati i posvadjati. Tako su nekada tvrdoglavi i nerazumni kao deca. Ne mesa se u njihove carke. Ponekad polupaju nesto al to i plate. Do sada nisu bili neuredni da je morala da zove policiju. Ko je Petar carapan, onaj prevarant, osiguranje, svercovana vozila...ma otkupljivao i stoku pa ga seljacu uhvatili i prebili na pijaci. Pretekao. Ma tako je to. Stoka je to, fukara, samo budak pa u celenku...
A doce i njemu crn petak. Doceee njemu pravi baja da ga obaje, i pop da mu ocita ocenas. Onda je zut. 100 posto. Ima da zevne i pracne se ko riba i gotovo. Braca ga sredila. E nema cile mile zna se ko kosi a ko
vodu nosi. Ko se pita, pa burgija je lova. I to ona za beton vidija,
sve busi garant. O on opet radi radnju, razvija posao. Ma ne zaebaj, gde si ga video. Pa mi mislili da su ga ukopali, a on oziveo. I kazes lepo covek obucen. ne poznaje te. Kao nikada te nije video ili je mislio da si neko drugi. A dug kazes je vratio. ne spava vise po tudjim kucama, po slepovima i camcima. Ma da nije nekoga skratio za glavu da se cupa... ma ko ce ga znati. Svasta se danas dogadja i ko zna kakva se sve radnja radi da se dodje do lovine. Malaaa... Daj jos jedan krug, ma sta neces, pa cast je cast. Steta da uvredimo coveka zar ne. krenulo mo. Najzad. Ko nikad. Dokle ce da traje ma boga pitaj. Majstore. Tako. Tako se to radi. Dve cerke pa sin. Polozio si nema sta. A sta se ti gicas. Pa nisi u crkvi da se krstis tri puta, cimni to jarane pa da gremo. Znas da pocinje utakmica a ovaj tv ovde kcu ne valja. Kad je najvaznije on izgubi il sliku il ton. E Mašane moj. Promeni.Okreni seza 360 stepeni. Gde ti zivis. Koja te kolevka odljuljala. Sta neznas. Ko si pa sad ti. Putnik. Neka. Pies nesto. Pijes ti si coek. Ziveli. A znas li ti ko je Banijac. kazu lopuza i prevarant. Ma i lopov moze da bude dobar covek. Nije imao gde pa ziveo u zatvoru. Ono zivota bio po zatvorima pa se pod stare dane nesto primirio i onda umro ko pravednik. Ma sestra ga ukopala, udarila spomen i sve mu izdala ko da je bio minister. Brat je brat. Krv nije voda. Tako. tako treba. Da jer greota je coveka ukopati ko pasce. Ne zapaliti svecu. Svi smo tamo jednaki i oni vredni i oni lenji, i oni koji su poranili i koji su pretekli pa docekali duboku starost...svima bice po dva metra bez giometra... Sta Ma nemoj da pricasss... stani, cekaj...Idem pricacu ti sutra ili prekosutra.
Culi ste li ovo Gde to ima. Kaze stiglo pa se rasprodalo. A nema vise. nema. E sto mi ne rece. Ma dobro. Ajde bre mala jesi ti nama donela tu turu ili ne. Kazes popili smo... ma daj... sta ko oce. Samo po jednu ce mo ne po dve. Zar ne. Pa fajront. Ma jbla ga njiva, Crkooo. Samo se preturio. Nije ni zevnuo. A ona. Ona je vredna. Ona se nosi. Lepa. Nema sta. Ma ima nje za trosenje. Al ona je sad promenila lokaciju. Daaa. Mlad. matora koka, mlad pevac. Kaze ima unuce. Dva unuceta. Pa sta ona zna zastoi zivi. Kazes pucao na tasta pa metak zaglavio se u cevi pa ga tast prebio sa vilom. Stigo ga, bio pijan. E to ne valja. Nije trebao. Kazes opet se pomirili. Svasta. Mile. Mile. Moj Mile a MIle oces neces, se vratio. Kazes trudnamu. Bio vredan. Bio. On il komsija. Ma koj ce ga znati. Sutra. Sutra me nema.
Odoh na kanal sabajle. Ne vrcem se dok me komarci ne oteraju. Ko rode. Kad te ubodu ko silom. Ma zalozim i teram gamad al ne vredi. Ulovim pa sta si mislio da zevam tamo Znam ja radnju. Ima cica kljuc ya svaku bravu. nanjusim je kurvu u lokvanju. bacin joj kedera a ona otvori usta ko krokodil.Stuka. Z.bala vek. Metar. Ma ne lazem. Lovim sve. i Ribe. velike i male. patke, fazani, a ponekad i po neki divlji vepar otegne papke. Na ceku. Nocu. Pazim ja.. Da me ne uvati za j...ca. Ma sila je to. Dvesta kila pa kad se zalaufa ko beli nosorog. Ako ga nisi strefio gde treba n...bo si. Ima da te krpe il ce da ti izedu zito i popiju za
pokoj dusi. Idemo. Prici nikad kraja. ma vidimo se opet. Boze zdravlja.
ako ne sutra onda kolko prekosutra sigurno.
Gospodjo koji vam je to parfem, mnogo lep mirise...Da kupim mojoj zeni ako moz da se zna. A lep,se vidim nosite, prava dama. Sto imate lep sesir, takav moja zena stavlja kad idemo na plazu da je ne uvati sunce... Ma bezi bre otkaci se od mene... seljačino jedna...milicija... milicija. Ljudi zar ne vidite da me vata i napada. Uhvatio si me za duuupe. Lazes. Jesi. Videli su ljudi. Zar ne. Neko je pogleda neko i ne okrece glavu a vozac vec navikao na poznate scene kad Macor pogresi autobus onda je pozoriste. A ona ciči. Visoko C. Sva crvena u licu. Barabo jedna. Sta me stipas. Idi stipaj svoju karakusljivu zenu. Stokooo. Gade. Ma ti si djubre neopevano, sta se cerekas ko majmun. ne prodajem ja banane. Polako gospojo. Nemoj. Disi malo. Srce. treba cuvati nerve. danas ko nema nerve propo je. A mislio sam da mi namigujete. Pa ucinilo mi se. Stavite naocari drugi put one sa tamni okviri. Ko Zaklina Onazis. Ona ko parna lokomotiva. Samo sto joj para na nos ne izlazi od besa. Idiote sta me gledas...A on se smeje,  bre gospodjo polako. smanji gas, nemoj da ti se sminka pokvari... da dobijes neke nove bore pa moras posle na zatezanje a nesto si se usukala kao da su koje kilo sala izvadili iz tebe u skorije vreme.
Mogli su komotno koje kilo cvaraka da naprave od teb...Aj lepotice pa se vidimo. Ucutala se i gleda kroz prozor. Svi gledaju kroz prozor.
Svako gleda svoju brigu. Junaka nigde. Da odbrani, da stane na
stranu...zadnja stanica. Tamo stoje i duvaju trubaci. Skinuli
ljubicaste sakoe. Zute im se svilene kosulje ko suncokreti. Znoj ih
oblio a oni duvaju li duvaju. Sto ti je zivot. Duvas u trubu a okolo
samo tresti i odzvanja zvuk truba i ritam dobosa. Taj ritam nekome lep, nekome preglasan i napadan al sve u svemu veseo malo udara u glavu ko rakija. Mora se priznati... a i oni se trude svojski, duvaju brate. Duvaju. Ko na saboru. Ma Guca je zakon i sojke sto mrdaju dupetom na astalu, lepeeee. Sisići, nadignuti, bradavice ispod znojavih majci, poskakuju, vrckaju svaka na svoj nacin. Ma prave naseee cure, lepotinje. A tek kuvani kupus iz zemljanog lonaca. Ma mnogo je ukusan kazem ja, e kad se zamislim mnogo to ne valja. Bas sam se zamislio. A ja odoh jer vec me vata stra, Eto pa ja sam pogresio autobus, nisam video...staces. ziv covek pa pogresi. A i kud cu kud da zurim. Za zenom ne jurim vise a i za autobusom ne treba... eto uvek kada vidm onog baksuza ja odem ovim autobusom pa posle moram da se vrcem nazad i cekam onaj poslednji ako se ne pokvari...ma nece...nece sigurno toi su nam Japanci poklonili,  ide to jos ko zmija. Samo prede ko macor motor, a sedista siroka da moz coek da ispruzi noge a ne da se skupi dok mu ne utrnu. A video sam ja veceras kako me glada onaj Cep. Ona vucibatina koja bi popio i majsku kisu, on koji spava po kanalima da meni kaze da mi je samo jedan zivot ostao i kad njega ja Macor potrosim da cu ic prekovremeno bogu na istinu. E da necu, u inat cu da umrem posle njega, ima da mu popijem zadusu i izjedem žito...
Macor sam ja jos, nedam se ja. A nisam ni mator ko on. Tek mi je74. Ma deda mi je ziveo 92 i pio i pusio zutu dravu. Sedeo zadnjih deset godina na klupi. Nije vise ni video kako valja. Kad ga pitam sta radis dedaaa. Ma premestam se sa mesta na mesto. Nego evo ti para da mi kupis jedan vikend. To su one smrdljive cigare koje prodaju sirotinji. On je presao davno sa drave i samo nji je pusio. Zadnjih deset dana je samo legao i nije ustajao. Rekao od onih mojih dasaka sto stoje na tavanu da mi se napravi sanduk odmak, nemoj posle da me spakujete u neki kartonski. One moje opanke sto sam kupio na vasaru u Topoli da se namazu da odmeknu, kao da tamo gde ide ce ga stezu. Al ajd. Udesismo sve dok on ne pade u komu i poslednju noc samo se probudi progleda, podize se i ponovo leze na jastuk i ode ama da je reko A. Saranismo ga. E ne ga  sa babom koja ga dugo cekala. Kolko ga je volela mozda i nije htela da joj dodje oma. Pa je ziveo posle nje punih dvaes i kusur godina. A sto jes jes nije da ga nije nekad gledala. Jedini je imao svilene gace i igrao u njima fudbal. Tako se moja baba upecala ko prava na svilene gace, A bio je prek i kad spava i kad je budan. Kad  odgleda tv  dnevnik on ugasi a mi cekamo da utvrdi san pa opet krisom palimo. Kad se igramo i galamimo, baba je uvek prstom na ustima. PSssst. Deda spava. Tek je zaspao. Nije jos utvrdio san. A pravio se da ima tvrd san. Znam video sam da gleda kroz prozor sta radimo, ko prolazi putem, pa onda nastavi da hrce dok se mi smejemo kako deda testerise onom velikom testerom drva sto dva coveka drze jedan sa jedne a drugi sa druge strane a ona se vije i pusta zvuk kao da je ziva, onako naostrena preseca i najdeblje hrastove. Neko drugo vreme, sad motorke samo zvrndaju i sve se promenilo. Nema vise ni svadbi, ni veselja. Idem sto jes jes na slave. Ali sve redje. Nije da me bole noge, nego me sramota, sve omladina, neka balavurdija, ofarbana sa mindjusama se skupe pa pricaju neke price koje nit razumem niti imam volje da slusam. A jedem dobro jos, fala bogu , nisam vise zavistan onoliko od alkohola. Presao sam na blaza pica. Pivce moze, vince, rakija, samo po jedna nikada po dve...
14.09.2008.

DOSADA

Ni ogledalo nemoze podneti prezir tvojih ociju
Spasoje dodji kod sata, tvoje vreme tece unazad.
Nemozes me razuveriti, ako odes kisa ce padati.
Telefon ga trze, buka mu je zasmetala, dobro,
cekacu te, sedam sati, ama, nemoj se ljutiti.
Ni blagoslolov za ucinjeno dobro nije zaustavio
talas mrznje koji potapao ostrvo spasa u njemu.
Kupili su karte za autobus koji se pokvario,
na putu cekaju da vetar prestane da duva.
Popili su vodu i putnik im je ponudio vino
bilo je gorko i miris ga podseti na crkvu.
Molio se da ih noc ne zatekne, zmije
su na kamenu siktale, kao u vreme parenja.
Zasto smo krenuli, rekla si, ostavili smo
cvece u kadi, a nisam nalila vodu, uvenuce.
Ti svakako neces zaliti, ja te ne izazivam
ti se uvek osecas zatecen i pogledas me.
Kada sam pitala zasto si umoran nisi
me shvatio, namrstio si se i zevnuo si.
Osecas li ti nesto, ili si kao biljka
koja reaguje na svetlost i hladnocu.
Poslednji put ti kazem ako sam te
povredila necemo vise o tome. Tacka.
Dobro, sve je tebi dobro nemas vise
ni mere ni postovanje, prema meni.
Ja, ja sam tvoja ulaznica u drustvo
i bez mene si kao lenji pas na suncu.
Lezao bi i grickao buve, dok svet prolazi
i dok ti ne zgaze na rep nebi pokazao zube.
Ti si mrlja, ni kravatu nisi svezao
kako treba i cipele su ti uvek krive.
U tom pogledu nije bilo mrznje samo
dosada, kao da tera dosadnu muvu,
stisnutih usana, trepnuo je ocima,
okrenuo se na drugu stranu i zaspao.
14.09.2008.

OTISCI NA STAKLU

Na stolu je ostalo izgužvano pismo napisano tebi, 

i ključevi ulaznih vrata.

Mačka je davno prestala da dolazi.

Ulazak svetla sa prozora je stvorio neme senke riba

koje kao da se pokreću u praznom akvarijumu.

Akvarijum je prazan,

i pumpa ne radi,

više ne izbacuje u vodu kiseonik.

Akvarijumske ribice,

čistači stakla,

bi imali posla da pokupe moje otiske.

Prašina ulazi u svaku poru moje kože, 

prašina koja lebdi,

prašina koju udišem kao srebrni prah rasut na svetlu.

U uglu je ostao raštimovani klavir.

Moj pritisak na dirku,

se pretvorio u odjek

polovičnog tona.

Mahovina koja se uhvatila po mojim sećanjima,

nije pokazala na kojoj strani sveta si ti

pa se okrećem u praznom stanu

kao onaj limeni petao na krovu.

14.09.2008.

NAMAZAN SVIM BOJAMA

Ja sam, Mika, Milkan, Miladin, Miloje, Mile, bar tako kažu, čuveni moler u selu i šire.
Evo vako, bavim se ovim zanatom biće više od tries i kusur godina.
Učio sam zanat kod čuvenog majstora Stoleta koji je gospodske kuće u Pešti molovao.
Pošto za mene nekad ima a nekad nema posla, ja ti prodjem selom onako u vizitu da kogodj ne treba krečiti il staru varbu skidati sa duvara il sa starih prozora guliti koje ceo vek ja stružem i jopet gitujem a oni popucaju od kiše i sunca a i brate ispostilo se to drvo pa više ne drži ni gita ni farbe.
Dakle odem ti ja na prekrst i uzmem jednu gajbu a u prodavnicu uzmem jedan karton da me ne žulja kad sedim, pa ti iz frižidera onako našte srca otvorim jedno ladno pivce i sedim ti tako dok prolaze snaše sa točkovima i kantama za mleko da ga predaju u našoj seoskoj mlekari gde kažu masnu jedinicu mož da dobijes samo ako turiš u mleko kaiš slanine.
Gledam ti ja kako teraju il guraju one točkove sa onim kantama okačenim što na volan ili nazad na neku letvu po dve kante, kako je vec kojoj zgodnije i kako je koja svikla. Nisam još ni do artije pivo popio a prodje se moja komšika Darinka, ona što kad sedne na točak gume se sastave sa put a guzovi joj uvek u taktu mrdaju a one njene krupne sise samo se valjaju sa jedne na drugu stranu kako ona okreće pedale. Vozi ona tako prema meni, zinula vako u mene ko u sveca, razrogačila one svoje plave oci ko da vidi duha.
Ja opet zinuo ko klipan u one njene sise a ona mene onako ko sneba pa u rebra upita. Gle ti Milkane piješ to ladno pivo sabajle, a proneo se glas da si ovoga mi krsta jutros umro. Ja se izbečio na nju, umal ne padoh sa one gajbe i ne ispustih tek započetu flašu piva.
Sve da bi joj nesto i reko al mi se jezik zavezo, pa ni crne ni bele ne progovaram. Gledam ja nju i kliberim se ko nasa seoska luda. Ona stoji sa točkom, pa se i prekrsti. Nemoj da se ljutiš, nako ti mene puno uplaši, jer da vidm vako mrtvaca da pije pivo nije baš čest slucaj.
Gledam ja nju onako rumenu u one njene okrugle obraze pa se smejem i velim bre šta je stobom jadna nebila, pa zar Milkan da se prestavi, taj film jos neceš da gledaš. Ima da namolujem puno kuća i prozora dok Milkanu dodje vreme da baci četku u jendek.
E Darinka da si me obradovala nisi al ajd nećemo da se vredjamo, eto javi kolko za po sata da je Milkan zamro pa oživeo. Tako.Tako. I sveću da mi ne donose a ko nije kupio sveću da se ne troši.. A oćes ili nećeš da mi kažeš pravo ko ti je tu vest preneo ko da znam ko mi je tako nešto na ovi lep dan poželeo. Nećeš kažeš da se zameraš sa komšije.
Dobro bre Darinka nemoj. E moja Darinka, jesi bila devojka ko grom i puno smo žiiita i livada povrljali. A i ti me bar znaš ko zlu paru da Milkan kad popije sve se linije zategnu na duvaru kad se osuše. Da se ne ljutim, ma jok, ma neću na tebe Darinka, mozda će danas da me i ukopaju,  pa se nasmejem, a tebe nisu još obavestili možda će kad se vrneš...Ode Darinka.
A iz seosku pekaru sa četiri leba ide iz drugu malu ide Toma, što ga zovu burence. Pa mali je i debeo, pa liči na burence. Kaze oće ćerka da joj se soba okreci u roze a sin oce u plavo. Dobro de. Kako ti kazeš, gazda Tomo, kako ti kažeš, a trake neću da ti mećem to nije više i nije u modi, nekako bre dodje ciganjski, sad se od plafona spusti za dve šake jedna bela traka pa se izvuče jedna prava linija kolko prst da se složi sa bojom koja je na zidu. Ma ne brini se ja ću da ti uradim to kako niko nema u selo, pa makar bre bilo na moju štetu, i makar radeo dan više ili manje al da budeš zadovljan. Kada ti uradim neceš da me skoro zoveš. Ma sa pravi materijal koji stoji dugo, kad se nanese na zid i moze zena da ti ga opere, kad se uvatiš sa prljave ruke kad unidjes u kucu a bio si u štalu il u svinjac. Pa sa sundjer, il mokrom krpom pačavurom, a ako oćes da sjaji onda će ga prelakiramo al ti to ne preporučujem jer mnogo brate šljasti al ako ti oćes onda ce da ga lakiramo. A ako voliš mogu i labudove da ti nacrtam, na zid. Nećeš, dobro kako ti veliš tako će rabotamo. Sta pijem. Pa ti bar znaš, sve osim vode, sa vodu samo razredjujem farbu. Kad ću da ti dodjem, pa ne mislis sad, kolko sutra, eto mene sabajle. Nemo brej da mučis ženu da mi sprema rucak, znam da je u poslu, one to ne vole ko da ih poliješ so vruću vodu kad treba da kuvaju za majstori..
Znaš li ti kad sam ja radeo kod jedne mnogo fine gospodje, lepaaa. Nokti eve ovolikiii, so crveni lak nalakirani. Dodjem ti ja i počnem da radim, a ona kaže. Sa onaj njen tanki glas, majstore nemoj da mi jedna kaplja padne na namestaj, na ovi kineski tepih, sve da pocistiš za sobom neću ja da čistim za tobom. A ja sa sad odoh ko pedikira, pa ću kod frizera a posle cu na fitnesss, a sta ti je to valjda se tamo isteze uz muziku. Veli ona kad bude vreme ručku, evo ti za jednu pljeskavicu, evo ti i za jedno pivo jer neću da mi se opiješ pa da mi naparaviš svašta u stanu. A gde da kupim pljeskavicu. Pa na kiosk, pa tamo i pojedi nemoj da mi jedeš u stanu da se oseća na crni luk, ne podnosim crni luk. Uh. Isprica smo se. Ona mi reče sve. Vide ja kolko je sati. Okrenem i obrnem se po stanu, popnem se na merdevine iza ormana iza zavesa, pauci mi oci isterase, nije to videlo pajalice ni krpe, na ormanima pala prasina sa prsta, a ona gospoja. lakira si nokti. Donesem ti svoj alat, zamešam si glet, punu kantu pa ga ostavim da stane, napravim si dve kante farbe pune i sve to podelim na jos četiri kante, i u svaku sobu stavim si po jednu, sa oni moji svi valjci koje sam doneo u onaj moj krš od auta. U svaku sobu započnem po jedan zid il po deo plafona sa oni glet pa sidjem i otvorim ti jedno pa drugo pivo da se posle ne mucim, pa ti onako štrokav u onaj moj crveni kombinezon sednem u gospojinu stilsku fotelju i turim ti noge na ono njeno stilsko astalče. Popijem ti ono prvo pivo skoro u jednom cugu. Dobro. baš kako treba, ladno. Pa ti započnem i drugo. Pa ti onda razvučem oni moji najloni sve do ulazni vrata da ne kaplje farba gospoji na tepik i da se uprlja njen mozaik parket.
A šta more ona rece. ne kuva. Ona ne kuva ni mužu. Dobro neka, de nece se ljutimo i ne mora. Sta kaze da jedem. Pljeskavicu na kiosk. Ko ker da glodjem. I jedno pivo da popijem. E da se ne istrosi na men. E taj film nece da gleda. E nećeš ga gospodjo će te milkan nauči kakav je red kad ti majstor dodje u kuću. 
Uzmem ti onu farbu i valjci pa fljas, fljas, svuda sa onu farbu po oni najloni u svaku sobu, malo na plafon kolko da se vidi da sam nesto radeo i maculjao, posto imam i male i velike merdevine ko pravi majstor račepim ti one najveće u onaj njen saalon ispod onog najveceg kristalnog lustera sto sam dobro oblepio sa novine i s lepljivu traku.
A onda ti završim i ono drugo pivo. Pa se misljase dal da silazim niz one stepenice sa cetvrtog sprata da kupim jos dva pa mi se ne dade. Ve c ti se pokupim i sve ti tako ostavim i odem ti si sa onaj moj wartburg sto se dimi kad ga vozim ko kad tek podlozis vurunu sa tapaljiku i neko mokro granje. Ostavim ga na centru i ostavim prozor otvoren da se luktira, a ja ti uzmem jednu gajbu i jedan devlji karton pa iz onog zamrzivaca izvadim jos tri piva i popijem ti odma jedno jer sam bio vec ozednio. Vec je bice oko podne skoro cu i na rucak. A sta veli gospoja da glodjem pljeskavicu na kiosk. E da necu.
Popijem ti i ono drugo pivo pa zapocnem i ono trece da ga zavrsim pa da idem jel sam za danas dosta radeo. Da odem da rucam pa da odem u zavicaj da se malo odmorim ko covek. A zeni kazem, da me ne budi, da kaze moj Mile je u zavicaju i ne smem da ga budim i uznemiravam dok ne ustane. A kad ustaje.Pa bice oko vecere ako ne produzi da spava za noc.
Cujem vec oko tri sata prvo mi zvoni cetri puta onaj mobilni pa posle i onaj u predsoblju.
Mora da je gospoja dosla sa fitnes. Zapela ko mutava, ne silazi sa telefona e da necu da joj ustanem. Ma ajd da joj se javim da se ne zivcira. Podignem slusalicu a ona vristi, pisti, kuka, da nisam normalan, da sam ostavio haos, svuda kante najloni i cetke, prosuta farba, ne moze da se prodje od merdevina. Pustim ja nju da se izvrsiti, pa onako ko kad je coveku lose, polako gospoja, pa evo me bolestan sam. Pa kako si bolestan sta ti je sad, da nije od dva piva sto si popio. Ona mi je i pivo brojala. Ma neje gospoja, vec od pljeskavicu, mora da je bila pokvarena, pa me zboleo stomak kad sam bio na kiosk pa me eve lezim nemogu oci da otvorim, neko trovanje imam stomaka. Tek onda ona rafalno raspali ma kakvi tri dana da mi onaj krs i lom stoji po stanu. Pa sta da ti radim ja moram kod doktora pa na snimanje pa cu odma da dodjem cim mi bude malo bolje nema da brines.
I tako i bi, nisam otisao ne tri vec pet dana dok se gospoja nije oladila i zvala sve manje i nije vise bila onako kocoperna. Vec spustila je gard i pocela je finije da me namoljava da dodjem da zavrsim posao jer ne mzoe da gledas pet dana i ne spava u stanu. Dobro gospoja. Nemo da brines dolazim al sam jos nejak. Jos mi stomak ne podnosi suvu ranu. A ona ni pet ni sest veli ne brini ja cu i rucak da spremim, a pivo koje izvoljevam da kupi i dal volim da bude puno ladno il onako. Da bude ladno, ko zmice. Okrenula se gospoja za trista sezdeset stepeni, vise ne vice ne prsti, te tuzice me jer kud da tuzi bolesnog coveka sto je tri dana lezao u bolnici od teskog trovanja stomaka. I dodjem ti sabajle, a gospoja skuvala mi kafu, pa me nutka te ocu li meda il bi radije slatko od tresanja sta ni vise godi za stomak. Popijem ti onu kafu a ona mi sipase jednu rakiju pa posle i drugu al nekako prevrce oci ko da mi broji pa kad me ponudi sa trecu ja ne fala gospoja prvo poso pa onda sedenje i pijenje. Pa se popnem na one moje merdevine, prvo prospem onu vodu iz kante gde je bio glet, malo ukljucim mikser koko da se promulja pa sa dve ruke pregletujem prvo jedan plafon pa drugi pa posle i ostala tri. Sa gleterice nije palo nista palo da se ne ljuti gospoja, a i nije majstorski da se razbacujem sa materijal. Onda uzmem da gletujem zidove, a iza mene led. Ma staklo. ravnooo. tako majstore, da se zna u koju skolu sam isao. Da se zna da sam ucio zanat kod majstora Stoleta sto je radeo u Pestu u gospodske kuce moleraj. Pa ri to sve svrsim nije bilo ni pola dva a gospodja se izviruje iz kuhinju i pogleda dal sam svrsio da rucam. Pa me pituje jel cu da rucam skoro. Ma nemojte gospoja da se mucite sad mi je bolje pa cu da idem na kiosk da izem nesto. Ne nikao majstore, kakvi na kiosk. Ko zna sta prodaju tam. Moze opet da se desi da se rabolite pa da vam bude gore. Vidim ja kolko ima sati, da se ona pituje da ja svrsim posao, da ne ostavim opet kante po stan. Pokupim ti ja moji najloni pa donesem onaj moj usisivac pa da joj bar usisam tepihe a ona neee nikako jos treba i kuc da mi spremate. Nego da mi otvori jedno pivo dok ona usisa tepihe. Vrtese se ona, zujase sa onaj moj usisivac sto retko kad i palim jer nemam sta nu da usisavam al da se pokazem da ima svu spremu i da se prica da nosim i usisivac. Popijem ti jedno pa i drugo pivo pa se pozdravim sa gospojom, posto sam rucao, prvo supu, pa jedno jelo pa onda i drugo. Te lovacke snicle u ovi sos, te seckana piletina i dinstana teletina sa povrcem, i salate je spremila ko da cu samo travu da jem. Kaze zdravo je ona je vegetarijanka, ne je meso. Neka gospoja moze biti, moze biti. Pa kada je bilo, oko pola cetiri, a ja radim samo do pola cetiri makar gorelo, makar sevalo i kisa padala ko da neko sipa sa nebesa, ostavljam sve, palim auto ako oce da upali, a oce. On ide i sa jednom svecicom. Samo da mi ne pukne sajla od gasa, e onda moram da se prucim pod njega pa da namescam dok to ne namestim. I sve sam, kakav majstor, on nije vido moj auto, on da zna bolje sta mog Wambordzinija boli. E ne. I tako odo na centar pred prodavnicu, uzmem ti onu moju gajbu i malo deblju karton da me ne zullja iz zamrzivaca tri piva pa jedno popijem odma drugo onako vec gustiram a trece zavrsim pa da se ne zadrzavam ovde recice da nista ne radim i nemam posla nego da odem ja malo da se odmorim, nigde nije lepse nego u mom zavicaju. Kaze meni jednom krohac kosta kad sam dosao da mi sasije odelo, da ne moze jel ide u zavicaj. Da ga cekam kad se vrati onda ce da uzme meru i da mi sije. Gde da ides pa ovde iza paravana na svoj kauc da odspavam pa kad se probudim a ti onda dodji. E lebac ti. Ima covek pravo. Zna Kosta sta je zivot. Neka gori, nek musterija se zeni, kolko sutra on ne popusta prvo u zavicaj pa onda posao. A bio je majstor da ga nema nigde, Mogao je sve ko iz novina da sasije. Samo pokazi sliku i on makaze i odma iskroji. A sta je bilo moj uco da ti pricam kad sivec navalio sa gospojom, pa sutra ti se vrnem do podne lepo sve okrecim, ni jedna kaplja nije kanula, nosim ja krpu i op al ne treba vise kolko da vide da je imam. Gospoja samo igra oko men i nutka me oces pivo, oces rakiju. Ma necu mani me se dok ne zavrsim samo po jednu. Zavrsim ti ja i onako vec da krenem u auto a gospoja ne nikako sramota da tako idete na ulicu. U kupatilo. Pa mirisljavi sapun i peskir, te da operem ruke. Sad dal je ona htela da se ja i okupam to neznam. Isprati ona mene, pa mi dade cast, pa me hvali kako nije imala takvog majstora nikad, da nije videla nikog da tako dobro radi. Da je pedantan. Ja kazem njoj, nisi. I neces, ja sam ucio zanat kod majstora Stoleta koji je u gospodske kuce moleraj izradjivao cak do Budima i Peste. Dal je stvarno bila zadovoljna il me se napokon kurtalisala to samo ona zna, mozda sam ja o njoj imao nesto losiju sliku al sam je na kraju video u drukcijem svetlu...
I dodjem ti posle kuci moj uco rucam i odmorim dok nesto ne lupi pod prozorom. O sta to lupa, koji djavo, sad. I ona deca se navadila pod moj prozor da igraju fudbal. Nisu deca vec na vrata lupa onam, moj drug, moja komsika Lenka. Zove me na kafu i kaze da si ponesem cetku da joj samo zamazem neku fleku u dnevnu sobu. Dobro Lence, dolazim oma zakuvaj nam kafu i sipaj rakiju samo da se umijem i eto mene, spremi jedne novine da ne ti kaplje farba da se ne mucis posle da cistis. A svi misle da ona ima nesto smene, ma nema ona i ja smo ko dva druga, ma ko brat i setra. Al svet ko svet, kazu Milkan i Lenka ko da se uveliko svalerisu. Uzmem ti ja one moje bolje valjke i bar dve dobre cetke i odem a Lenka skuvala kafu i sipala nam po domacu rakiju. Popismo mi to i ona kaze vidis ovu fleku ajde zamazi to da se ne sareni i bode oci. Kazem ja moram ovaj zid bar priblizno da ofarbam a fleku da ti zamazem mogu samo da nagrdim jos vise. Predjem ja taj zid. A ona kaze e moj Milence pa vidiii sad kako mi ovaj u predsoblju odudara pa predjiii i njega. Cutim ja i predjem i njegaaa. A ona gledassše pa ko veli a onaj do ulice zid sad ostao skroz druksi. Jes Lenka bas druksi. Predjem ja i s njega a ona pitala bi me a i nebi da onu decju sobu da joj predjem. A ja se okrenem pa joj kazem e bre Lence pa ti za ovu tvoju kafu i rakiju oces ceo stan, jebes ga, da ti okrecim. Ma okrecim ja na kraju i tu sobu jer ona je moj drug i ima da radim dzabe bre ako treba...a svet, ma nek se svet okrece oko svoju muku i zabavi o svoj jad a koj gi dirne u moje Lence ima da ga pocepam ko svinje belu gusku...
14.09.2008.

UHVATIO ME RAT

E duse mi moje, lepota, je ono što u oko coveku udje kao svetlost pa te ogreje ko prvi zraci sunca kad se najmanje nadaš. Vidiš ove slike i ovu kosu, vidiš da je i mladost lepa a starost ma o njoj neću jer je gorka ko pelen, pocne da ti sve vrce, pa kad mislis da si naucio da letis a ono ljosnes o zemlju ko golub prevrtac. Prevrces se, okreces se pa ti se dopadne, pa se zaboravis i zaneses i tu je sletanje kako ne treba. A zivot je tu zadat kao bog i pruza nekako ko tvoje dvoriste, pa sad ti vidi oces li da tu nesto radis, da ga uredis, nesto posadis, ogradis da kucu cestitu sagradis il ces da ga provedes za dzaba. Pa da te neko upita, gde si bio, nigde, sta si radio sto kaze Milenko bosanac, bolan nigde. Ko da si se jednom najeo travke pobrljavke dok si paso travu pa ne vidis gde si zabaso, gde te odvelo i gde si se pustio a gde si se se svezao pa korenje pustio da nemozes ni maknuti. A cuj mnogo sam se sa tobom zapricao. Mene, sto imam svo vreme ovog sveta, sto brojim dane i ispracam prijatelje kao da sam onaj svaciji macak sto sedi na drvljaniku i lize svoje sape i drema dok sunce ne zapece te ga potera u hlad. Kazes nisi zenjen, nemas prilike. To ti ne valja. Moj prika ti se ozeni da ti pamet vise ne leti. Covek bez zene je ko pola jabuke koja brzo pocrni i nije nizasta. I zenu kad nadjes zagledaj je dobro, ko sto se svaka lepota gleda, sa svih strana joj se divi i uzivaj, meraci je i ukradi ako treba pa je vodi nek te vidi dan i ogreje sunce. Pa se okreni na drugi put i pravac. Jer si tad glava kuce, njen covek, ako te vidi ko coveka, da si joj uvek prvi i da ona tebe vidi ko svog coveka onda je ona prava. Ako se na tebe breca i svaku rec joj sa klestima cupas onda si ti napravio los pazar. Ako ti je umilna i osmehom ti dusu razgali onda si srecan covek, jer te je baksuz zobisao. A mozes i djavola i baksuza da nadjes, neko oporo i kiselo grodje, onu sto ce ti dusu na pamuk izvaditi. A ti se ne vajkaj, niko te nije bio po usima jer si sam birao i oci te prevarile. Nemoj se tuziti i zaliti svuda okolo jer sam ti rekao prika da je zena za coveka. I gledaj da se veselis i razloga za to uvek nadjes. Nek ti oci gledaju samo napred, jer nisi se sa nebom dogovorio da te usreci.
Ako si nasao druga, neka ti dusu ogreje i razgali. Neka te sa njom dobro zdravlje posluzi, imas svog najboljeg druga, jer sve je lakse dok te neka boljka ne spopadne. Pitas me zar je za coveka da se sav trud i muka pretvara u prah, zdravlje u bolest, bogastvo i novac u siromastvo i oskudicu, koja nam je uvek na pameti, a ne vidimo da trazeci srecu i bogastvo ode cei zivot, ode negde ukrivo, nizastranu. Ode ti moj dikane, krenes u trk ko oznojen i lud vranac, ma kad se da utrk pa niko ne sme da ga zaustavi dok se u penu ne pretvori, dok svoj bes ne istera i sam od umora se zaustavi ili srusi. A covek je besan stvor, ocas ga zivot u nesrecu povede. Imao je i moj deda dva besna vranca.On bio mlad i besan. Kavgadzija, kao svaki mator momak, voleo da popije, a kad popije onda mu se skloni sa puta, onda samo zapodeva, izaziva sve redom. Bio je nekako pozloban, one plave oci se zalede i kad se masi za noz onda skoci sa stolice, sa stola popadaju case i flase a on jednim zamahom ruke zakuje noz za astal pa se okrene okolo i strelja svakog dok se ne uveri da niko nema kurazi da mu stane na crtu. Onda stegne zube, pa kroz njih progovori, jebo sliku svoju, i svi se najeze ko da ce sad da padne sneg, pa sklanjaju oci i zapricavaju se od njega onako malog i nabijenog ne izazovu nekako. On izgubi volju pa sedne i zapije se, oci mu zakrvave pa se podigne i opet crvrstim korakom izadje osine one vrance onako besno do krvi. Oni skoce i daju se u trk onako iz mesta, on sa jednom rukom uhvati kajase a drugom vitla onim bičaljem a oputa puca li puca.. Dok juri tako selom svi beze u kapije i samo sa prozora gledaju gde onako plah i obestan juri kao da ga djavoli gone. I tako je on jedan dan natovario puna kola a jutrom se zapio, konji osetljivi na bic i njegove crne minute se umah poplasise pa ga ponesese do Dragine jaruge gde se kola prevrnuse i poklopise. Kicmu mu kanate, i tockovi prebiše. Lezao je tako nekoliko sati, njistali su konji polomljenih nogu, on je vikao i psovao nebo i sve svece dog nisu na stranici kola odneli onako vezanog u bolnicu.Tamo je celu godinu lezao u gipsanom koritu, dok se nije oporavio tek da ide na stakama. Isao je sa stakama dok nije prohodao sa stapom al jedna noga mu ostala kriva pa je poceo da geza i ćopa pa je ubrzo dobio i nadimak ćopa. Izbegao je smrt, i ova nesreca mu donela vise srece. Kazes kako. Pa tek onda se primirio, ozenio onu moju krupnu i crnu babu. Onako jaka, cutljiva i ponosita znala je da istrpi njegovu gadnu narav, ispostuje ga i voli ga onako ćopavog. Dala mu je jednog sina, više nije mogla, iako je htela, ili je sama presekla da se imanje dalje ne cepa i sve jednog dana ostane tom jedinom sinu. I on je rano osetio sta znaci imati oca bogalja, onako pozlobnog, pijanog jer je svoju sudbu tesko podnosio, pa se opet opijao i izazivao svadju i u kuci. Ono dete, njegov sin je uzelo u svoje nejake ruke plug i oralo dok je on spavao pod kruskom pripit. Kolika je bila babina dusa, da se veze za njega, da radi kao muskarac, da tovari i stovara, da poslednja legne a prva ustane. Niko je nije cio da se zali, video da place, one njene guste i ostre obrve su znale da se smese i uvek nekako pametno te docekaju i svaka njena rec je bila kao da te prvo medom sluzi.
A nije da nije bila ljuta, kad je neko izazove, prebaci za ćopavog i pijanog coveka. Znala da ga obrije svojim ostrim jezikom koji je tek tada pokazivao njenu cvrstu licnost koja neda na sebe i na svoju kucu.
I ziveli su sami, nisu se slagali sa sinom i snajom. Podelise se pa svako svoju polu da rade, u istom dvoristu u jednoj kuci dve, od sina otac napravi brata i provede vek u cutanju dok su se deca radjala i godine porolazile. I unuka isprati u vojsku, ode u negde gde je on nekad sluzio i suze su mu niz izborano lice tekle kao da je slutio da ga njegov povratak docekati nece. tako i bi. Umro je mirno, pre podne je trebio grasak, po podne javise mu sinu da ce da umre. I bi tako. Nesto je hteo da kaze. Pa ne mogase, stegnu kao zube, sklopi oci i odmori se. Unuku javise te ga pustise da mu na pogreb dodje i tako ga ispratise i preko onih spomenova u onom pretrpanom groblju prenese onako teskog i pokopase dok se na kestenu cula grlica.
Onda je baba ostala sama i postala ponovo porodice. Cuvala je decu i bdila, cuvajuci i njihov san, cekala dok se iz kreveca ne probude i imala spremnu flasicu mleka jer je govorila da musko dete ne valja da nikad place. I pozivela je jos godina, unuka je u rat ispratila i gorko se zaplakala jer je ona nekada oca na kapiji ispratila i vise ga nije nikada videla. U rat odu, u zarobljenistvo, neko se vrati a neko ostavi svoje kosti negde u tudjini. I mene sreco, uvati rat, odvede me tamo gde je sve skuplje od zivota. Da vidim ono sto cu da sanjam. Da sve sto sam poneo i vratim, nista vise ni manje. Nisam pozeleo tudje. Nista. Ni slamku. Da mi se zakacila cini mi se proklela bi me tudja muka i znoj, sto se zakaci za mene nego da je se otresem i vratim jer je sve to neko kucio i nije pravo da bilo sto neko moj od toga uzme u ruku. Cinilo mi se da su puste kuce ko grobovi u kojem smo mi lezali onako crni masni i prljavi.
Samo mrak zna onaj sto u ravnici dodje rano, nekako gust da ga nozem ko krajiku seces.Onaj mrak sto ga ne videse nigde, kao zid, kao testo. Tumaras u njemu i čepas rukama i nogama, posrces po onom blatu i vuces noge teske i velike od nahvatanog blata cvrsto slepljenog za cizme koje nema ni vajde prati i cistiti jer svaki izlazak u polje je kao odlazak u kaljugu koje su sto noge sto tockovi raskopali i razrovali. Taj nedostatak svetla, sa prozora iz okolnih sela. Samo mrkla noc. I ta noc se pretvori u neko crno zlo. I padale su neke ledene kise, pa je duvao onaj ledeni severac i skripale su grane u vrh krosnji onih starih hrastova pored kanala iza one strare i trosne kuce. Te gluve noci, koje su samo pucnjevi parali, te noco bez glasova, pasa u daljini. samo siktanje i sistanje granata kroz vazduh i plameni jezici u daljini od haubica i potres koji te podigne od tla kad svako zrno poleti negde da se negde skrsi i grdan lom ucini. Da polupa i prospe neciju krv ne birajuci ni mesto ni priliku. Slusao sam tako i brojao dok se ne javi plamen i udar i kao da sam cuo sam ponekad vrisak i jauke u daljini ili se to meni u mojoj glavi stvaralo. Gledao grdno, sam ne verujuci kako se skida crep sa tudjih kuca, Sece brusilicom ograda, bere tudj kukuruz, prevozi iz jednog dvorista u drugo iz jednog sela u drugo. I bio svakog jada nemi svedok, do kolena zakopan u masno crno blato te puste ravnice. U mozak su mi se zarivale granate a oci tonule u duplje. Svaki moj osmeh se pretvarao u grc i kezenje. Stajao sam sam. Uvek sam, dok su mi se kolena prva smrzavala zubi cvokotali, a moja odeca, ta djavolja odeca, mene kukavca sto ni sinjela nemam, onog od debelog sukna, od debele vune izvaljan da vojnik izdrzi i naj jacu hladnocu. Tu odecu sto za rat i nije bila je neko delio jer je smatrao da rat i nece potrajati. Da ce se rat brzo zavrsiti. A ni jedan rat kada je poceo se nije brzo zavrsio. I ovaj koji nije bio moj rat je potrajao i ostavio mi u nasledje ovu reumu i ovu prerano osedelu kosu. Pricacu ti sve kako je bilo, pamtim ja pa cu da ti dosadim već svojim pricama kako smo drzali polozaje, kako su se stvarala brda praznih caura, bez zrna, od onih velikih haubica po poljima koja su uvek neko drugo zrno radjala, ona polja koja su znala za pesme i plac prvog deteta podvezanog pupka tu na toj ravnici gde ga je prvo nebo pokrilo i oblaci se nasmesili. Svaki dan smo pili prokuvanu vodu, onu sto su nam dovozili onako zutu i punu peska. Imala je neki gadan ukus. Na sumpor i pokvarena jaja. Ko je bio zedan nije se nje moga napiti, a mnogo je onih koji vodu i nisu okusali. Pili su sve samo ne vodu. Pili su svaku rakiju i vino koje koje su zatekli. Pili su onu rakiju ludaju koja se pece u ravnici, bice od krompira i repe, koja te skroz opjani, poludis i sav svet ti se nekako naopacke bude. Oci im zakrvave, nosevi im pocrvene, postanu nekako svadljivi i zlobni i onda se oko svaceg svadjaju. Tako se opiju da posle pucaju u nebo, u polje u nista od nekog besa i vicu, cuju se neki neljudski krikovi i psovke ko zna kome upucene zarad ove sudbe koja ih u ovaj kraj dovede gde svako selo presecaju kanali koji su cesto puni vode pa nekad se moze iz centra sela camcima ici kad je godina gadna i kad dodju one plaovite kise pa se voda podigne i udje u kuce i posle jo treba puno da se povuce i osuse se zidovi kuca. Oseca se dugo ona memla i dokle je voda zidove uprljala da nikakav krec taj trag nije mogao pokriti... Sve godine su nekako ostale zapisane na tim zidovima i spolja i unutra. One trosnije kuce su padale, one sto nisu imale temelja i nisu se drzale vec su nestajale u krsu crepa i pocrnelih greda i letava. Video se iz tog krsa po neko polupano lonce plave ili zelene boje. Ljudi su stajali bice pored tih svojih kuca i stezali zube, zene su kukale a deca zacudjena tom slikom su plakala za majkom dok ne pokupe iz onog krsa ako ima sta i nadju neku potleusicu, vise kolebu no kucu da uzmu da noc docekaju. I sve se pregrmi, svaka nevolja i belaj koji coveka snadje. Sve sto se tih dana doceka cini se kao smak sveta i bozja kazna, pa se vreme prolepsa i ljudske ruke opet podignu novi krov i postave neka nova vrata koja se ne otvaraju na onu stranu kao pre, ni prozori ne gledaju isti orah ili krusku pa se covek navikne i usele se golubovi i laste pod strehe a na dimnjak se doseli roda i ona ucini gnezdoi gde se iz granja i trske podigne mlado da ga majka ishrani i donese sa obliznjih kanala one ribe crvenih peraja i zaba koje tako znaju da se cuju dok ne dodje noc i sunce se negde izgubi iza onih starih vrba na kraju sela. Tu gde gde i put zavrsava na obali reke sa koje se podignu one vecernje magle i pocne da pada rosa po odeci i licu kao kada pada ona sitna jesenja kisa...kada se uveliko loze vatre i dime pusnice i raznosi vetar miris susenog mesa. Cuju se sekire kako zvone, kako kljuju, kako krckaju stabla i padaju oni nasi jasenovi u kanale gde su duboko zile pustili do vode, do zivota. Oni sto se krosnjama vinu put neba pa na njih onako sjeseni slete jata vrana koje nikako ne volem. Brate ne volem ih pa to ti je, ni kad slete u brazdu i zamnom ceprkaju i onako sve grakcu i okrecu kao da se rugaju meni. Al pustim kraju neka ih i one su bozja stvorenja. I dan prolazi dok se poslednja brazda ne izore, dok ne pukne uzorano polje, a u vazduhu ne osetim onaj poznati miris zemlje, onaj koji me tera sa proleca da izadjem sto pre iz dvorista i udahnem onaj vazduh sa polja pada se okrenem prema selu gde se zute i svetle krstovi sa nase crkve. Ponekad se po podne iz trske pokaze i lisica pa dok sve ne izorem ona ide iza mene i hvata miseve koji beze iz izoranih brazdi. A ja uvek orem duboko., Tako je moj prika. I zivot ako oces da osetis onako bas mora da se u njemu desava nesto, da se dogodi sve ono sto coveku treba, da vidis rodjenja, krstenja, da zivis za nekog da ti san bude veliki, da ti ruke tvojeg mesa i tvoje krvi jednog dana onu zutu svecicu u stegnutu ruku stave i za pokoj dusi pripale...

14.09.2008.

USAMLJENA PTICA

Noćas sam bludnik,
uz svaku tvoju reč

molio sam se pred tvojom lepotom
kao vernik pred belom crkvom.
Padao na kolena pred ikonom svetice.

Kao da si bludnica stopala ti

ljubio, ljubio.

Voleo te kao što vole pomalo ludi,

dok si ležala i jecala do bola.

Hteo sam da umrem

dok sam te gledao u oči i

tonuo u svoje snove.

Ti si moja i ja sam tvoj

ove noći koja je čekaonica smrti.

Jedina ti nisi trag neprospavanih noći,

niti je ovaj san ostao u meni kao plavi pečat,

kao tri pečata, ili sto pečata.

Ja sam tvoja usamljena ptica

koja kada peva, tebi poleti.

Zaspao ne bih
dok se svih pesama o tebi ne setim

da mirišu na zumbule i cvetaju u meni.

Zašto tebe ne mogu da probudim

dok se minuti pretvaraju u sate

ova noć je jedna bruka,

i jedna polovina dana za sećanje.

Kao da sam istrgnuta knjiga iz korica

kojoj
će uvek da ispadaju listovi,

ona koju si čitala iz sredine

ili sa kraja mog sna.

Ti nisi san pesmama,

ni moje sećanje za kraj serijala.

Imao sam ljubav koja vredi

od koje se ne štedi,

od koje se ne krije,

i na kraju kada sve izbledi

ostaće u nasem kraju jedna priča

koja ide od usta do usta...

14.09.2008.

ŠTA MI TREBA VIŠE

Šta mi treba više
od sjaja dragog oka,
vremena il oblaka,
prozor veći od neba,
il parče crnog hleba.
-
Šta mi treba više
od tople letnje kiše
iz male ruke dečije
belo perce ptičije.
-
Šta mi treba više
da duša sanja i diše
da imam dečiju sreću
ili ljubav najveću.
-
Šta mi treba više
od života, dušo draga,
da pogledam s praga
u visine sa oba oka
ili svet sa visoka...
-
Šta meni treba više
pitanje, ili odgovor
sa nebom razgovor,
ili duga posle kiše
tamo sve napiše...

14.09.2008.

DETE

Nesrecno, povredjeno dete,
zaplaseno i izmuceno od druge dece,
izdajnicki ostavljeno u staroj, napustenoj kuci, zbunjeno je
zaplakalo i jedva naslo izlaz.
Zavuklo se u svoju sobu, u mraku satima durilo, brisalo suze,
i pitalo se. Zasto mi to rade?
Kao nesto strano videlo je svoju sobu, neprijateljski
posmatralo cak i svoje drage igracke.
Hranu koju je majka ostavila na stolu,
dugo nije htelo da takne.

14.09.2008.

BLAŽENSTVO

Nikome nisam pricao, ne secam se detalja svog sna u kojem sam imao retku priliku da dozivim neku neopisivu srecu, da me prozme tako snazno emocija ljubavi  da sam nakon budjenja koje nije bilo ni malo neprijatno sav tresao  i smejao se.
Da necemu sam se smejao, nije to bio glasan smeh vec moja ozarenost, kao da sam u tom snu otisao negde gde dusa mozda nekada ode ili zeli da ode al nam to nije uvek dato. Mozda ako bi nam se to  cesce desavalo u snu pozeleli bi da se nikad ne probudimo,
da se nikad ne vratimo u ovaj svet. Pokusao sam da u knjigama nadjem odgovore kakvo je to osecanje koje me zaposelo u snu, tako jako da ni jedna slika od svega toga ne ostane nakon budjenja, vec samo u telu i dusi osecaj neopisivog blazenstva.
Ne spadam u ljude koji praktikuju neke meditacije, ne bavim se
jogom i nekim ritualima, da dovodim sebe u neko drugo stanje. Pozeleo sam da jos neki put se tako tresem kao to jutro koje po nicemu nije bilo izuzetno, sve je stajalo na svojem
mestu kao i pre, zena je spavala licem okrenutim prema meni. Poljubio sam je lakim poljupcem da je cak nisam ni razbudio. Primetila je i dlanom mi dotakla obraz i nastavila da spava. Ja sam onako zabezeknut u cudu jos citavih pola sata lezao tako rasirenih ociju buljio u plafon pitajuci se gde su granice covekovovog uzbudjenja, zar jedan san da me tako zanese da mi u telu sve bridi od neke struje, da se tresem kao da imam
visoku tempreaturu. Ako su neki snovi kosmari, i znaju da budu podjednako strasni i bolni, ovi snovi su nesto drugo, nesto sto me  je iznenadilo i ostavilo poseban utisak.
Secanje da je postojao san daje nadu da ce mi se posreciti da jos neki put dozivim slican san. Moram reci da san nije imao veze nikave sa nekakvim seksulanim  fantazijama, da sam doziveo osecaj telesnog zadovljstva, da mi je telo reagovalo na neki takav nadrazaj u snu.Poznato mi je da se javljaju takva stanja, prvo u detinjstvu a zatim u toku zivota. Snovi u kojima vodimo ljubav sa nekim, mozda cak i nepoznatom osobom koja u snu predstavlja osobu do koje nam je stalo.San to rezira po svojoj
zelji, pojave se predeli, ulice i kuce u kojima nikada nismo ziveli a ipak su bile okvir za nas san. Kao da se u tom snu nasa dusa vidja sa nekim likovima koji dolaze iz necijeg sna pa se onda upoznajem sa njima i zivim za trenutak neki drugi zivot.
Bilo bi lepo da mogu da se setim, kako izgledam u svakom snu, kakvo odelo nosim, kakvu sam kosulju odabraoi cipele obuo. Koliko imam godina, ili je to samo u slucajevima kada nas telo izdaje, kada smo sve blizi zalasku sunca a sve daleje njegovom izlasku da se sve jednom pretvori u jednu beskrajno dugu noc ili mozda u svetlost i ono stanje blazenstva postane nase konacno i trajno osecanje srece.

14.09.2008.

MILA MOJA

Zar je, tebi duso prece
da uzleces svako vece.
Zasto mene mesec budi
zasto mene bole grudi,
misli mrznu i um ludi.

Gde je mene zivot krao
kao duznik srecu dao
pa sam tako mali znao
gde je moja zvezde zasla
i ponovo negde rasla.

Kad izmerim, ti ces reci
jesam blize pukoj sreci
da se spasim u nesreci.
Zar je beo mesec kriv
sto, će zaći nocas siv.

Sto si mila noćas bliže
sve godine kad se zbroje.
i meni se zvezda diže
kad raširim krilo svoje
poletimo i nas dvoje...**

14.09.2008.

SLIKAR

Starac, pod maslinom sedi, oblak prolazi a dva galeba kao da lete ka njegovoj glavi. Dok crta, lula u kraj usana mu podrhtava svaki put kada napravi oštar potez rukom. Sunce mu zastane na levom kapku i delu nosa i pokaže mu se jedna mala bora koja se proteže od obraza do rupice na bradi. To je zato što se zagleda i namršti. Zuri. Skupi oči. Nišani, u neke svoje mete.
   Ugleda ženu na pragu, kamene kuće, lepa, plavičasto sjajna i duga, crna, kosa. Mnoštvo dece zove na doručak. Na licu joj trag brašna a obrazi obli kao krofne tek iznesene.

    U luku upravo ulazi brod, veliki i beo. Zvuk sirene... kao da doziva drugi brod a on... ćuti. Možda kao on slabije čuje na desno uvo. Smeje se. Svašta mu pada na pamet. Izgleda mu kao kit koji ispušta mlaz vode prema nebu. Voli kitove... ovde ih više nema.
    Kako prolazi vreme... Ustaje povijen kao maslina pod kojom je sedeo.
Za trenutak iz lule izbaci pepeo, zgazi žar i klimne glavom ...kiša ce, uvek ga tada bole kosti.   
     Vrati se, udje umoran. U sobi što zove atelje, kao na tavanu, koferi što nemaju mesto, štafelaj do prozora, nezavršena slika, i nagnute slike pored kojih ne moze proći. Vidi udice i stapove kao puške ukrštene u uglu sobe. Zamršene strune, više ne vidi da odmrsi. U ovu sobu žena ne ulazi, njegov nered, Da joj učini ne masti i neprlja više fotelje, ništa do ovih pantalone koje više nemaju boju tkanine. Od boja na paleti, od boja koje se više ne prepoznaju, od mešanja i nesvesnog brisanja ruku. Od svih mogućih nijansi se ne razaznaje ton.
   Ponekad mu udje neko dete koje stalno nešto zapitkuje i smeta. Pogleda ga ipod spuštenih naočara sa pola oka i kaže idi igraj se napolju, ovde je baš zagušljivo od boja i terpentina. Isprljaćes se.
Ono se ne da tako lako oterati... šta je to terpentinn... a šta si naslikao... zašto nema oči... te gde su mu ruke. Toliko pitanja bez sačekanog odgovora. Da ga zadovolji. Kaže... vidiš li pripitomljenu pticu kraj mojih nogu....naslikana je po sećanju... to je tek skica jednog običnog letnjeg avgustovskog dana u kome sam bio ....beskrajno srećan.

14.09.2008.

Ciklus - CRVENA PEGA


CRVENA PEGA

zvekirom se oglasi
na vratima tišine
jedna crvena pega u duši.

Zateče me,
gde me očaravaš,
i mislima novim ne vide se bore.

Osećam tvoj dah
kao sunčev zrak sto miluje
pčelu dok u meni kuša slatko voće.

Preneo sam te u san,
preko praga mojih očiju
i svitac ti upali fenjer u kosi.

Ne odlazi,
smirice se crne tačke,
i bubamara sanja u tvojim očima.

STRAH

Nedra
kamenitih visova.

Pesnički strah,
starog ratnika umor.

Misli zlatotkane.

Pogled visoko
sa paklenog kamena
da mi nebo dodje bliže.

SAMA

Nije ti san dusu uzeo,
nije te pesma sakrila
nocas si dragana gubila
ljubav te nocas opila.
-
Nocas si do bola igrala,
na usnama si krv imala,
oci ti gorele, pesma
te zanela. gorku istinu
si nocas otkrila.
-
Sama si, sama nekog volela,
i sta si, sama dobila
rec, dve i hladan smeh da
ti lomi, ogledalo snova,
gde lezi, ledene duse.

KLUPA

Kada je prvi
suncev odraz
magli
istopio beli obraz.
-
Rasvetala jesen
liscu
rumen protkala
i za razbojem
zaspala.
-
U parku
na klupi
ljubav je
upisala slova
vrlo stara i
nova.

šKOLJKA

Ti si moja otvorena,zatvorena skoljka,
a ja mesecina, tebi sedefa nosim
bar zrnce, da spustim u tvoju kosu.
Lepa si, spavaj, ne spavaj senke na zidu
nek se igraju, Sve je tvoje, i ja
i san. San sto se prikrada i prede kao macak.

UVEK DODJE

...dodje da samo tvoje suze osusi,
taj nevidljivi,nemi svedok,
i ode
...na mesta gde noz udara o noz
gde posmrtno zvono i ne zvoni.
U nedoba se probude i placu...
Kosava nosi lisce opalo, spava
poslednji gost, zaboravljen sesir.

...posrnule senke, mrznu, hladni prsti
traze poslednju cigaretu.
Cuje se miris hleba tek pecenog.

DUNAV

Videlo, sa Dunava iz cuna sto se liscem pokri.

Sesir glavu pomeri a ruka lako o vodu kratkim zamahom
strunu okinu.

Kicanka crvenih niti iz dubine kolosu brkove pomera
magla zatvori vrata Dunava i kisa orosi cun i vedje.

Zatreperi struna, glas ga pozva da igra pocne,
dok se ruka ne umori.

Sve do Table jezivi tango smrti, ples talasa.

Nogu na obalu spustu, korakom izmeri put do praga
i spusti u kraj kratko veslo.


KADA VOLIM

Kada volim, sreco, divne oci,
osmeh me obori na kolena,
ljubav mi podari krila.
Ljubim te, ljubim strasno,
strepim da je to nas tren,
kada ce sve nestati jos sutra;
da ce se sve pretvoriti u bol,
nasa sreca i svaki dodir,
poljupci koji peku na usnama.
Ako suza kane i zablista nevina
i cista i sve u pustos pretvori,
oci ce da te traze, cinice mi se
da cujem tvoj glas i tvoj smeh,
ali znam, to vise nisi ti.
Samo da te vidim, dok cutis,
cekam te, dok places u tisini
ranjena, kao ptica iz kaveza.
Izadji, na prozor, slusaj,
cujes, moje srce kuca za tebe.
Pogledaj u daljinu, obrisi suze,
i nasmesi se, ako me jos zelis,
videces bicu za tebe, zacas tu.

OČI

O, zasto,
zasto te oko prati?

Pobudjena osećajem,
tajnom,
okreni se i
poglede svrati.

Okreni se nesigurna,
nerado put mene,
okrzni me krajem oka,
belasanjem zene.

Nek sva čuvstva,
pokrene i dirne,
da uzdrte lako,
i potamne tako,
tvoje oči mirne.

LANCI

Sada si tu. ili nisi, i strepnja,
poljubac dug, a mi jedan plamen.

Ljubim ti prste, ljubim, sav,
a srce moje u tvoje grudi hoce,
hoce uci, koliko tuce.

Idemo ko ludi, na ludi vetar,
da nase kose splete u zagrljaj.
Te noci, ljubis, ljubim i ja tebe,
i volim vise, vise nego sebe.

Gledaju me, toplo, gledaju, u cudu, oci,
kada ti glava padne na moje rame,
grlis a ruke me diraju po obrazu i kosi,
a vetar i mene oblak, i palo lisce nosi.

Sada sam opet sam i noc mi je pusta,
dok vreme mine, da sve pitam, i tisinu,
dal ce se u poljupcu sresti nasa usta.

Ko zna, jos mogu da sanjam i sutra
kad se sretnemo ko stranci, pitacu se
dal nas vezu neki nasi, stari lanci.

ZABORAVI

Zaboravi,
zaboravi sve, one sto placu i pate,
sto unose nemir i vode razgovore u kasne sate,
Sve je to samo jedan ruzan dan, noc i san.
tako zamisljena, obrisi suze, gore glavu,
i cekaj osmeh sa njim eto i tvoju ljubav pravu.
2.
Tvoj sat
i srce kuca,i skazaljke se krecu
kada se rasire i tvoje ruke bice ceo tvoj svet,
U basti ruza koju si zasadila, hoce da cveta,
i pupoljak njen da kao leptir otvori krila
da ga dam tebi, budi srecna, nekada si bila.
3.
Tvoja je biserna skoljka, a ja mesecina
sedefa nosim da pospem bar zrnce
i na tvojoj kosi.
Lepa si, spavaj a senke na zidu nek se igraju,
Sve je tvoje, i ja
i san sto se prikrade i prede kao macak.
4
sanjaj
da mi tepas i cvetas
da mi mamis osmeh
pa me pusti kao pticu
dok si jutro na kapcima
probudi se u mojim ocima.
5
Zao ti je,
sto te budim, tek si nasla mesto,
gde se srecu i razmecu nasi snovi.
gde sanjaju snovi moji vihorovi,
gde se cuju otkucaji moga bila,
gde u njima hodi, seta, lakonoga
gorska vila, i cvece se rosom hladi.
6
Tebe vitku,
lakokretnu od svog bola i od jada
ko nekada u snu sada dusa vidja,
dok mi java gorka, ustreptalom,
ne prozbori - Ne to ti se prividja.
7
Oj putnici, namernici, snovi moji
ko okovi, podjem, stanem, pa se skrivam,
al te opet zeljan snivam.
Moja muka, mene mori, ceznja pusta
dusu skoli, u snovima da te ljubi, voli.
Dodju li ti snovi moji, kao gosti,
kao svati, ti se igraj malo snjima,
pa ih opet meni vrati.
Ako su ti snovi moji teski,
pa te stalno tako muce, gnjave,
na njihovo mesto stavi one tvoje lake, prave.

Pijemo nocas

Ako vec pijemo nocas
a ne poznajemo se
opicemo se brzo
pa cemo da podjemo
u noc kao znanci a ni
ime ti neznam i samo smo
stranci sto cekaju voz
na peronu. Veruj mi,
Pamticu ovu noc, kao
u ruletu crna kuglica
je pala na crveno, kada
je otisla i svu noc
me sreca nije htela
da poslednji zeton ostavim
za poslednje pice u kvartu
i kartu u jednom pravcu.
A ti me neznas prijatelju
veceras gubim i sutra cu
opet, nocas pijem, nocas
se od njenih ociju krijem
i njoj nocas u ovoj pesmi
reci dugujem i ne postojim
pristajem na bol,
i moja senka ne ume da
zaboravi njeno ime.

SVEDOK

Svedok,
u kamenu slova,
ikona na oltaru
dogoreva.

pogubljeni
nestali,
ni traga,
ni glasa

mrak
kao
da je dan
svezan
lancem

ja
sam
mrva,
trun,
zvuk
i muk.

nemo zvono
i suva suza

zasto je
zlo zrno
sivo seme,
zasejalo nebo

vapaj...
dajte
samo vode
a
vode nema.

usud je,
u sud,
sav trud,

ni
pokoj,
zid. uza zid

sede, sede
i placu
u tisini.

...sva je u crnom
kanula
neveste suza.

14.09.2008.

JEZIČAK NA VAGI

Birao sam prvo žene pa šta, one će kod mene uvek imati izvesno prednost, izabrao sam sad i moju prvu partiju, zaokružio,  šta ću kud ću, onako odokativno, onako sam, možda se već sutra pokajem, znam, znam, biće kasno. Jedino što me teši da kad sam pred odlukom čemu dati prednost, fašizmu ili demokratiji. ipak se pre odlučim za demokratiju. Neka je i krnja i nepotpuna i manjkava, ali moram sebi i ženi priznati demokratija je ipak demokratija. U politici i u ljubavi loš izbor moze dovesti do razlaza, razvoda ili da se partnerski odnos svede na, ajd sad neuspesno mirenje pa kud koji mili moji. Uvek postoji verovatnoća da taj famozni teg koji će da povuče jezičak na vagi na dole ili na gore, je neko izgubio, nema ga u kutiji, ima oni lakši, ili teži al onaj koji bi vagu doveo da se jezičak umiri nema, zagubio se negde. Teško je izmeriti nešto ako je teg preveliki ili premali. U stvarnosti onaj teg koji treba da odluči kakva će nam biti stvarnost ili bliska budućnost je isti onaj teg koji svojevremeno bio više od pukog dodatka da se odredi šta će da prevagne. Oni su bili skoro nedodirljivi, skoro nepromenljivi, skoro nezamenljivi a sada su samo teg koji ce da nas povuče jos dublje tamo gde smo bili ili gde cemo tek biti. Mozda mi nismo bazdareni za tu vagu ili vaga, laže. Možda i tegovi nisu tačno odliveni pa ni vaga ne pokazuje tačne mere. Bilo kako bilo, ono što ste hteli, gledajte, kome je neslano on nek dosoli, ko se osolio nek popije koju, mozda bude dobre volje, a ko se razočarao pa nek ne brine biće. biće opet da se vagamo. Naćićemo već i tačniju vagu, baždarićemo je dok nam se ne smuči, stavićemo plombu kao u zub da se zna da ne laže i manje nas boli, a možda će i tegovi biti drugačiji i svi na broju u kutiji...

Koj gi ga zna možda se i mi jednom i promenimo pa nam naša težina dodje potaman, pa prestanemo da se brinemo ako jezičak na vagi se ne umiri odmah pa se isuviše šeta, šeta gore, dole, gore, dole...

14.09.2008.

EMA, CUJES LI, PADA...

Uvek kada dodje novembar, kiše padaju, i ja setim se leta
pomislim na tebe. Samo mislim... Ema i ja šetamo po kiši.
Kiša je cudna pojava u mom životu... kiša me podseti na tebe
i na to da kao i ja voliš da šetamo po kiši. I onda te pozovem...
onako čisto usput okrenem tvoj broj da čujem šta radiš.
Pitaš me šta to lupa toliko... „Kiša“, kažem ja... i onda čujem
tvoj smeh na drugom kraju žice, tvoj glas cujem...u meni slavuja...
Nije zaboravila... Kiša, oboje je tako volimo...
A život...trošimo, neko nevidiljivi vuče konce dve marionete
Jedina si ti, Ema, jedina kao otkrovenje sto se placa
osmesima, uzdasima oduševljenja, lepim rečima...
Kada kesten zamirise na uglu, izgubim se kao naivac,
zamisli kad u prvoj slici, naslikan kesten ima tvoje oci,
i sve ima boje leta, zlatna polja talasaju kao tvoja kosa
a ja budala zaljubljena, jos ne verujem u cuda a volim te.
Slikao bih zimu dok polako pada sneg pod onim zutim lampionom
sto obasja svaku pahuljicu sto se topi na tvom licu
Zacudjeni prolaznik, smeje se, padaju u sneg dve vostane figure.
Probamo prvi sneg nas prvi sladoled, Ema, veceras sneg pada,
a nas dvoje nasmejani... Negde se smeju i klizaju deca. Ema
ljubio sam te, slusali smo nasu tihu melodiju kiše...
a veceras sanjaj šapat prvog snega...Ema, cujes li, pada...

14.09.2008.

SAPUTNIK


MOJA PRVA ZBIRKA PESAMA

-
Pokret
zacetog
oka.

-
Kada sam vukao serpu po prasini
bosim nogama baso po lokvama
kada sam terao metalni obruc savijenom zicom.
-
Kada sam jurio za kolima iz Preka
brodio na rudi i rudio
Kada sam komsiji stavljao buljine u cumez.
-
Kada sam pravio letilice, letio
kada su me kumili bogom
kada sam pusio lozu i zapalio medju.
-
Kada sam se verao dudom
kada sam se spustao u majdan
pekao kokoske u Zbegovistu
hvatao belouske u Sastavcima.
-
Kada sam pobegao na vasar
isao do majke u bolnicu posle
druge operacije
kada sam uflekao prvo odelo.
-
Kada sam palio barut
kada sam digao u vazduh brdo
izgoreo ruke
kada sam lagao doktora da sam
palio sporet.

MUNJE POD VEDJAMA

-
Juce, koracas - tragovi,
Danas, koracas - ostavljas tragove,
Sutra - senom, koracas.

-
Sat, pauze pravi - meri korakom tisinu.

Senica kljucnu okno - ucitelj naocare dize,
grimasom oceslja brkove.

-
Seva. Kisa ce.

Muk se povlaci,
ko psina podvijena repa.

Noc garavo cvili,
nemarno zakacena u zapucak.

-
Lomim hleb, parce - po - parce,
ispijam casu, kap - po - kap,
pada, list - po - list.

-
Dotrajalo, sesir dise,
staracki, hropce,
i kleca.

Zrakom omraza pucketa.

-
Orman naftalinom opijen.

-
Poruka
sa slike
okrenute
zidu.

-
Sastajaliste nemih znakova,
prazan hod zene,
putokazi magicnih kvadrata.

-
Voz, iza oblaka.

-
Vreva,
prolaznici,
u zetvi,
zice u setnji.

-
Glad u dzepovima.

-
Rat upozna
imena i prezimena
iz moje dubrave.

-
Rastuca svetlost,
zmijski zadah vapna,
zagonetka sfera.

-
Samo siluete u grcu.

-
Seti me se
zaigra vilica, prijatelju.

-
Secanje, ukocenih crta.

-
Cestitati Kome
popiti Sto
zagusljivo je u dusi.

-
Iz kaputa
Iz ulicnih manira
Vrisak kamilje dlake.

-
Okvase ulaznice u lokvi
Zaruse pozoristu izlaz
U lazi ponesu se

-
Silinu mojih nemira
gusim.
Hladnoca moje nemoci,
mrzne.

-
Glasne, opore, okupljene,
grohotom prolamaju nebo,
nestasno skacu, kolutaju,
i greju, u prasini.

-
Linije oka,
takne crna,
otisak, kristalu,
bela kljuca, zrna,
i sivo jase spiralu.

-
Posao po tvoju kozu
I oci pogubljene
Usao u tvoju odsutnost
I ubio je poljupcem pera

Nasao te u srcu jezika
Pulsiras i rastes
Stavio ti masku
Da ne lajes na tisinu

Jos trazim glavu - imenu
I dusi - ivicu.

-
Pricas plavim granama
Povetarcem slavujevog ritma
Budis kamen groba
Telom raskrsce ogledala

Mrsis uvojke srca
Ogulis koru lutke
Igras se bademima mozga
Kitis karnevale pera

Smiris riku vodenog konja
Dajes krv prasini
Vratis se i budes trska
Ponavljas reci bez odjeka

-
Besnis
okreces vretena
prosejana

-
Zid placa, stoji - moli se za mene.

-
Paspalj, jazom, potece,
Vodenicar, ustavu spusti,
Ceketalo, umuce.

-

Smela,
hitra,
i uporna da progoni,
leti najbrze,
sa raznolikoscu,
vesto, pliva i lebdi,
juri kao tane -
leprsa krilima,
zaokrece brzo,
u stranu,
nazad,
spusti se,
u kratkom luku,
skoro do zemlje -
do vodene povrsina.

-
Ja sam ...
pero sa tvojih krila,
pletilja sto te cvorovima splice,
orac u spustenoj brazdi,
sejac u zrnu.

-
Perje, u cutanju !

-
Cerga,
igra neznanke,
kovrdzave pesme.

-
Uvo, zvono,
Bruji, glas,
Ocaj, trave,
vetrom, bas.

-
Prosjak
Mlecne niti
U kapu
Skupi

Osinuti
Bicem svezine
Vranci
Jerzde

Iz divlje
Grive
Plamene oci
Njiste

-
Na senke u krugu,
kidisu - mrko,
razleze se urlik,
krvav i zao.
Dok ostru otresaju,
sneg, nemo,
sa grane je pao.

-
Obuce tuniku, stavi dijademu pahulja na kosu kraj staze,
prekri trag, lisce i stope.

-
Nevesta beli ves prostire
Stipaljke na zice slecu
Dimnjaci brkove sucu
Postar zvini vratima - spijunka gleda
Papige u svadji - cesma kaslje
Cipele zure - ulazna zevaju

Reka

Kopa jaz
U dlanu skeledzije
Napravi gaz

Oboji usne
Igracku
Izbeli od pranja

U pogledu tece

Glasnica
Naliva seme zvezda

-
U buku recnom
iza vodene zavese
pegava lepotica
plese
izvodi piruete
balerina u skoku
kupi vodeni cvet.

* Pegava lepotica - pastrmka
* Vodeni cvet - vrsta leptira

-
Puz ostavlja trag,
Dazdevnjak pisnu
Pljusak - krugovi.
Vidra dize glavu.

-
1.
Sat,
Pauze pravi.
2.
Slep,
kao pravda.
3.
Meri korakom,
tisinu.

CIKLUS - C A R I
..

Raspletena,
drhtis sva.
Ruke se sastaju - rastaju,
pate.

...

Sakupljam krhotine
razbijene figura,
Kupidona i Afrodita.

...

Zanos unutrasnje ognja
od kojeg nastaje
tvoje oblicje.

...

Uvodis me
u magiju tajnih zapisa
uoblicenog
u poruku.

...

Pitomi sjaj tvog oka,
i miloglasni akord sa usana,
zila kucavica na vratu,
i slatki mol tvoje ceznje,
idila neznog srca,
i tvoja mekana cud,
Dozivljaj u ocima,
i tvoja stopa malena,
ljubavna bol,
i neodoljiva potreba,
tvoja umiljatost,
i milina dodira,
Tvoja dosetka i sala,
i sveta recenica,
slikovnica tvoje duse,
i slovce iz tvog pera.

...

Prodjose me - oci.

...

Iza sminke,
sareni balon, jedan cvet,
Bulevar, tvoja ruka,
tri kaktusa i rodjendan.

Putovanje, - u noc.
Povratak, - bez sna.
Iza oblaka, cekam voz.

Rastanak. Nemi led.
Autobus,
Nista nisi videla.

....

O, zasto te oko prati? Pobudjena osecajem tajnim,
okreni se, i pogled mi svrati.
Osvrni se nesigurna, nerado put mene, i okrzni
krajem oka, belasanjem zene.
Nek sva cuvstva, pokrene i dirne, da uzdrhte
lako, i potamne tako, tvoje oci mirne.

...

Misli u snu,
padaju, - kesten,
spuste, - kisa,
cuju kao zvoncici.

...
Obala. Bacam kamencice osecanja, - plima,
Otisnuta tugom, postelja, - barka, jedri.

Nosi, prolece, - leto, u jesen, narandzu,
vocnjak ceka.

Soba. Kucaju zidovi i stvrai, ...razgovor,
tisine. ...Krik, ptice noci.

Nebeski svod. I moja zvezda, pusti svoje kose.

...
Tugovanka,
zatvorena koverta, bez adrese,
I pogled, sto spusten niz kosu,
prati liniju obrvam ulazi u oci,
Pipne besramno nos, ugnezdi na usima,
igra mindjusama, Seta po obrazima,
miluje ustam, zastaje na bradi i pamti.

...

Pamti,

usna, - njena usna,
kosa, - njena kosa,
ruka, - moja ruka,

Dodir praznine,
Slepu ulicu.

...

Sare
preodenute u macka,
predu bojama.

...

Trazim te u plavom, misli o meni plavo, sretni me ispod vrba, pozdravi
pod brezama. Plast mi je crven, jer si me ljubila u crvenom, pronasla
medju palmama, pozvala ispod smokava rodnih. Dosao sam ti u zeleno,
nasao te, zelenom.

Odsjaj mi dopire sa mora, secaj me se u ljubicastom, i moja
ljubav je ljubicasta. Mahnes mi, docekam te u smedjem, pozdravim, samo da ti pogledam
uvojke u poglede smedje.

... kada podjem osvrni se, isprati me u zutom,
ne trazi me u narandzastom, breskva se budi.

...

Pronesi cari rascvetalih osmeha,
vrele poglede,
od kojih podilaze zmarci.

...

Evo na trgu
Nas nema i fontane cute
Samo moja sena
Trazi tvoju.

...

Jutro otkljucava vrata,
Ponesi kisobran i rukavice,
Cudljivo je napolju.


14.09.2008.

OTUDJEN I NERECIKLIRAN

 Prošla je godina i kusur kako blejim, bajem i kao seoski ćata piskaram. Obeležavam ovi put zebrama i postavljam semafore po blogovima i na forumima. Prepisujem sa vec požutelih i izgužvanih listova neke moje stare tekstove i zapisujem nove pesme i priče. Presipam šuplje u prazno. I jos se eto hvalim kako ja znate, molim lepo, pišem na internetu, na forumima i na svom blogu.

Koji to danas znacaj ima. Kao i juce. Izgleda skoro nikakav. I sta da se zalim, kome. Jos cu da pocnem da se ponasam kao ostareli rob na pijaci robova. Ako kao stari rob nemozem da sakrijem svoje nedostatke ko mi je kriv. Niko. Sve je tu moje je sve od glave do pete onako furt, duplo golo, na izvolte, i reklama koja mi nista ne vredi. I moj novostečeni nezavidni status zaludnog piskarala. Samo zalutali čitaoci koji svrate na moj blog i my forum moci ce da vide tragove mog pisanja ako me ne daj boze nesto strefi. Ako me nema koji mesec na internetu, onda je sigurno da mi je nesto krenulo zestoko po zlu. Mozda ima onih koji ce da se zapitaju dali više u ovom suludom svetu uopšte ja zaista postojim, da li sam stvaran ili sam neki programiran lik u nekoj decijoj igrici ili izmisljen tek na ovom blogu.

Ma sve više ima ljudi sličnih meni, pisu pa vremenom teže da prerastu u u internet pisce. Skoro bezimeni, kao zavisnici besplatno pisu onako kao da pale sveću sebi za dušu, pišu i objavljuju svud redom po internetu. Imaju ili nemaju čitaoce koji su i kriticari ujedno nije toliko ni vazno. Neko će uvek doći, neko će se uvek naći da otvori moje gotovo zaboravljene strane. Neko ce vec doci da pokrade ako ima sta da se ukrade. Bice tu dovoljno ideja za one koji sve imaju, samo nemaju dara al imaju para, pa su prinudjeni da kradu i imitiraju druge. Biti autor na internetu je jako tesko. Nikad neznas u cijoj ce se knjizi pojaviti tvoja pesma ili prica. Tako ono sto pises ipak dodje u neke korice i zapocne da zivi svoj drugi zivot. Mozda tvoje ideje docekaju svoju smrt medju mnostvom tudjih koje im nisu ni prineti. Mozda je u citavoj prici najlepse ako docekas da zavrsis u decijem spomenaru.

Ovde na netu pišem, neprestano sipam u bunar bez dna. Sve se odmah vidi i ne vidi. Ponekad mi taj internet lici na veliku biblioteku a nekada na prenatrpano i ne reciklirano djubriste.

Mnogo sam poceo da pricam za moje godine. Godinu i kusur  zapisivao. Neko bi rekao, nisam ovde džabe blejao i vodio prazne prepiske.Čekao da pronadju lek za odvikavanje od interneta. Kao da sam kockar, sto svoju strast ne umem više sakriti. Ona je ocita. U ovoj igri se uvek ide dalje, ko ispadne ili odustane je izgubio, uvredjen, rastao se sa svima sa pretnjom da je zauvek izbrisao svoje ime na ovim prostorima. Koliko mu se može verovati. da ce ici do kraja u svojoj doslednosti izbegavanja svoje slike na ekranu monitora. Kazu bavim se kompjuterima, ili se kompjuteri bave samnom, drzimo se za ruku i rastajemo se na kraju kao ljubavnici.

Pitate se. Jesam li bar uzivao, zanesen tim virtuelnim svetom,  upoznavao nove ljude, i sticao nove virtuelne neprijatelje.

 

Jesam li tako poceo da posmatram i svet drugačije, jednako otudjen od svoje suštine...

13.09.2008.

SAN EVROPSKI BA

Legoh ja da dremnem, al mi dodju na san svakakve karakondžule, a snu možeš da veruješ il ne veruješ. Sanjao sam ja da sam zec, što baš zec nije mi nije mi jasno, tek su mi porasle malecke uši i brkovi, a My tata, zec me teši, ako budeš dobar ima da te drugi zecovi vuku za uši, da ti budu e vako ovolike Evropske kao što su kod mene i to ti je uslov da udješ u Evropu. A ja ne bih da me vuku za uši radi tog ulaska u tu Evropu koji će mi krasni ali tata ne odustaje tako lako. Evo vidi ako pristaneš čim uđeš, evo vidi, čekaju te ovolike sargarepe. Velike što jes, jes,  pa počne da je gricka onako Evropski a meni počeše da rastu oni prednji zubi, i san ko da je auto promeni pravac a ja opet idem bos,  strefi me da budem najednom čovek na putu a ukraj puta me čekaju kurve, kornjače i kamila. Pored njih piše na bilbordu obezbedite sebi siguran prevoz do Evrope. Jes mi prevoz. Gledam onu kamilu, ima dve grbe, kako da se popnem, ne letim, a i uši mi male, jedino da se pretvorim u slonče damba. Na tabli piše sa kamilom će te sigurno i bezbedno kroz iglene uši ući u Evropu. Mislim se, ma nema šanse da se provučem, ja sam inace grbav, pa još i ova kamila sa dve grbe pride nego da vidim šta mi to nudi kornjača. Na tabli piše, kod mene imate siguran prevoz do Evrope, polazak po dogovoru, dolazak siguran makar za sto godina. Ma taman mogu dvaput da odapnem. I ja se nećkaše i san ko san ode dalje ko što i pamet zna da ode, i opet idem ja kao kroz jednu planinu, noge da polomim, ja idem onako, mlad  koji medved, ma meče bre, a već ko oko men provejava sneg, a na pećini stoji tabla, piše lepo al  latinicom Evropa a na ulazu stoji tata meda i kaže. Sine za ulazak u pećinu Evropu, veli treba da se vratiš nazad u naš kraj da mi iz sve tri košnice doneseš meda ako je ostalo inače ti nema ulaska u Evropu. Ovo će još da bude ko Ali Baba i četeres razbojnika. Uh tata medo, al ajd sad sta je tu je, vratim se i otvorim, ma razvalim sve tri košnice a pčele ko divlje ma ko manite na mene, te za njušku, te za oči, al ja se branim, majem onim mojim šapama baš rešen da po svaku cenu udjem u tu Evropu pa ne hajem za pčelinje ujede i nanesenu mi tesku bol. Al kad razvalih svaku košnicu skroz ono ni u jednoj nema meda. Naše pčele ošle za novom maticom a ja kud ću nazad bjež u planinu. Nisam ni stigao do tata mede, pade noć, kad pored puta stoji čoek, ja se promenih i postadoh covek ko i pre, pa se onako štrecnuh, a on meni kaže ne ovim putem nemožes više da prodješ, što bre čoveče, kaže to je sada glavni magistralni put koji vodi u Evropu. Pa šta da radim. Da mi dopustiš da te jednom ujedem za vrat, da ti se ko napijem malo krvi pa ceš dobiti i kartu gratis. Uh, pa zar da posle postanem vampir da bi ušao u Evropu i ja se okrenem pa bjež nazad, al i nazad me čeka malo dalje jedna nako sisata i guzata žena, pa će ona meni. Ček. Gde si pa ti krenuo nazaad. Kako se zoveš. Ona reče, da se zove Evropa. Moj lepotane ako ćeš proći ovim putem moraćeš samnom leći prvo u krevet, to ti je uslov. Gledam ja pa sad nije ona tako loša, može i da prodje seks sa njom. Ma došlo mi odjednom da prekinem da se smucam po ovom drumu da udjem u tu Evropu kad se mora. Kaže. Drugi uslov je da priznaš posle na sudu da si me silovao, uh presede mi ocekivani seks i uslov. Ma i to ću nekako da progutam. Kad budemo u sudu da priznaš da si mi ti napravio dete: Jes normalna, ma ok,  pa da ga se odreknes, uh, uh, da mu prepišeš trećinu imanja a mi ćemo ga posle svi priznati. I ja ko pravi  sago glavu i pristadoh.  Mislim se šta li će još ova da mi traži al malo bolje pogledam ma ova Evropa meni sve vise liči na muško, i perika joj, na glavu, i ona crvena aljinka, ma ko da je oni sudija u tribunalu, vrtim glavom al san ko san ode niz drum i pojavi se odnekud ko moj tata. Uh fala ti bože. Tata. Tata. On će me sigurno pustiti ili će me povesti sa sobom. Pridjem ja bliže al tata vadi vojnicki kaiš iz pantalona, i viče, skidaj gaće. Ako ćeš u Evropu skidaj gaće. Nemoj tata molim te. Zar nije mnogo stotrideset po turu. Al one jok, zapeo pa to ti je. Magarče jedan šta ti misliš da se u Evropu ulazi da od mene ne dobiješ po turu. I ja trljam oči, ne verujem sebi, rodjeni otac pa da mi naplati toliko za ulazak u Evropu. Ma tata , znaš šta ja u tu Evropu i neću a ti udri koga oćeš. I krenem da bežim ko mator zec od njega.

A on viče. Neka neka vratićeš se ti meni pa ti od mene kaiš ne gine. Trčim ja al malo dalje stoji ko moja mama. Mama, mama. Sta je mili moj sine. Neću u Evropu. Ma ne moraš sine, ako popiješ flašicu ovu mleka. Mora da si ogladnio na ovom pustom drumu. Ja odahnu, majka je opet majka, od svih ponuda ona ima najprihvatljiviju. Ih šta je jedna flašica mleka. Ona uvek tako da me natera da jedem. Popijem ja skoro naiskap ono mleko. Al ono mleko udara u glavu. Manta mi se u glavi i majka mi dodje nekako drugačije. Ja je pitam. Mama kakvo ti je ovo mleko. A ona meni, pa uvozno, Evropsko, sve od ludih krava. Zato ti se u glavi zavrtelo. Pa me uhvati za ruku i lisice mi stavi. Ma sta ti je mama. Nisam ja tvoja mama gospon ja sam policajac. Uhapšeni ste pod optužbom da ste odbijali ulazak u Evropu i stalno skretali sa Evropskog puta. Došla je prijava da jos se mislite da idete u Evropu, sve što izjavite može biti upotrebljeno protiv vas, ako nemate para za advokata Evropa će vam ga dodeliti. Odvede me u sud. Sudija odma donese presudu po hitnom postupku, veli - Dok ne budete punoletni stavićemo vas u karantin da vas izlečimo od casih balkanskih bubica, onda ćemo vam odrediti staratelja, staviti vas u popravni dom a kad postanete punoletni onda ćemo vas primiti  kao punoletnog Evropljanina u nasu policiju. Ma ne volim ja policiju, imal sta drugo. A šta bi ti hteo. Ma dobro de može. Ima uslov, ako me fino prosiš. Šta da radim da te prosim. Pa kako bre da te prosim. To nisam nikad radio. Ni ženu nisam svoju prosio. reko joj , da se registrujemo da se ne vozimo bez dozvole. A sudija zapela pa kaze, da me moliš stoko bez repa, kažem da me moliš a ne da me prosiš. U Evropi se ne prosi, već radii. Vidim ja da ona ona naš jezik nezna baš najbolje pa mi meša il Slovenački il Rvatski. Dobro de, nemoj da se ljutiš al pre nego što te budem molio da me policajac pusti bar u WC.
Ona mi skide one lisice, jer kako da skinem gaće i razvežem učkur onako vezan. Pa ti malo skrenem s Evropskog sputa i udjem u trnjak, i drzeči one gace onako gologuz. bežiii. Viče ona zamnom. Stanii. Stanii. Da si stao, odmah. Vrći se odmah na put, Evropski. Čuješ li TIii šta ti kažem. Zar da se opet lomatam za tobom i cepam nove čarape po ovom trnju goveče jedno balkansko.

Ja drž one gaće i bežim sve dalje od Evropskog puta. Kad sam već dobro zamako, u moje selo gde se legu guje i akrepi, stanem da danem malo. Fala višnjem, i probudim se iz tog Evropskog sna. Vala sav se bio pretvorio u ladnu vodu, a moja žena me drma i viče. Čoveče šta ti bi, probudi me iz najdubljeg sna. A ja se okrenu pa je upita a kakav je bio jel nako Evropski...
13.09.2008.

PIJANE GUSKE

U neko vreme se uberu gotovo zrele višnje, pa se u velike tegle i staklene balone  stave i šećerom dobro pospu pa se u to sipa ljuta rakija i nakon stajanja na suncu se dobije liker koji se zove višnjevača. Prosto te mami da popiješ i neku čašicu više ali ne dao ti bog da se od toga opijaniš pa da te ona prevari. Posle toga se tako opijaniš, štono kažu ko majka, a zašto i kada se majka opila to ja vama reći ne umem. Višnje treba da se uberu ne sasvim zrele pre prvih kiša, da višnje kao i trešnje ne napadne crv. Uvek se u šali kaže da ko kupi ili nabere takve višnje ili trešnje pa navali da ih u slast jede, jede višnje ili trešnje sa mlevenim mesom. U našoj kući se uvek pravila višnjevača ili orahovača od mladih oraha koji su tek počeli da rastu malo veći od dečijeg klikera. To je uvek radila majka i otac je imao samo zadatak da iz velikog bureta sa nategom ili crevom izvadi ljutu rakiju sa kojom je majka dopunjavala te velike tegle i balone u kojima su polako višnje puštale svoj sok. Posle odredjenog vremena, posle svih preslava i slave, praznika koji se u kuci praznuju i gosti se ponude raznim pićima koje je domaćin spremio za svoje goste, pa se potroši sva ta višnjevača i orahovača. Nije ni spremana da se ne potroši već da se ponudi pa ako je nekome merak i gušt da tako nešto popije domaćin će dolivati dok gost sam ne odbije ili dok se ne opijani i legne pod sto a to se tako samo tako kaže. Neko se opije pa ga odvedu kući ili ga domaćin smesti u gostinsku sobu da odspava dok ne dodje sebi. Kada se probudi onako mamuran tek vidi sta ga je snašlo. Tako je u našoj kući meni pripao posao da sve tegle i balone ispraznim od višanja. Ja sam pokupio sve te tegle i balone i jednu po jednu sam odneo i praznio na stajsko djubre koje je uvek sazrevalo iza naše štale. Moja majka je uvek imala puno živine, kokošaka i petlova, koji su se čuli i kad treba i kad ne treba. Tukli su se i napadali decu. Čule su se glupe ćurke i nervirali se ćurani dok im deca sviraju a oni ko maniti se po sto puta javljaju dok se i deci ne dosadi pa ih ostave na miru. Tu su rasle patke koje su imale svoju kućicu opletenu prućem i koja je bila podignita na četiri stuba a istu samo malo veću su imale i guske za svoj stan i one se nisu mešale vec na legalo išle kao po komandi tek predveče. Sva naša živina je bila izrovašena, ako neznate šta je to, da znate, obeležena. Ili se zaseče kožica u patke, otfikari jedan prst ili se na neki drugi nacin izrovasi da se posle ne svadjamo sa komsijama kad nasa živina zaluta u tudje dvorište.
U toku dana su se patke kupale u bari u kraju našeg dvorišta i sve naše guske koje su šištale i nasrtale na decu i mahale krilima. One su dosadne kad počnu da gaču pa se razgalame kao da je odjednom u njihovom jatu nastala neka prava svadja pa se svi njihovi glasovi pomešaju dok se opet ne umire i povedu one svoje guščiće po dvorištu ili udju sa njima da gacaju po bari. Počela je njihova škola. Dok svako gušče i pače ne poraste naučiće od svojih učiteljica gusaka i pataka veštinu plivanja i prekopavanja gliba za svim bubama i punoglavcima koji se koji se uvek pojave u bari prvi a posle nastanu buljave žabe da se s većeri uvek oglasi pravi barski hor koji jednako se čuje do kuće: ke  ke ke ke ke ke, Krekeću čitavi noć jer nema opasnosti sve guske su se popele u svoj kočer, svoju neobičnu kuću. Tako sam ja sve te tegle ko pravi ispraznio na djubre i otišao da sperem balone i tegle koliko da ih ne ostavljam tako prljave dok ih majka ne opere vrucom vodom i ne okaci na kolje da se suncaju na suncu. Ostavio sam tegle u šupu ispod čardaka, a čardak je prostor gde držimo neokrunjene klipove kukuruza i tek  posle sat vremena otišao sam na drvljanik da sečem tanko, suvo granje za potpalu. Dok sam seckao granje i slagao u bremčiće pa da ih odnesem gde smo uvek držali iscepana drva, kokoške su kljucale, a ćurke ko ćurke se oko nečeg glupirale. Pogledao sam, naših gusaka nije bilo. Patke su se brčkale u bari ali ni jedne guske nije bilo ni u bari ni po dvorištu. Kao da se neko samnom našalio, kao da su sve uhvatile tutanj kroz otvorenu kapiju pa se izgubile na šoru, a nisu. Do malo pre su sve bile tu onako bele i debele, jer su kljukane pa narasle. Samo su se gegale po dvorištu ko prave dvorske dame. A sad ih nema pa nema. Da ne bih opet ja bio kriv. A ko bi drugi. Da ne bi bilo daj kaiš, skidaj gaće, i mojih krikova više lažnih nego pravih, jer tako se kazna manje oseti na golom turu. Ja sam se više drao od svih gusaka i ćurana koje smo uvek fala bogu puno imali. Ceo komšiluk je bio upućen kada se otac prihvatao domaćeg vaspitanja i ubedjivanja, da se jednom manem vragolija i pravljenja štete u našem ili tudjem dvorištu. I opet da ne bih bio kriv al stvarno, onako odistinski, ja se prihvatih obilaska dvorišta da vidim gde su se naše guske dele, gde se zavukle, kad se ne čuju a uvek su bile više nego dosadne i stalno sam vodio rat sa njima dok su one nasrtale na mene i šištale ko da su lude. Gde god da sam pogledao, nije ih bilo, iza svinjca, kokošinca, peo sam se na senjak, na slamu, ulazio u trap, gde držimo krompir. Svo granje pretražio al đavola gusaka nema pa nema. Ma ko da ih je neko potrpao u džak i preskočio povisoki plot i odneo. I to u sred bela dana. Ma nije moguće. Ko bi njih onako blesave pohvatao, drale bi se celo selo bi čulo. Pa to bi bilo ko da je nastala opšta uzbuna u našem dvorištu, ma  u celom selu.
A da je neko kuče ušlo ni one se nebi tako lako dale. Tvor da je on bi hvatao i drugu živinu ne bi samo birao naše debele guske i lude gusane. Kao da su žive u zemlju propale. Zemljo otvori se da vidim gde su se dele naše blesave guske. I. Ništa. Niti se zemlja otvorila, niti se one začuše samo se čuje ostala živina a njih nema pa nema. Uh. Biće opet batina. Biće opet si ti nesrećo nešto zamesio. Ne može bez mene ni nestanak naših gusaka da prodje a da me svi ne propituju a gde su bile i kako su nestale. Ja. Šta bih. Pa vikao bih i kukao. Nema ih. Pa kako nema. Ko da su izvetrile. Jes, postale nevidljive, pa se šegače sa nama. Tako se ja okrećem ko ringišpil po dvorištu i gledam i u nebo dal će možda odozgo da dolete one nase guske ko letačice. Al nisu se pojavile na nebu, samo se jedna svraka spustila na dimnjak pa i ona počela da me nervira da sam uzeo prvi poveliki kamen koji sam video i rešio da joj se osvetim. U potezanju kamenjem, razbijanju crepova i komšijskih prozora sam uvek bio nenadmašan i svi mi skidaju kapu i kažu da ne treba više da se uopšte dokazujem jer sam dovoljno to činio. Nanišanim ja onu svraku, ma da je strefim u onu njenu kreštavu glavu al ona ko da ima radare u glavi čim je poleteo kamen polete i ona mrdnu repom i ode. Onako ko da se meni ruga a moj kamen se odbi od komšijski dimjak. Aaaa, polupah crep, Aaa, bar desetak crepova i pade kamen na staklooo, koje baba stavilaaa prekooo rasada. Pučeeee ono staklo u paramparčad. One naše guske, su skroz baksuzne, ima da od njih nadrljam, već sam dve štete napravio. Koji sam ja baksuz kad nisam kriv moram opet da budem kriv. Zbog gusaka da budem dežurni krivac. A i ona svraka našla da mi se sad ruga, ko da se zaverila sa onim našim ludim guskama da danas bude moj najcrnji dan. Kako je krenulo ima da me oleše, ima da se derem ko magarac. Ma ni kožne gaće da imam neće mi pomoći od očevog vojničkog kaiša. Šta da se radi, moraću da trpim i molim boga da me spasi majka ili baba kad otac uhvati da me lema.

Krenem ja u kuću i prolazim pored našeg djubreta a ono se beli ko da je pao sneg u maju, pa napadao samo po našem djubretu. Beli se ko belo mleko a kako  bi drugačije da mi je znati al baba uvek tako kaže kad oće da naglasi kad je nešto furt belo, skroz naskroz. Leže one moje guske po onom djubretu, ko na plaži da su polegale, izvrnule kao da se sunčaju. Ne mrdaju. Ko da se sprdaju samnom.

Dogovorile se da me zavitlavaju, Guščija posla. Ja ajd, da pridjem, da bar jednu šutnem, da počne da šišti, da se ustremi ko kobac na mene sa onako podignutim i raširenim krilima. Al dok ja pridjo, skroz, ni jedna ne mrda. Ma ovo je neka šala. Svojim očima ne verujem. Povučem jednu za krilo. Ništa. Za rep. Ništa. Uhvatim je za glavu a ona pade ko da je babino crevo za zalivanje, pa se previja i lomi a ona kuka jer je voda stala pa ja idem da ga ispravim. I jednu po jednu pregledam ko naš seoski veterinar. Ma jok, ne mrdaju. Pogledam ja malo što se njima crveni perje, da nije neko njih strefio iz sačmare, iz jedne patrone ih pokosio pa one ovako polegale. Pogledam al nema rane i vidim da je to crvenilo izgleda od onih višanja što sam ja prosuo na djubre. Uh sto ti gusaka, debeli, nakljukani. Pa one se popele na djubre i kljucale one, one višnje pune rakije dok nisu popadale i pocrkale. Sad sam gotov. Ima da me spasi samo da se naprasno razbolim da mi stavljaju obloge na vrat i grudi, da mi baju i gase ugljevlje ako mi ne pomogne babina terapija. Sta ću, kud ću, pokupim one guske, nekako se spusti veče. Živina sva ide na legalo. Ja sve one guske. šta ću, odnesem pa poslažem na kočer. I ostanu one da leže tako, a ja udjem u kuću i rano, pre nego što sam ikad, legnem u ponjave. Tako veli  baba, za ćebad i pokrivače, ponjave.

Babina posla izem ti njen rečnik.
Ćutim ja i ne progovaram. Ušli svi u kuću pa se nesto propituju, za moje zdravlje, što je dete tako rano leglo, neće ni da večera, da nije neko dolazio na kapiju da se žali kad sam se tako zavukao kao miš u naćve pa samo virim. Nije. Oću li da večeram. Vičem, nećuuuu. Nisam gladan. Jel mi dobro. Jeste. Jel me nešto boli. Ništa. Da nisam napravio neku štetu. E tu se setim ja onih crepova prvo i onog babinog stakla pa posle onih naslaganih gusaka na kočeru. I šta ću. Ćutim. Ćutim ko da sam najpravednije dete na svetu. Da me ne izlemaju bar večeras bolje sutra. Uvek je bolje sutra. Da ne dobijem odma batine nek prenoće i one guske. Možda dodje lisica ili tvor pa ih odnese i ja sam spašen. A za crepove i staklo pa možda je nešto palo iz aviona, pa prvo polupalo komšiji crep na kući pa onda spalo i polupalo babi staklo na rasadu. Uh sto sam naivan. Iz aviona. Što mi je izgovor. Odoše da legnu. I zaspim nekako i celu noć sanjam bele guske. Kako su mi tek gakale u snu guske da sam se ujutru probudio rano i onako bos pravac kočer da vidim da li je možda tvor bio vredan ili lisica u poseti pa da nema ni jedne glupače debele na onom nasem kočeru.  Nisam ni dosao do kočera, čujem neku graju, neko gakanje, ko svih dana pre katastrofe. I samo što dodjoh iza senjaka i progvirih glavu kad vidi cuda velikoga na kočeru stoje ko prave moje gusčetine i deru se, Ga, Ga, Ga. Trljam oči, prosto ne verujem, moje guske žive. Ma žive živcijate. Stoje na kočeru i ne mogu da sidju, mašu glavama, mlataraju, šište, klepeću krilima i teturaju, jer su još pijane. Uh ja se onda lupim po čelu. E blesimetru jedan glupi, pa ove naše pijandure se jos nisu otreznile i još su mamurne, samo se ludiraju jer ne mogu sa kočera da sidju. Pridjem ja pa jednu po jednu uhvatim ili za šiju ili za krilo dok su me štipale po rukama a ja to nisam osećao ni malo. Ma kad sam ih spustio došlo mi da neku šutnem, al na vreme se povukoh i samo im se narugah gačuci i ja, dok su se one povlačile podvijena repa i šištale raširenih krila. Pa se vratim i pogledam na komšijin dimnjak dal je opet ona nesreća od svrake tu al nije, u nekoj gnjezdari lopuža krade jaja. Crepove pokupim pa turim u granje i odmah se manje videlo da sam polupao one crepove. A i ko će pa da zeva na krov da gleda dal su svi crepovi čitavi. A šta ću sa sa staklom, uh. Tu sam obro zelen bostan. Pa sad za guske sam izbegao da platim. Crepove neće da otkriju dok ne padne kiša a rasad će baba da prenese u baštu pa će da iskopa jamiće i leje i rasadi ga. A staklo. Staklo sam razbio. Pa šta. Ko da se staklo ne može razbiti. I najmanji kamen padne i ono cangrrr. Ode u paramparcad. A otac, ako mu je ćef da me propusti kroz šake i oplete koji put po turu, neće biti prvi put da se derem a on jos nije ni počeo da me udara. Pita će me što se dereš magarče kad te nisam, ni udario. A ja ću da vičem a kako će tek da me boli kad me udaris. I završio se i taj dan naše guske se istrezniše i odoše da se popnu same u kočer na legalo. Otac me ipak malo podsetio kako se čuva babino staklo, a za crepove jos nisam dobio račun od komsije jer će i to doći na red kada neki dan počne da pada kiša i komšija se doseti ko je kriv za razbijene crepove pa poturi lavore i kante po sobi gde prokišnjava. Pa će da se uputi po kiši i kad zakuca na naša vrata, onda će da popije kafu i rakiju sa mojim ocem...

 

13.09.2008.

LOVILE SU SJENKE

Nocas su mi sjenke,
u moru orkestrirale.

Sa veza na obalu
diga sam barku.

I mreže sam diga
vrag ih oparao.

Kisa mi sprala sa lica
kristale morske soli.

Oci su mi zapele
o zvezde.

Lovile su sjenke,
lovile,
nocas dirigenta...
13.09.2008.

NA MORE U DECEMBRU ?

Čuj stari pričaš mi bajku o vec zagadjenom moru u kojem jos sjenke love ...

Putovanje autobusom, te prosle mrske mi zime, je bio izazov. Sneg je po brdima i planinama vec uveliko napadao, na prevojima put je svakako zavejan, svuda je gadno poledilo ali su Montenegrini vozaci i lanci su im dobri, činili su sve da mi retki putnici u nedoba, kukavci nijedni, sidjosmo sa Zlatibora i unidjosmo skoro izbljuvani al chitavi u Crnu Goru. Ona je jos tada bila ono drugo oko u glavi dok ga potonje ne iskopase. Vec u Titogradu iliti po novome govoru Podgorici sneg koji je padao u planinama se tu pretvarao u kasu i dosadu, kisha je neprestano piskila a vetar je sibao po staklima autobusa ko manit sa svih strana.
Decembar je mesec, nastupila prava i do tada nevidjena zima, kazu stari da znas zasto se kuca pravi i drva segaju, ma mis i macka ce zajedno nocas leci. Ja gonjen nekim svojim ludilom, poveden u nedoba za nekim nezavrsenim poslom, il ajd ponovo, posao na miru da radim, leti ne stignem od zene, dece,  rostiljanja po plazi i suncanja u hladu tamarisa. Ako zimi to ne uradim u ateljeu na moru leti sigurno necu. Odvojio sam nesto dana uoči nadolazeće nove godine, više neznam ni koja je po redu tada bila. Svaki moj polazak je gotovo neplaniran i polazak na more u poslednji cas. U meni pokrene valove secanja, i unutarnjeg uzbudjenja. Kada sam sa Budvanske strane serpentinama silazio u zaliv posmatrao sam tamne oblake koji su se spustili do same morske povrsine, do horizonta.  Kao da ih je neko kao posle zavrsene pozorisne prestave kao zavesu spustio do  same vode i rekao turisti, ajd sad je dosta, leto je proslo, ijte odakle ste i dosli da se i more malo od vas odmori. Sezona inace na primorju traje samo mesec ili dva. Mestanima konacno i dosadimo mi furesti, i ona raspojasana, neobuzdana i nepristojna gomila, koja pije po ulici, bahato se ponasa, extra puni novaca i cesto prenaduvani, rasirenih krvavih zenica posle nepropavane noci i pomesanih koktela koji cine alkohol plus tablete, koje se ne mogu kupiti u apoteci. Spavaju do podne ili cak do kasno posle podne, sastavljaju noci, izbegavajuci dan i dnevnu svetlost, ma ko vampircici, nmetalika cista brate, sunce i more ne zele ni da vide, koliko da isprazne besiku iza nekog velikog kamena na plazi. Slusajuci ih u prolazu najcesce se cuje ono poznato, Bratee... ili ono, ovo, jbte, zasu, misim da ne pisem vise covece, izbljuvacu se...pishacu se
More se ljuljalo i valovi su po stenama prskali i prali sve ono sto treba oprati od onih koji zalutaju medju stene, tu di svaki val ostri ili tupi svoje zube o obalu, ko ce ga znati.
Kao da dolazim prvi put gledao sam kroz zamagljeni prozor autobusa i brisao ga rukom, povremeno ga isprskala kisa. Dolazak autobusa u Risan na pusto pristaniste ispred poste  je bila jedina promena koja se desila, nigde nikoga, ni zive duse. Ko sudnji dan da je. Docekale su me velike palme pored obale na porti. U lucici su vezovi prazni, i barke na obalu su osle ća. Od male luke i mula gde  obicno lovim cipole i drugu ribu do ateljea nema vise od dvesta metara. Ne volem ici  uzbrdo, skaline iliti stepenice u nedostatku zicare,  kojima se turisti penju dok im je dusa u nosu. do nekog Budvanskog hostela gde se krevet placa kao da u njemu za noc placas i lepuskastu plavusu. Nisam mnogo pokisao iako je kisa na mahove pojacavala svoj ritam pa opet prestajala. A i da jesam sam dolazak, makar da je i decembar mesec kada coveka mozes traziti po obali ko da ti je brat. Sve tonije kod mene pokvario moje dobro raspolozenje i zadovoljstvo sto sam ponovo dosa. Na trenutak sam video da je i reka Spila, potekla, inace leti i ne teče dok ne padnu jace kiše Tada se ona probudi i poteče iz bele pecine,  gore uz reku vise kamenog mosta se ona budi  jer je negde  Spila i Sopot probudila pa vidim gde tece, i besni, svoj slap daleko u more baca da njoj pokaze moć, reci Pili koja hrli da osvoji more u zalivu. Sopot je jedna malo veca pecina, sa povecim otvorom, unutra se moze uci. Cuje se u blizini zubori voda, tu je malo jezerce iz koje do izlaza je pruzeno jedno crno gumeno crevo. Povremeno se za potrebe kuca ispod te pecine odatle crpi voda. Kada su velike kise ne dao ti bog da se nadjes u toj pecini, jer ce te nadosla bujica kao zapusac sampanca izbaciti daleko u more. Ako uopste prezivis takav pad neces vise primirisati nekoj pecini na kilometar. O Sopotu nema podatak, ne postoji tabla sa kratkim objasnjenjem i svako ko dodje i prodje tu pecinu vidi kao malo vecu rupetinu u stenama.
Moj prvi dan u zalivu, dolazak u sablasno pustu zgradu, u sanducetu nema nista, vratanca iskrivljena kao i na drugim, vandali nijedni opet su imali napad na moje nevino postansko sanduce.moji koraci odzvanjaju po kamenom stepenistu. Kazu kad idem, marsiram, skoro da gazim ko konjicki oficir,  idem brzo ko da me neko juri. Ma i kornjaci je njena brzina potaman.
Kada se penjem uz stepenice posmatram kako nas fini i mladi svet zvrljaka grafite po zidu, potpisuje se i izjavljuje nekom ljubav. Neka. Neka su nam nasa deca ziva i zdrava. Bice da me opet ceka krecenje i na stepenicama.
Otvaram jos neostecenu prvu pa drugu bravu, fala visnjem,  dočekuje me hladnoća, dok zidove ateljea ne zagrejem svojim cenjenim prisustvom i ugodjaj popravim dobrom starom klimom. U orman ostavljam ono malo vesa koji vadim iz torbe, inace odecu koju koristim na moru ne nosim u Beograd. U kuhinji ostavljam u rernu koja mi ne radi, veknu hleba a u frizider sir i masline koje sam nocas kupio na nekoj usputnoj stanici gde je stajao autobus. Ukljucujem struju, struje za sada ima, ako je nema, kad je nema, palim jednu lampu sa pijace, mala plinska svetiljka. Svetlost sijalice osvaja polumrak ateljea, otvaram vrata i prozore da udje vazduh i podižem drvene skure da nesto vise svetlosti sa balkona udje unutra pa onda ugasim sijalicu. Bice, nema televizije, nema radija, novine cu da zaobidjem na kisoku bar sedam dana. Hvala ti boze, da odmorim dusu svoju, da ne citam ni naslova kojih se sutra vec niko ne seca i niko ne stidi. Nekada je svaka kuca imala radio, pa se sa pojavom televizije izgubio. Narod je eto zavoleo da gleda slike, slusanje vesti spikera i pomeranje skale, sustanje i krcanje stanice na radiju skoro da malo ko pamti.  Muziku koja je razbijala monotoniju mnogih domova, je zamenila televizija koja je  osvojila snove. Dragi slusaoci su postali dragi in gledaoci.
Dotičem  ostru dlaku četaka, stoje kao spremljena, naostrena koplja za neku sledecu  bitku. Držim ih u ćupu koji sam čitav našao u iskopinama. Stoje u poretku kako sam ih ostavio.
Otvoram plakar koji mi je skoro u predsoblju komsija odozgo nalivao vodom. Problem koji traje da  poplavu mozes da imas i sa sprata. Ako ti voda udje u sobe i skvasi parket komotno mozes dati deci da voze skejt po parketiu koji se dobro podigao i talasa li talasa.
Počnem da šnjuram za priborom, složeni štapovi, a u drvenoj mornarskoj kutiji koju sam našao pored reke pa je restaurirao, ofarbao i tu je sada kao blago cara Radovana sav moj ribolovni pribor, velike udice za samice, skinute sa pokidanog parangala koji je izbacilo more iza punte i zaplelo ga posle neke jake bure. Nije ih more nagrizlo, ostre su i jake, dotrajaće mi po broju dok sam živ za lov velikih riba koje lovim na samice.  Predvece cu kad se smiri vreme, kad prestane kisa,  a uvek prestane neko vreme, da izadjem sa mestanima,  loviti lignje sa mula u luci. Onda se pojave ljudi i pusta luka i kej ozivi, cuje se smeh i pljuskanje otkacenih liganja pri obali, cuju se stare price koje ce neko jednom da zapise.
Pronasao sam stare varalice, lampu, tu su moje panule, tu je i jak kratki varalicarski stap i kutija sa retkim varalicama za grabljivice koje dolaze kad pridje sitna riba i lignja obali. Na pijaci mozes  kupiti kineske  udice , ili neke  ruske  li su  to ni Bog otac nezna  ili  poneku kesicu  u kojoj  su pakovanja  od 20, 10,  6,  8,  udica i sve su sa  istom cenom, jedan evro. Sto bi se reklo  moja roba , moj ducan, kako ocu ja je dam.  Smesno, bas. Prodavac je e, po nacionu Srbin, penzionisani  bosanski policajac, neki bice visi inspektor zaostao tu posle  rata u bog te pita kada kupljenom stanu, tamo za rata u Bosni napustio zenu muslimanku i sina koji je bice ratovo na muslimanskoj strani. Neka je, nemam nista protiv, njegov izbor. Sada im on salje povremeno novac koji tu zaradi preprodajuci razlicitu robu. Bice da jos nije bija u Sarajevu. Ako neka. Nek mu je sin ziv i zdrav. A zenu mu necu spominjati i ovo je previse.
Kada gledam kroz prozor preko terase uvek podignem pogled visoko gore prema Crkvicama gde uvek padaju one kise, da se istice metereoloski taj podatak i prednjaci po padavinama u Crnoj Gori. Neznam odakle dolazi i spusta se niz reku vetar koji inace pokrece i budi more kao neki ventilator u ovom malom Risanskom zalivu gde se smestio ovaj uspavani gradic. nekda nazvan Rhisan. Ziveli Iliri. Rimljani. Ziveli mi na njihovim kucama i ulicama. Ispod mene su jos neke rimske vile, rimski mozaici. Tu su pored skole, u vocnjaku kapetanove kuce i nove iskopine, keramike na svakom koraku, gde god zakopaju keramika. Neki u sali kazu nagomilana prazna ambalaza iz koje je popijeno vino i potroseno maslinovo ulje pa je onda odbaceno u more sa broda ili zakopano u zemlju da se ne vuce kao otpad oko kuca. Imali su oni jos tada vodovod video sam, a mi i sada kuburimo sa vodom, jos mi i komsija ispod sto drzi kafic iz zabave zatvara ventil pa cela zgrada nema vodu. Moze mu se on je na svome, a mi smo fureste i ako nam nije pravo Rusi su raspolozeni i dobro in placaju, kupuju ovo more, kupuju sve, pa dok skontaju sta je u pitanju proso im voz. Al necu. ma daj lud sam sam, opicen ko struja, capila me bice kad sam sa stapom za pecanje prelazio prugu i zakacio neki visoko naponski kabal. Nedam in moj atelje, ich alavima i onima sto umesto vesa peru pare pa se osecaju na kilometar bez obzira na hektolitare  dezodoranasa. Ispod su mene, in djipovi, neke ljute mashine, kad prodjem sa stapom strogo u vis da ne ogrebem slucajno kojeg jer su tetovirani, okajlirani, sve pirsing face, pirsing cice vodaju, i one tetovirane po kicmenim delovima.Tange se posebno biraju da se dobro vidi in tatu. Jbte mish. prava seksi galerija, lepe slikice in izbockane,  sve ko u porno slikovnicama za matoru decu i crtanim filmovima.
Nigde u zalivu me nece tako rashladiti vetric kad sve gori i nebo i zemlje, kada temperatura vazduha i mora se podize U Risnu tamarisi na obali mi daju sasvim dovoljno hlada da uteknem sa vreline, tu sedim i uzivam posmatrajuci more koje se za me pretvara u najlepse Venecijansko ogledalo. To je ono ogledalo u kome se ogledala i kraljica Teuta, tu se ogledaju svi vrhovi, i onaj gde je Teuta imala tvrdjavu. Odatle je posmatrala Rimaljane i prkosila gusarska kraljica dok  nije  sklopila  primirje , dok  je  nisu silom osvojili  a  ona  sakrila blago pa se  onda bacila,  njima uinat se bacila u  dubinu na samo dno zaliva i nestala. Zauvek uronila  u more kao prava morska sirena, i sada roni u  prici koja jos traje.
Dok sam na moru, makar to bilo i u ovo doba volim da se za hranu pobrinem tako sto cu sam svojim rukama uloviti nesto, izbegavam da kupujem u xafsu, volim vec da se reci i moru zahvalim za skroman obrok koji mi podari. U ovo doba i cipol zna da ponekad ulazi bezeci od bure od ludaka kojekakvih zubatih grabljivaca i brancina sto ih teraju u reku. Vecinom mi se posreci da se tih cipola nalovim.
Dok je napolju dan vise licio na sumrak a sat na zvoniku je kucao dva puta. Nekome je ovo doba neobicno ko je naviko na sunce, na jaku svetlost, dok je leto sunce je visoko i oblaci gotovo da se i ne vide. Ovi oblaci kao pokrivač, sivilo se spustilo i neka tama na morsku povrsinu, iz toga na mahove pada kisa. Obukao sam moju nepromocivu jaknu, hm nepromociva, na moru nista nije dovoljno nepromocivo.
Posle jedne setnje po poplavljenoj ulici posle jake morske kise i dobro nakvasenih skupo placenih kineskih cipela, sam kupio neke gumene cizme i sad sam uvek suvih nogu ako mi kisa ne piski odozgo sa moje gumirane jakne direkt u cizmice. A i koj me tera po jadu, da se svrckam po rivi, kupi brate leba i zevaj kroz pendzer kako pada kisa tri dana. E da necu. nek padaju sekire i kamenje ima da izadjem na portu da vidim kako reka ide starim gradom a retke devojcice slatko skakucu preko barica i sljapkaju
svojim mokrim lakovanim cipelicama. Odma se setim one pesmice, - devojcica vodu gazi, polako, polako...
Spremio sam pastelu od hleba i sira i zavio u krpu,  stavio u torbu sa poklopcem u koju voda nije mogla uci dok kisa pada  dok pecam na reci.
Stavio sam svoj sesir i uzeo moj verni stap sa kojim lovim ciple. Probao sam najlon da nije krt i vezao novu udicu na nov predvez, nesto manju nego inace ali od onih ljutih koje se same kace za robu ako si nepazljiv prilikom zabacivanja mamaca, to jest kako ja volim reci njeske.
Na reku sam dosao od gvozdenog mosta, reka je prilicno nadosla ali je njena snaga slabila jer obicno je nemoguce pecati ako je jaka a to je posle same velike kise kada je prava bujica koja se izliva u more. Pomalo je duvao vetar, moje rukavice bez prstiju nisu mi mnogo pomagale da ne osetim hladnocu koja mr docekala na reci. Raspakovao sam stap, posmatrao sam vodu i razmiljao sam hoce li reka kao vise puta u ovo doba godine da mi da ulova koji je u moru inace zimi kod obale izostajao jer se riba povlacila bezeci od raznih terminatora u dubinu. Zabacio sam udicu, plovak sam stavio na plitko da ne kaci o dno. Plovak i njeska nije tonula i  krenula je ka gvozdenom mostu i onda je doao prvi udar, nisam stigao ni da zategnem a cipol je naglo sam povukao i gotovo da se sam i upecao. Imao je oko dvesta pedeset grama, taman od onih koji nisu ni mali ni veliki da mogu da stanu u onaj moj veliki tiganj. Grizao je kao lud, svaki zabacaj, riba, manje sam ponovo vracao u reku a samo one vece sam stavljao u mrezu. Bas je navalio, kao da me je docekao, pozeleo mi dobrodoslicu i cini mi zadovoljstvo. Uzivam u nadmudrivanju kada veliki cipol kao lisac njuska i dudla njesku pipkajuci kao da je gavun, to je ona mala ribica koje ima u jatima oko mula, tu se setaju u zoru veliki brancini koji nisu ulovili na mreze ili ubili ronioci puskom.
U ovo doba ne volim da ulovim mnogo jer to treba ocistiti i pojesti a svakako ja sam to ne mogu uciniti. Zato lovim samo vece komade i sve ostalo vracam u vodu. A taj prvi dan dok je kisica sipila, vetar duvao niz reku pa mi ledio prste riba je gladno jela i vec sam u svojoj mrezi za ovo doba godine i pecanje sa obale imao bogat ulov. Vec sam se dobro sledio, moja nepromociva se dobro smocila kao i sesir kroz kapuljacu, voda je klizila sa jakne i prilicno me i nakvasila pantale i kolena, sto bi rekli do gaca, pa sam se pokupio, zahvalio fortuni na ulovu i pozeleo da se nadjem u svom ateljeu gde cu skuvati malo vrucega vina, i osusen i zagrejan dremati kao macak neko vreme dok ne uzmem da ocistim ribu i spremim svoj morski obrok. To cinim uvek sam i uvek mi cini zadovoljstvo da posmatram svoj ulov dok se sprema i mirisi me opiju da cesto imam manji apetit, tu sam malo preterao i po mojemu bojleru se nebi reklo al ajd sad, tako mi se pise.
Popio sam svoje extra skuvano crno vince i spremio sam par krupnijih cipola, i pojeo ih, to mi je bio prvi obrok danas koji mi je bio dovoljan jer sam ga dobio iz mora koje neznam zasto toliko volim kao da sam se rodio na ovoj kamenitoj obali, kao da sam odrastao na ovom starom kamenom mulu, kao da sam i pre bacao mreze i panulao po zalivu, spustao ispod sopota i na Vruljama parangale, tamo gde sam lovio povelike grujeve, prave orade i retko palamide..
Kada sam imao petnaest godina dosao sam kod brata prvi put, prvi put, zevao u more otvorenih usta i evo skoro trideset godina ja se ponovo vracam na ovu dragu obalu kao da me neka magična sila, privlači ovde i opet balavim kad ga prvi ugledam ozgo sa planine. Kao da sam u nekom zivotu ziveo na moru pa me ono toliko veze za sebe. Lovio sam mnoge morske ribe cija  imena sam naucio od mestana ili iz knjiga. Tu sam saznao gde zive, kada se mreste i cime se najpre hrane. Naucio sam da postujem more koje zna biti mirno i umilno ali i besno i opako. Kao da ima stotinu lica i samo ih menja kako je kad u naravi. Lovio sam i mnoge noci proveo na vodi, posmatrao mesec, slusao tisinu, posmatrao zvezde i onaj zvuk je uvek u meni od talasa dok povlaci pesak za sobom odnoseci ga ponovo u more. Ko je cuo taj sum, ko je cuo u pustoj noci lajanje divljih pasa u velikm stenama gde sam postavljao samice na grujeve, nalazio sam ih kako vise gotovo da su potrgali debeli najlon o struzuci ga o stenu da se oslobode sto su ponekd i cinili ili ona sarena bestija koja je znala i sajlu da mi cupa ili udicu iskrivi.
Bas sam se zaneo, a vec pada vece a sad je dan kratak i treba poc na mulo, baciti na lignje koji put i malo se videti sa mestanima, veseliti se kad se neki veliki uliganj uhvati pa te pokvasi dok ga vadis, ako se otkaci da se hvali da je bio preko kilo a mozda i je ponekad ali nije uvek, i ne sigurno sa obale gde ne prilazi u tolikoj meri da toliko moze loviti kao iz barke. Pripremam se za odlazak na vodu, kisa je prestala, sve je hladnije, taman onako kako lignja voli a samo mi zaljubljenici se micemo iz toplog kutka, od peci i vatrice i idemo na vetar i kisu ne zaleci se. nastavicu...nastavak na mulu lov liganja i dobra ribolovacka sreca i prica. Kao u prici moze biti i preterivanja ali gde ima price bez toga, zar ne...
kao da su se dogovorili na mulu se vec nasla cudna skupina, starci, nekoliko zena,
decaci koji su se okusavali bacajuci skosavice u pokusaju da ulove svoj mozda do sada najveci uliganj. Kada sam se pojavio noseci varalicarski stap malo bolje obucen u suvu odecu, sa gumenim cizmama na nogama, javise se i prvi povici. Dosa nam je umetnik, padose i prve sale. Ima svaki uliganj da nam izlovi. Oni koji me znaju ne stede sale, pozdravljajuci me sa onim humorom koji samo tu postoji na obali od istih ljudi koji jednako su veseli i humor im je karakterna crta na svoj ili na tudj racun.
Pozdravljam se sa poznatima i odmotavam da bacim skosavicu i oprobam, makar
i ostao bez nje, a nebi mi bilo prvi put, jer dno je puno krsa jer tu gde sada nema ni jednog broda stalno pristaju teretni brodovi i sa mula pad svakakvoga krsa u more.

Na molu se prica kako radi uliganj, kako je se hvatao juce, kome je otpa veliki uliganj, i ko je odneo kuci vise komada. Svi potvrdjuju da lignja radi ali ne bas najbolje, ulovi nisu bas bogati ali niko i ne ode bez nekoliko komada manjih ili vecih kako se kome posreci. Povlacio sam svoju skosavicu i upisao sam se sa prvom, nije bila bas za slikanje ali za pocetak dobra je, hvala joj sto je dosla. Dok sam  lovio i posmatrao veste ruke mnogih koji su povremeno izvlacili po neku lignju na vodi sam primetio da lupa neka riba na vise mesta. Grabljivica neka je jurila uliganj ili sitnu ribu. Ociti poveliki komadi su me povremeno privlacili kao magnetom i vec sam pozeleo da namotam najlon i bacim na varalicu. Ali nekako mi je bio gust da hvatam lignje, pa sam cekao kad prestane da radi da onda probam. Tako sam i uradio, uhvatio sam jos par liganja, i onda kad se mulo vec dobro ispraznilo i samo nas par baj uporniji trpeli sve vecu hladnocu sam presao na zabacivanje varalice. Ostao sam sam pored vode, a krupna riba je duz mula na udaljenosti od neki desetak metara pravila svoj pir. Lupala je neprestano a ja sam pokusavao da joj nabacim varalicu da se zaleti na nju. Setao sam se duz dugackog mula ali mi nije uspevalo da je zakacim niti se nesto narocito obazirala na mnoju varalicu. Promenio sam vise varalica i skoro da sam hteo da odustanem kada sam na ribicu crvene boje sa crnim sarama dobio zestok udar, umalo sam ostao bez stapa. skoro da je htela da mi otme stap iz ruku. Piatao sam se sta sam zakacio, velika jesta a koja je to bog zna i more. Ako mi se posreci bar da vidim koju sam ribu uhvatio. Sto bi se reklo da joj bar vidim rep. Plasio sam da je silk i stap abu kardinal biti slabi da izdrze ovakvu ribu. Masina je drilovala, riba je izvlacila silk i uplasio sam se da mi ne iyvuce sav silk i ne skosne i pokida mi kao neke ranijih godina kompletam silk sa vrha stapa. More je nepredivo, nikad neznas sta ce i kad da ti udari. Ako te uhvati nespremnog, ako je pribor lak, ako si je precenio i previse pozurio ostajao si bez lovine i bez najlona. Ruke su mi drhtale, adrenalin je proradio, i pricao sam mojoj ribi koja me docekala ovde na rivi i dosla mi da se poigra samnom. Pricao sam joj, neka si dosla i da te izgubim nece mi biti zao, kako vuces. Kao prava, divlja i prkosna, najlon je sekao talase brzo ali je moja stara vodootporna sigma koju sam vecinom i koristio na moru je pevala. Namotavao sam kolko riba izvuce, znao sam da ce posle nekog vremena me i ruke zaboleti da je moram privlaciti jer se moze i otkaciti. Ako joj dam previse fore mozde ce me izvozati otici ca. Kako vele mestani. Necu joj dati tako lako da se poigra. Nekoliko zestokih voznji i pokusaja da odvuce u dubinu i vec sam je podigao skoro do ivice mula. Jos malo pa cu je videti. Uh velika si i dugacka ribo. Ne mogu oceniti kad se prevrne koja je dugacka vretenastog tela, jaka, pokusava da se otrgne i ode. Idem na sve ili nista. Nemam sak, ili ti meredov. Za silk pa hop na obalu. Kao mnog koje  sam tako podigao, Samo da mi ne skosne kad je podizem. Ima da mi pokida ko dlaku. I nije. Izbacio sam je na metar od ivice, nedovoljno, ona jos moze da skoci i opet ode u vodu, odbacio sam je nekoliko metara unazad dok je ona skakala i mlatila repom. Prisao sam da vidim sta je capilo. Brancin nije. kakva je ovo ala sto gladna po ovoj zimoci pridje obali.
Pa sta sam uhvatio ovo. Bogo moj, jedva je prepoznao. sa slike iz knjige , grabljivica, Hama.* Argyrosomus regius, RIBA SJENKA, riba koja svira, ma muzicar morski, he, raste do 100 kg i 2 metera. Auu.
Citao sam, spada u najugroženijihh (5 vrsta) na celom Jadranu. Nisam ni pretpostavljao da je ima ovde, a ima je kad su onako mlatile, jurile su glavonozce, lignje je bice privukle.
Hvala bogu, priroda je cudo nije sasvim istrebljena ipak.Dugacka, kakve zube ima, capila je varalicu. I to kakva. skoro 4 kila u njoj. Bas si me ribo usrecila, dosao sam na sedmicu dana a ti odmah pa cap kod mene. I da si osla ca. Ne bi mi zao. Hteo sam je pustiti ali ko bi mi verova da sam je capio. Da je ponesem ako sprdaju samnom, ne gine im korpus delikt, a da je sam izedem toliku ne mogu. Moracu nekog zvat u ispomoc kad je ja ispecem u rerni. Tako i bi. Ispekao sam je i pricalo se kako je umetnik capio hamu od nekoliko kila, popilo se i nazdravilo, kolko da se zna da i mi kontinentalci capimo koji krupan komad da se zabelezi u jednoj ovakvoj prici...

Barka Irina Ispod Sopota Teuta Hotel
PRLJAVI BLOG
<< 09/2008 >>
nedponutosricetpetsub
010203040506
07080910111213
14151617181920
21222324252627
282930